Патријарх Вартоломеј би да буде православни папа, а не сме ни реч да каже у одбрану Аја Софије

РИМСКЕ ПАПЕ ПОВОДОМ ЕРДОГАНОВЕ ИНИЦИЈАТИВЕ СИГУРНО НЕ БИ ЋУТАЛЕ

* Реакција Цариградског патријарха - боље речено, њен упечатљиви изостанак - нарочито говори о томе колико су реално утемељне аспирације Константинопоља на доминацију у православном свету

* Цариградски патријарх је оправдао своју самовољу и наметања у Украјини, где је за цркву прогласио спајање две расколничке групације, тврдећи да је први у православљу, да је primus sine paribus, то јест – први без јрднаких. И да по сопственом нахођењу може да се меша у послове других помесних цркава

* Вартоломејево ћутање се може схватити са одређеним разумевањем: он је држављанин Турске, а  Фанар (цариградска четврт где се налази његова резиденција) територија је Турске.  Ни само присуство Цариградске патријаршије у граду чије име носи, није загарантовано - турске власти могу је протерати у било које време

* Ћутање цариградског патријарха поново показује неутемељеност његових тврдњи да он влада православним светом. Јер, ако Вартоломеј у овом случају не може да брани интересе Цркве - како ће то учинити у другим ситуацијама?    Солидарност патријарха помесних цркава, које се налазе у различитим земљама и имају различите могућности, могла би Вартоломеју помоћи, али Цариград није желео солидарност, хтео је - власт

______________________________________________________________________

        Аутор: Сергеј ХУДИЕВ, богослов и публициста

        ТУРСКИ председник Реџеп Тајип Ердоган поднео је на разматрање Државном савету своје иницијативу да најпознатија грађевина у Цариграду - Аја Софија – од световног музеја опет претвори у џамију.

        Реакција Цариградског патријарха - боље речено, њен упечатљиви изостанак - нарочито говори о томе колико су реално утемељне аспирације Константинопоља на доминацију у православном свету.

        Аја Софија је подигнута у 6. веку по налогу цара Јустинијана. На месту још старије цркве, уништене у пожару.

        Имала је задатак да одрази величину Источног римског царства на његовом врхунцу. Архитектама је то пошло за руком.

        Аја Софија је била највећа црква у хришћанском свету све до изградње базилике Светог Петра у Риму.

        Вековима је изазивала дивљење својим величином, рафинираношћу и богатим украсима. - Шокирани ходочасници испредали су легенде о директном учешћу небеских сила у њеној изградњи.

        Управо је присуство литургији у тој катедрали потакло руске изасланике да изговоре чувене речи:        „Дошли смо у грчку земљу. Увели су нас тамо где служе своме Богу, и нисмо знали да ли смо на небу или на земљи: јер таквог призора на земљи нема нити такве лепота, па не знамо ни како да причамо о томе. Знамо само да Бог живи са људима тамо и да је њихова служба боља него у свим другим земљама“.

        Након пада Цариграда, под ударима трупа султана Мехмета Другог, 1453. године, катедрала је претворена у џамију, а фреске на којима су приказани Христ и свеци прекривени су гипсом. Након што је пало Османско царство, а у Турској био успостављен секуларни националистички режим, који је желео да реформише земљу према западним стандардима, катедрала је 1934. године претворена у музеј, а фреске су делимично биле ослобођене гипса.

        Та величанствена зграда била је - и остаје - тема бурних расправа. Грци, пуни носталгичних сећања на величину Источног Римског Царства, сањали су о оживљавању катедрале и обнављању православних богослужења у њој.

        Друго претварање Аја Софије у џамију означило би окретање Ердогана и његових присталица од секуларне и западно оријентисане државности повезане са заоставштином њиховог реформатора из прве половине 20. века, Мустафе Кемала (Ататурка). Нови заокрет ка наследству Османског царства.

        Енглеска верзија турског листа „Јени Сафак“ објавила је: „Аја Софиа је симбол освајања Цариграда и наше независности“.

        Код Грка – а и православних у целини – Ердоганова иницијатива изазива разумљив протест. Грчка православна црква позвала је турску владу да не претвара Свету Софију у џамију, упозоривши да то може изазвати разочарање и протесте хришћана.

        Грчки Синод је поручио Анкари: „Света Софија је била замишљена као место богослужења посвећено премудрости Божјој и нашем Господу Исусу Христу. То је ремек-дјело архитектонског генија и светски познати изванредни споменик кршћанске културе... Верујемо да одбацивање цивилизацијски неутралног њеног кориштења као музеја, који је основала Република Турска 1934. године, значи покушај да се тај културни простор претвори у трофеј и симбол освајања“.

        Руска православна црква такође је изразила негодовање: „Сваки покушај промене статуса Аја Софије, која је данас музеј, довешће до промене и ремећења крхке међуверске равнотеже у Турској“.

         Неслагање је показао и амерички Стејт департман.

        Једино се не чује (бар досад) глас онага који је  требало да се први огласи - глас цариградског патријарха Вартоломеја.

        Његово ћутање је посебно изненађујуће с обзиром на бурне активности које је недавно развио у Украјини, где је од две расколничке групе, својом самовољом и грубим кршењем црквених канона - за кијевског митрополита прогласио човека који није регуларно стигао ни до звања епископа.

        Цариградски патријарх је оправдао своје поступке тврдећи да је први у православљу, да је primus sine paribus, то јест – први без јрднаких. И да по сопственом нахођењу може да се меша у послове других помесних цркава.

        А сада, нажалост, не може чак ни да интервенише у стварима које га се тичу у Цариграду.

        Наравно, његово ћутање се може схватити са одређеним разумевањем: он је држављанин Турске, а  Фанар (цариградска четврт где се налази његова резиденција) територија је Турске.

        Ни само присуство Цариградске патријаршије у граду чије име носи, није загарантовано - турске власти могу је протерати у било које време.

        Сада се види да је бескорисан и најближи савез, који је у време украјинске кризе постојао између патријарха Вартоломеја и америчког Стејт департмана.

        Стејт департман се јесте огласио, али су турске власти његову опомену недвосмислено одбациле.

        Ћутање цариградског патријарха поново показује неутемељеност његових тврдњи да влада православним светом.

        Али, ако Вартоломеј у овом случају не може да брани интересе Цркве - како ће то учинити у другим ситуацијама?

        Неки критичари аспирације Цариградске патријаршије на примат у православном свету упоређују са аспирацијама папа. Међути, ту постоји јасна разлика.

        Папе су снажно браниле интересе своје Цркве пред лицем секуларних владара.

        Врло је тешко замислити папу који би у оваквој ситуацији ћутао.

        Солидарност патријарха различитих помесних цркава, које се налазе у различитим земљама и имају различите могућности, могла би помоћи у оваквим ситуацијама, али Цариград није желео солидарност, хтео је - власт.

        А сада се испоставило да његове сопствене моћи нису довољне чак ни да се гласно успротиви претварању највећег храма Цариграда у џамију.

        То јесте тужно, али је, нажалост, очекивано.