„Милошевић: пет година самице” и „Милошевић: године суђења”

“Милошевић – Пет година самице”, Мирослав Зарић, прво издање 2006 (тираж продат, друго издање у припреми)

“Милошевић – Године суђења”, Мирослав Зарић, прво издање 2007
 

Академик Чедомир Попов о књигама Мирослава Зарића

          Слободан Милошевић је, према уверљивом сведочанству Мирослава Зарића , и морално и правно поразио Трибунал и његове наредбодавце, на неколико кључних фронтова. Први је о разлозима и кривицама за разбијање Југославије. Најсажетије речено, Слободан Милошевић је најважнијим фактором разарања југословенске федерације означио страх „Америке од позитивног примера на Балкану“, који је после слома „реалног социјализма“, распада Варшавског пакта, а затим и СССР-а, мога показати да је „могуће постојање више него једног економског система „у свету“. Затурано и табуисано, ово тумачење нико у Трибуналу није оспорио и оно данас у светској јавности има озбиљних присталица.

          Друго поприште на којем је Милошевић, уз сарадњу сведока и стручних тумача, потпуно разорио злу наремру целог антрисрпског Запада да његову политику прикаже као завршни чин вековне борбе српског народа да на југоистоку Европе оствари своју хегемонију насилним стварањем „Велике Србије“, државе неслободе, угњетавања и денационализације несрпских народа.

          И последња најтежа отпужба против Слободна Милошевића о његовој непорецивој кривици због наводних српских злочина над недужним албанским народом на Косову и Метохији, ради његовог етничког чишћења, распршивана је део по део сведочењем компетентних директних учесника и сведока догађаја.

          Академик Чедомир Попов

Новинар Мирослав Зарић, увод из књиге “Пет година самице”

          Ова књига није, нити претендује да буде документ о суђењу бившем Председнику Србије и Југославије, пред Међународним трибуналом за злочине почињене на подручју бивше СФРЈ. Иако је заснована на изворним догађајима, откако се Слободан Милошевић први пут појавио пред хашким судијама, 2. јула 2001. године, па до његовог трагичног краја, 11. марта 2006, она је углавном лични доживљај аутора о готово петогодишњој одбрани оптуженог и то само у односу на косовски део оптужнице.

          Све што се, током процеса овог столећа, чуло у судници број 1 трибунала, искључиво је слика онога што је писац сматрао најважнијим и најзанимљивијим да исприча о процесу и то обичним језиком. Језик је намерно омекшан и очишћен од тврдих правних формула, како би атмосферу са суђења била што приступачнија читаоцу. Аутор ће сматрати да је у томе успео, ако се онај који буде читао ове странице, буде бар делимично осећао као да је тамо био, а потом успе да и другима пренесе шта је у њој видео, чуо и доживео.

          Можда ће неко замерити писцу на пристрасности, јер је већи број дијалога са процеса посвећен питањима и коментарима оптуженог. Битком коју је сам, без икакве и ичије помоћи, Милошевић водио до последњег даха и смрти у Шевенигену, против стоструко надмоћније машинерије тужилаштва трибунала, овај оптужени је такву улогу потпуно заслужио. Ако се, можда, није толико строго правнички држао оптужнице, што му очигледно и није био циљ, за живота је успео да разбије у парампарчад медијски искривљену слику о узроцима и кривицима за крвав расплет југословенске кризе. Доказ да је у томе успео, било је буквално излуђивањ хашких посленика и њихове спонзоре, поготову кад би испитивао сведоке о НАТО агресији на Југославију. Сумњива смрт у самици, потпомогнута грехом судија и тужилаца, који му нису допустили да се лечи од евидентне и тешке болести, подарила му је улогу глумца, који је умро на позорници.

          Ова прича је само делић описа борбе између Давида и Голијата, у којој је први бранио право слабијег да се не покори снажнијем и то платио главом, али и показао да јачи није тај који увек излази као победник. Од ударца и срамоте, коју је својом смрћу бивши Председник Србије и СРЈ задао хашком трибуналу, овај квази правосудни првенац међународне заједнице, више се није опоравио.

          А, то је све вредело забележити.
 

У Београду, априла 2006. Писац

БЕЛЕШКА О ПИСЦУ

          Мирослав Зарић, рођен је 5. децембра, 1938. године, у Неготину, а преминуо у Београду 18. новембра, 2008. године. Гимназију је завршио у Београду, где је и дипломирао на Правном Факултету, положивши на постидполмским студијама усмени магистарски испит, али одобрену тезу "Саветодавна мишљења Медународног суда правде", није одбранио. Правничку каријеру запоцео је, као секретар Комуналне банке Бихаћ 1965. године, да би је наставио у Београдској фабрици хартије и дрвењаче, одакле 1966. године прелази у новинарство, у којем остаје, до пензионисања 2005. године.

          Цео свој радни век практично је провео у "Вечерњим новостима", најдуже као судски репортер, извештавајући са свих највећих судских процеса у земљи и иностранству. Као сарадник спољно-политичке рубрике, извештавао је са мировних конференција о расплету југословенске кризе у Женеви, Хагу и Лондону, а од 1994. го 1998. године, био је стални дописник "Новости" из Њујорка.

          Адвокатска комора Србије доделила му је 1992. године плакету за допринос развоју адвокатуре. Добитник је многих новинарских признајања свог матичног листа, измеду осталог и највише награде за животно дело "Слободан Глумац". Након одласка у пензију, новинарску каријеру наставио је у недељнику "Сведок".

          Годину дана пред смрт постаје и лауреат престижне награде за животно дело Удружења новинара Србије, која му је додељена 2007.године.

          Процес Слободану Милошевића у Хагу, пратио је, од првог појављивања оптуженог, 3. јула 2001. године, до последњег дана његове одбране пред трибуналом, пре напрасне смрти 11. марта 2006. године.

          Књиге новинара Мирослава Зарића „Милошевић- Пет година самице“ и „Милошевић- Године суђења“ можете купити поузећем, слањем имејла на milosevic.proces@yahoo.com; цена једне књиге је 500 дин + ПТТ трошкови за препоручену пошиљку (доспеће-два дана)

          За све додатне информације такође можете да се обратите на имејл адресу milosevic.proces@yahoo.com