Жртвени смо јарац Америке и Европе
Из књиге Добрице Ћосића "У туђем веку", "Службени гласник", 2011
„Толико нас је понизило безумно, криминогено Ђукановићево „државоборство“, да Солана треба да помири Србијанце и Црногорце! Ужасан национални пад!“
16. децембар 2001.
У Србији се распламсава жестока и непомирљива борба између Коштуница и Ђинђића и њихових странака. На њиховом сукобу – демократски национализам – анационални демократизам, паразитира булумента ДОС-а, остаје на власти, намешта своје људе и тако деградира, можда и коначно упропашћује народну победу 5. октобра 2000. године сукоб Ђинђиђа и Коштунице успорава и онемогућава политичко консолидовање Србије; остаје се у државном провизоријуму у који неће доћи страни капитал, без којег нема ни препорода, а ни животног опстанка. Црногорци, Ђукановић са својом мафијом, бандоглаво остварују своју државну концепцију.
Стање између Србије и Црне Горе данас је такво да је Европска унија задужила оног шпанског хохштаплера и ратоборца Солану да „посредује“ у решавању црногорско-српског сукоба! Толико нас је понизило безумно, криминогено Ђукановићево „државоборство“, да Солана треба да помири Србијанце и Црногорце! Ужасан национални пад!
Ђинђић неће изборе, јер ће их добити Коштуница и растурити ДОС; а без избора нема разрешења унутрашњих политичких супротности. Сам Коштуница, који иначе води неуспешну политику, све пораз за поразом, иако је и даље најпопуларнији политичар, јер се верује да није лопов, нема снаге да сам обори Ђинђићеву владу, а није спреман да то чини са социјалистима и радикалима, па се агонија Србије наставља. А суђење у Хагу, где Милошевић постаје национални херој, наставља да криминализује српски народ пред светом. Европа и Америка, преко Хашког суда, упорно настављају сатанизацију и криминализацију Срба са циљем да их осуде за „агресију“ Хрватске и Босне и Херцеговине. Осуђени смо да будемо жртвени јарац Америке и Европе с краја 20. века.
Тиха експертска и банкарска окупација
„Сада, са Ђинђићем и његовим ДОС-ом, морамо да се одрекнемо сваког достојанства и за ситне кредите се расрбљујемо“
26. децембар 2001.
Србија све очигледније губи суверенитет. Наступа неоружана, тиха, папирната, експертска, финансијска, банкарска окупација. Млади, елегантни, џентлмени. Да бисмо добили нешто кредита, да би дошло нешто капитала за инвестиције, да би нас за неколико година примили у Европску унију, ми свесрдно сарађујемо са окупаторима: то су млади каријерски „експерти“ на које јуришају београдске младе даме.
Америка нам је опет испоставила бруталан ултиматум: ако до 1. априла 2002. не испоручимо све оптужене за ратне злочине, ако не сменимо све генерале који су неуспешно пуцали на бомбардере и ракете НАТО-а и покушали да бране Косово, заборавио сам трећи услов, неће нам дати обећану „помоћ“ 150 милиона долара и свуда у банкама где се одлучује о кредиту Србији амерички људи ће блокирати наше кредитне захтеве. Дакле, опет као прошле године, када су до 1. априла наредили хапшење Милошевића, испостављају нове ултиматуме.
Европска унија се, наравно, мекшом реториком саглашава са Америком и преко својих чиновника, тобожњих стручњака, изнутра мења, подређује, потчињава Србију. Политика санкција, са промењеном реториком, наставља се. Али, назад се не може и други пут за Србију не постоји. Да смо започели „транзицију“ 1989, када су то учиниле друге социјалистичке државе, можда би данашња окупација Србије више личила на свесну „добровољну интеграцију“ у Европу.
Сада, са Ђинђићем и његовим ДОС-ом, морамо да се одрекнемо сваког достојанства и за ситне кредите се расрбљујемо. Потрошачко ропство мање боли од класичног ропства, али лишава човека и народ етоса, достојанства, идентитета. Етос врлине, традиционална својства брзо се топе, губе значај, изумиру без људског отпора. Ступила је Србија без отпора у време пропадања и преживљавања.
Коштуница, тек у десет увече...
„Србија ће морати да се одлучује између Коштунице и пљачкашке мафије, под Ђинђићевом заштитом, која је освојила власт и купује бесцење друтвена предузећа.“
1. јануар 2002.
Прославио“ сам осамдесет година постојања вечером са пријатељима. Коштуница се, вероватно, на наговор Светлане Стипчевић, сетио да ми у десет сати увече пошаље честитку, онда ми се у пола једанаест јавио телефоном и усмено честитао напомињући да он „трпи многе ударце који су мени упућени“. Вероватно мисли да је напад на њега из иностранства и из „Југославије“, напад на српски национализам чији сам ја „родоначелник“; јер су ме комунисти и непријатељи српског народа прогласили за „оца нације“.
Ђинђић као идеолог европеизације, односно германизације Србије, речено ми је, намигнуо је свом агитпропу да се прећути мој јубилеј и искаже дистанца од националисте Ћосића. Записујем овај Ђинђићев бојкот мог рођендана не због повређене сујете, записујем га као драстичан пример дриблерске, превратничке политике Зорана Ђинђића, његовог ситног, дневног, пролазног прагматизма. Та непринципијелна, вазална „реал-политика“ врло је опасна по будућност српског народа.
Идућа година биће врло драматична: Србија ће морати да се одлучује између Коштунице и пљачкашке мафије, под Ђинђићевом заштитом, која је освојила власт и купује бесцење друтвена предузећа.
Желим и морам да умрем као опозиција власти у мом времену.
Коштуница није човек власти
4. јул 2002.
Коштуници је Хаг већа брига од Црне Горе, каже. Мислим да ће његова „владавина“ бити неуспешна. Тај паметни правник и убедљив политички аналитичар, није човек практичне политике. Није човек власти.
Слом сличан слому наше старе државе
„Остала је за Србима пуста земља и хрватска и муслиманска мржња.“
12. јул 2002.
У последњој деценији 20. века обзнанила се немоћ српског народа да очува садржаје и циљеве својих револуција и он је доживео историјски пораз сличан слому средњовековне српске државе 1559. године.
Идеолог прве револуције био је сам народ својим слободарским духом и самосвешћу; идеолог је био слободан, самосвестан, способан сељак – српски домаћин Карађорђе са нахијским кнезовима и Милош, такође српски домаћин са нахијским кнезовима. Ту националноослободилачку револуцију подржала је Европа и само историјско кретање света; та револуција је била европског карактера и успешна упркос њеном редуковању које су извршили спољни чиниоци – велике силе. Идеолог југословенске и бољшевичко-социјалистичке револуције била је интелигенција. Народ је био средство и извођач. Обе те револуције нису биле усаглашене са доминантним током Историје и цивилизације која је настајала и победила.
Обе српске револуције у 20. веку биле су идеолошки мотивисане и у својим мотивима нереалне. А њени циљеви и услови остваривања идеолошки нису били домишљени; били су утопијски и насилни. Историја их је поништавала и претварала у заблудне и ништавило.
Од југословенства и социјализма, у стварности нашег тла, није остало ништа, сем појединачних носталгија и огромне људске патње и несреће личне и породичне. Изгубљено је и земљиште где се вековима живело, изгубиле су се куће у којима се рађало, радило и живело, изгубило се имање, каријера, соијални положај, смрачиле су се перспективе животне. Изгубљене су цркве, манастири, гробља. Остала је за Србима пуста земља и хрватска и муслиманска мржња.
Пљачкашки капитализам
„Војислав Коштуница, пре две године био је национални понос; сада с његовим именом мафијаши и криминалци утиру себи пут за настављање своје пљачке и „сурчинске“ владавине Србијом, лоповском „приватизацијом“ у име „транзиције“ и поништења Србије Слободана Милошевића, бескрупулозно руше Коштуницу они за које Србија не би знала ни да постоје, док нису дошли на власт.“
16. јул 2002.
Читам и слушам како се руши Војислав Коштуница, као председник некакве републике и некакве, заиста фикцијске Соланине Југославије. А само пре две године он је уздизан и слављен као узоран политичар, поштен, паметан, начелан, идеална замена за Милошевића, у свему компромитованог политичара!
И ја сам говорио да је Србија у Коштуници препознала свој морални лик и компетентног политичара. Моралним врлинама и политичком доследношћу убедљиво представљаним у изборној кампањи, тај озбиљан, демократски националист, десничар и конзервативац, са борбеним и пожртвованим Ђинђићем, али и са спољним сарадницима победио је Слободана Милошевића и омогућио да на власт дође једна хетерогена, вођена гневом а не мишљу, у суштини аморфна опозиција. Они су себе прогласили демократском и новом влашћу. Та политичка булумента брзо је показала своје право лице: властољубље, користољубље, непатриотизам, слугерањство према страним силама – Америци, Немачкој, Европској унији. У такву политику којој је смер и ритам давао енергичан и за успех на све спреман Ђинђић, са опортунистичким понашањем и амбиваленцијом уложио се и легалист Војислав Коштуница.
Направио је серију политичких пропуста и доказао да није државник контрареволуционарне доктрине „транзиције“. А његова изборна коалиција потврдила се као скупина некомпетентних властољубаца, у ствари, показала се као скупина корумптивних људи организованих у Ђинђићевом клану и око њега.
Војислав Коштуница, пре две године био је национални понос; сада с његовим именом мафијаши и криминалци утиру себи пут за настављање своје пљачке и „сурчинске“ владавине Србијом, лоповском „приватизацијом“ у име „транзиције“ и поништења Србије Слободана Милошевића, бескрупулозно руше Коштуницу они за које Србија не би знала ни да постоје, док нису дошли на власт.
У Србији се сматра прогресом, европеизацијом и демократијом – планско и упорно успостављање поретка пљачкашког, криминалног капитализма. Читаво законодавство и „правна држава“, просвета, образовање, јавни „морал цивилног друштва“ треба да омогуће што брже и потпуније успостављање пљачкашког, мафијашког, криминалног капитализма.
Србија више није независна држава
„НАТО, Америка и Европска унија ставиле су је под свој протекторат и диктирају јој законе, културу, политику, буџет, државне циљеве, естетику, устав, одређују јој будућност. Вође странака су за њих марионете; марионете су и Коштуница и Ђинђић, иако су то људи високог интелектуалног капацитета“
17, јул 2002.
Пратећи активност Интернационалне кризне групе, која себе сматра „Независним министарством спољних послова САД“, Хелсиншког комитета и многобројних „невладиних организација“ и посебно „експерата“ и чиновника Европске уније и Европског савета, пратећи делатност, политику ипублицитетну моћ „невладиних организација“ у Србији, мора се извести закључак: Србија више није независна држава.
Соланина „Повеља“ о држави Србије и Црне Горе, била је доказ да Србија више није независна земља; НАТО, Америка и Европска унија ставиле су је под свој протекторат и диктирају јој законе, културу, политику, буџет, државне циљеве, естетику, устав, одређују јој будућност. Вође странака су за њих марионете; марионете су и Коштуница и Ђинђић, иако су то људи високог интелектуалног капацитета; послуга иностраних канцеларија су скоро сви „независни“ новинари који су са политичарима кобна професија у судбини српског народа.
Спољни фактори разарају српско национално биће, поништавају национални етос, позитивне вредности и животоносне традиције. Исписују му историју, кривотворе прошлост. Упао је српски народ у зупчанике Великог механизма Историје и нема властите снаге да се као субјект поново успостави. Ми више не одлучујемо о себи и својојс будућности.
Милошевић се у Хагу бори сам против свих! Он је сада у великој националној улози. Ствара мит отпора америчком хегемонизму. Постаје национални јунак. Рехабилитује своје неуспешно, несрећно државништво. Он није био рођен за државника. Он има дар за јавног тужиоца, иследног судију, адвокати. Његова судбина постаје део националне сторије друге половине прошлог века. О њему ће се писати и размишљати ако се Срби буду бавили националном прошлошћу у будућем веку више но о било ком српском и југословенском политичару у 20. веку.
Пропада ли коначно српски народ?
„Постоји право на наду да Срби неће бити Хазари. Србе ће Хрвати, Муслимани, Словенци, Албанци приморати да буду Срби – својом мржњом ће их успостављати као Србе да би могли и имати кога да мрзе, да би они себи одржавали национални идентитет; Србе ће Немци, Французи, Шпанци, Енглези и други велики народи подсећати на порекло и идентитет, на вредност и значај чувања идентитета“
4. август 2002.
Српски народ се духовно урушио. Морално је на најнижем ступњу у последњих сто година.
Опет се питам: пропада ли коначно српски народ? Миграција броји од 3 до 3,5 милиона. Око 300.000 је високошколованих. Толики „одлив мозгова“ обогаљио је српску нацију. Ти који су напустили Србију у другом, најдаље трећем колену, биће асимиловани, јер ми нисмо народ јаке вере и дубоке културе, претрпели смо велике поразе и сатанизовани смо у свету, па више није „часно и паметно“ ни корисно бити Србин. Ми смо једина нација којој се три председника налазе у Хагу.
Међутим, постоји право на наду да Срби неће бити Хазари. Србе ће Хрвати, Муслимани, Словенци, Албанци приморати да буду Срби – својом мржњом ће их успостављати као Србе да би могли и имати кога да мрзе, да би они себи одржавали национални идентитет; Србе ће Немци, Французи, Шпанци, Енглези и други велики народи подсећати на порекло и идентитет, на вредност и значај чувања идентитета. Дакле, опстанак српске нације обезбедиће у овом веку други, а не она сама својом свешћу и самосвешћу, својом производном вредношћу.
Настаје време самоукупације
27. август 2002.
Ми данас не можемо да схватимо шта се са српским народом дешава, јер не знамо какав свет настаје. У сваком случају, одавно пропадање његовог етоса, то се дуго називало национална криза, а ја схватам: то није криза, то је преображај. Настаје други српски народ. Он ће бити онолико српски колико га на то натерају мржње суседа, непријатеља, великих сила.
Сада је тешко поверовати да ће се Срби вратити свом устаничком, слободарском и патријархалном етосу, јер им нова слобода неће омогућавати повратак себи некадашњем. Човек се ипак мења постајући и више и мање човек. Ми данас не знамо у каквој ћемо Европској унији живети 2050. године, када Милена и Никола буду имали своје унуке. Настаје добровољна самопредаја под образином напретка и демократије. Настаје време самоукупација и разисторије.
Писао сам у пешачком свету и за пешаке
26. септембар 2002.
Ја сам писао романе у пешачком свету и за пешаке. За свет машина, под небом пуном слика, речи, звукова који радио и телевизија, интернет преносе нашим немоћним чулима, за људе којима је телевизија занимљивија од књиге, слика од речи - ја нисам писац. Живим у апсолутно туђем свету. Туђ сам и себи.
У ствари, ја сам само телесни, и то ружан остатак човека који је писао романе, борио се да промени друштвени поредак, залагао се за истину и правду. Око мене само је несрећа и неизвесност.
„Уставна повеља“ – историјска грешка
26. октобар 2002.
А данас нам је на ручку, који је пријатељима приредио Јагош Ђуретић, Мићуновић испричао игре, подвале, фалсификате које чине Ђинђић и Ђукановић у „усвајању Уставне повеље“.
Америка и Европа и даље сумњају у Србију као потенцијалног „реметилачког фактора“, фаворизују Ђукановића да контролише и туторише Србију. Солана је амерички агент и лажов који попушта Ђукановићу, поништавајући претпоставке да се од заједнице Србије и Црне Горе створи нормална држава.
Историјску грешку је учинио Коштуница и српски функционери с њим, који су уценом Европске уније прихватили Соланину „Уставну повељу“. Ђинђић мешетари непоштено, смувава са Ђукановићем државу у којој ће њих двојица владати.
У пропасти Југославије били смо жртве Немачке и Америке
„Све се ради по диктату спољних фактора. У Србији се све интегралније збива самоокупација и окупација „експерата“. Од Хатишерифа, нисмо имали нижи ступањ националне самосталности. А све се то збива под плаштом демократије. Контрареволуција се данас назива транзицијом.“
17. новембар 2002.
Енглески шпијун Тим Маршал, новинар, објавио је књигу о улози америчке и британске обавештајне службе у „демократској револуцији“ 5. октобра 2000- године. Те две „демократске“ државе уложиле су 60 милиона долара да се сруши Милошевић. Новац су дали Телевизији и Радију Б92, листу Данас, НУНС-у, Отпору, вођама странака... Та британска и америчка служба сарађивала је са војном контраобавештајном службом, која их је обавештавала о стању и намерама Генералштаба Војске Југославије, али и министрима у Милошевићевој, односно Марјановићевој власти и многим утицајним политичарима и новинарима.
Британци су 5. октобра 2000. завером поновили пуч 27. марта 1941. године, поново су шпијуни и странци одлучивали о судбини српског народа. Догађај није запрепастио јавност. Огуглали смо на срамоту. Ништа битно у својој историји нисмо урадили сами: можда смо најсамосталније поступали у балканским ратовима и Првом светском рату. У Другом светском рату били смо оруђе Коминтерне и Енглеза.
У пропасти Југославије били смо жртве Немачке и Америке. И све што се потом догађало - санкције, рат у Хрватској, Босни и Косову, егзодуси, бомбардовање НАТО-а, одбрана Милошевића и његово изручење Хагу,политика коју води Ђинђићева влада, под контролом Међународног монетарног фонда и „експерата“ из Европске уније и „невладиних организација“, па Соланина Уставна повеља о насилном уједињењу Србије и Црне Горе, државна политика којој је главни циљ „улазак у Европу“, Партнерство за мир, НАТО...
Све се ради по диктату спољних фактора. У Србији се све интегралније збива самоокупација и окупација „експерата“. Од Хатишерифа, нисмо имали нижи ступањ националне самосталности. А све се то збива под плаштом демократије. Контрареволуција се данас назива транзицијом. Шпијунске мреже – „невладине организације“; шпијуни су и многи „експерти“. Интеграција у садашњу Европску унију тумачи се као демократско одрицање од суверенитета и самосталности. Исход такве интеграције је непредвидив.
Опозиција Милошевићу је по моралу и политичком бићу – милошевићевска. Свака опозиција је наличје власти. То је један исти интелектуални, онтолошки и антрополошки материјал, са другим предзнаком и алтернативном реториком. Аутократу Милошевића сменио је странчар Коштуница.
Криминализовани поредак Милошевића сменио је садашњи криминализовани поредак „нове демократске власти“; сви ти опозициони „лидери“ имају прототипе и родитеље у титоизму; онако како је Милошевић био мали син великог оца и диктатора Тита. Да се промени идеолошко, неморално, криминализовано друштво треба да изумру нааштаји који су живели у њему. Србији ће бити потребно бар пет деценија да се суштински измени поредак, политичко и морално биће из 20. века.
Деценијама ако буду постојали, и вековима, Срби ће да уче историју исписану оптужницом Хашког суда и санкционисану Хашким судом. Ми, читав српски народ, живећемо са лажном свешћу о себи. Та хипотека фалсификоване историје опћетерећиваће читаво духовно биће Срба у 21. веку, све док је господар света САД.
Двадесети век нам је поништио велике идеале
27. новембар 2002.
Османлије су нам пресекле византијску епоху, Немачка, Америка, империјализми западне цивилизације, срушили су нам све градње и наде у 20. веку.
Србима је двадесети век поништио све велике идеале и илузије. Ми смо данас на рушевинама и згаришту своје историје. Треба да започнемо нови живот, нове градње са новом, али мислећом, разумном надом. Двадесети век нам не оставља стваралачке идеје; он нам оставља историјско искуство, и то искуство пораза у коме се налази мера нашег животног потенцијала.
Сада смо стављени пред само један узан пролаз у будућност. То је пут у Европску унију препречен хашким уценама и србофобијом. Ја нисам уверен да је то пут у срећну будућност на који смо приморани. Међутим, други пут се не види, још се не види. Али, то није само српска неизвесност: то је неизвесност свих малих, особито заосталих сиромашних народа Балкана и југоисточне Европе.
Евроутопија уместо комунизма
1. децембар 2002.
У Европи под хегемонијом САД више не постоје услови за самосталну, аутохтону друштвену и националну идеологију, особито малих народа.
Српска национална идеологија може бити само идеологија прилагођавања политичким, економским правним и цивилизацијским стандардима Европске уније док она постоји.
Али у том прилагођавању не треба се одрећи властитих вредности, свог хуманистичког и слободарског етоса, својих особености и државног суверенитета, на шта смо приморани светом у коме постојио, не смемо извршити самопорицање и самоокупацију коју заговарају тзв. мондијалисти, апатриди, агентурни експерти, „невладине организације“ и идеологија политичког и економског успеха по сваку цену, коју као тотални, дакле, некритички прагматизам, заступа државно-политички врх.
Комунистичку утопију не треба да замени евроутопија.
Увече ми се јавио Ђинђић...
„Звао сам те, Стари, да ти кажем да у Србији ништа не ваља. Ништа не функционише. Влада је неспособна и не ради ништа. Све сам радим са два-три човека. Ситуација је опасна, не знам шта да чиним. А свет нас стегао за гушу...“
„Ђинђић је политички најдаровитији, најинтелигентнији и највреднији човек кога Србија данас има. Велика је штета што не може да се усагласи са Коштуницом који би својим поштењем и правном културом могао у заједници са неуморним и за све даровитим Ђинђићем и још неколицином људи да одигра заиста препородитељску улогу у спасавању српског народа.“
14. децембар 2002.
Зоран Ђинђић ми се увече јавио телефоном срдачним обраћањем као некада док није постао председник српске владе. А када је постао председник владе, онда је свом блиском сараднику и другу Милету Перишићу, а мом пријатељу „саветовао“ да се не дружи са мном и „не слуша“ Добрицу Ћосића и Љубу Тадића. Они су завршили своје улоге. Сада су за „ропотарницу“. Тај став је и Миле Перишић неко време уважавао, па ми се јавио, испричао ми Зораново мишљење и искрено се извинио. Наставили смо да се дружимо као што смо се дружили пре много година, пре Ђинђићевог савета.
Зоранов телефонски позив ме је изненадио: „Добрице,извини што ти се дуго нисам јављао. Послови, путовања, разуми ме. Ја бих желео да вечерас разговарамо, ако си „слободан“. „Јесам, за тебе Зоране, слободан. Дођи код мене ја сам сам у кући.“ „Не можемо да разговарамо код тебе. Твоја се кућа слуша. Дођи ти код мене и ја сам сам у кући.“
Не изненадивши се обавештењем да се моја кућа слуша и под влашћу „демократске опозиције“, не питајући га ко ме и зашто још увек слуша, рекао сам му: „Зоране, ти си председник, ја сам грађанин, и ја се на твој позив нормално одазивам. А близу смо.“ „Не можеш да дођеш пешке, послаћу ти ауто, иако си близу.“ Прихватио сам ту понуду мало збуњен том обавештајном технологијом.
НЕМА ДЕМОКРАТИЈЕ НА ИЗДАЈИ ДРЖАВЕ
У кући је био сам, без послуге. Понудио ме пићем, отворио флашу белог вина и донео тањир са исеченом пршутом. Послужио сам се. Зоран је само гуцнуо вино да ми наздрави и одмах почео:
„Звао сам те, Стари, да ти кажем да у Србији ништа не ваља. Ништа не функционише. Влада је неспособна и не ради ништа. Све сам радим са два-три човека. Ситуација је опасна, не знам шта да чиним. А свет нас стегао за гушу...“
„А шта си до сада радио Зоране? Имаш владу, није било бројније у историји, имаш десет потпредседника...“
„Шта сам досад радио? Зајебао сам се, Добрице. Прекјуче сам изјавио немачким новинама Дојче алгемајне цајтунгу: „Више се у Србији демократија не може да доказује издајом државних и националних интереса“.
То је тачно. Али зашто си то изјавио? Тако се ради, али се о томе не прича.“
ЗАЈЕБАО САМ СЕ, ДОБРИЦЕ...
„Нисам могао више да подносим њихово зајебавање. Уцена за уценом. А са Србијом све остаје исто. Радио си тај посао, знаш шта нам раде... Нисам те позвао да ти се жалим. Позвао сам те да те питам: шта да радим, одакле да почнем у Србији?“
„И с ким ћеш да почнеш. Људи које сам окупио не ваљају ништа“.
„Знам их добро. Али ћу за два месеца све да их разјурим.“ Срдито их је описивао редом и причао чиме се баве, намеран да измени владу и започне крупне послове. Слушао сам га обрадован и изненађен. Зоран је човек који је за циљ на све спреман. Морал, пријатељство, сентименталности – никада га нису оптерећивали.
Рекао сам му да Србија данас поред старих и текућих проблема економије има и два најтежа национална и државна проблема: Косово и Војводину. Косово је наслеђено од Краљевине Југославије, Титовог социјализма и Милошевићевог режима, а Војводину као национално и државно питање произвео је ДОС, „нова власт“ која је на чело Војводине довела сецесионисту и политичког рокера Ненада Чанка, који са својом Лигом социјалдемократа једва има неколико процената гласова у Војводини.
„ДО ПРОЛЕЋА ЋУ СРЕДИТИ ЧАНКА“
Војводина је ваше, досовско, твоје национално питање, Зоране.“
„Војводина није, нити ће бити национални проблем. Видећеш, до пролећа ћу средити Чанка. Он нема подршке. Косово је наша рак рана. Шта предлажеш да се ради?
Косово морате енергично да решавате и да се више не заваравате Резолуцијом 1244. Савета безбедности. Ту је резолуцију порекао сам Савет безбедности и његов УНМИК који влада на Косову и Метохији. Та резолуција служи Америци, УНМИК-у и Европској унији да под њеним окриљем створе независну државу Косово. Док не решимо косовско питање, не можемо дефинисати нашу државну територију, ни имати нов устав, нити се можемо ослободити читаве хипотеке српске прошлости. Ослободимо се Косова, Зоране“, рекао сам му убеђено.
„Сагласан сам с тобом. Морамо израдити нову стратегију и одлучно кренути на решавање косовског питања. Оно прво мора да се реши у Вашингтону, Лондону, Паризу и Москви. Ја морам директно њима да се обратим. Прво ћу да им пошаљем писма, а онда ћу да одем код председника Буша, Блера, Шредера, Путина и Ширака и да их убеђујем да косовско питање треба што пре и коначно решити. Ја сам сигуран да се њима више не исплати да држе онолику војску на Косову и бацају стотине и милијарде долара у албански бунар.“
СРЕЋАН САМ ШТО ЈЕ ЗОРАН СХВАТИО...
Ја сам био срећан што је Зоран интелигентно, у последњем часу, схватио да је ишао странпутицом и шта сада треба да ради.
Та ће политичка кобра пронаћи неки путељак из овог српског ћорсокака. Био сам уверенији но икад да он својом интелигенцијом, одлучношћу и храброшћу представља, и поред великих мана, најјачу политичку личност коју има тај политички врло проблематични „петооктобарски покрет“.
Наставио сам оштро да критикујем његову владу и све те његове потпредседнике, „Лидере“ ДОС-а, „експерте“ странце, његов кабинет који чине непознати људи о којима се свашта шапуће, а он је понеког неубедљиво бранио. Тврдио сам му да су странци – „експерти“ распоређени у свим министарствима извршили праву деструкцију суверенитета већ криминализовaне српске државе.
„Какви су ти то министри, којима је министарство прво радно место, забога , Зоране?“
„Ниси у праву. Са старима и бившима ја не могу да модернизујем Србију и уведем је у европски прогрес. Ти, добро знаш да Тито није извео револуцију са старцима, него са младићима и децом. Он је био „Стари“ у Политбироу. Сви су од њега били млађи најмање 15 година... А војску су му чинили синови и унуци. Више унуци...“
„Не можеш државу да обновиш без знања и искуства старих и поштених људи из прошлости режима.“
МОРА ВЛАШЋУ ДА СЕ ПЛАТИ
Спорили смо се дуго и оштро око „кадрова“ који чине „нову власт“. Персонално никог од нападнутог није бранио, заступао је своје убеђење:
„Само млади људи могу да изведу Србију из катастрофе у којој се нашла. А Србија је у катастрофалном стању“.
Ја сам му критиковао сараднике, министре, потпредседнике. Иако никог посебно не цени, убеђивао ме је да мора привремено да сарађује с њима. „То је неминовност сваке политичке коалиције. А ми смо само са коалицијом могли да срушимо Милошевића. То мора влашћу да се плати“.
Нисам се сагласио са његовом оштром критиком Војислава Коштунице.
Причао ми је како много ради. Енглески језик учи у аутомобилу док путује по унутрашњости. Од своје куће до Владе задао је себи да увек научи осамнаест речи. Била је прошла поноћ када смо се растали.
ОНАЈ СТАРИ, ЛУЦИДНИ МЛАДИЋ...
Разговор сам доживео као политичку прекретницу Зорана Ђинђића. Био је те вечери онај стари, луцидни, на све и за све спреман младић – Зоран Ђинђић, с којим сам некад, као студентом, пре Вучелића и Перишића, много ноћи провео у шетњама по Топчидерском брду. Он је тада желео да напише моју политичку биографију, што сам ја одлучно одбио.
Договорили смо се да му сутра пошаљем неке моје текстове и тезе о српском питању и државној политици који му могу користити.
Жеља ми је да подстакнем Ђинђића да створи нову концепцију решавања косовског питања и државног питања читавог српског народа. Од свих политичара који су данас на власти или опозицији, упркос једној његовој опакој страсти – страсти за новцем, Зоран Ђинђић је политички најдаровитији, најинтелигентнији и највреднији човек кога Србија данас има. Велика је штета што не може да се усагласи са Коштуницом који би својим поштењем и правном културом могао у заједници са неуморним и за све даровитим Ђинђићем и још неколицином људи да одигра заиста препородитељску улогу у спасавању српског народа.
Југославија је наша гробница
19. децембар 2002.
Треба да напишем промишљен текст о српској судбини у 20. веку и разјасним, докажем, да је југословенство основни узрок наше трагедије. Југославија је наша гробница.
Зоран је постао национални вођа
„Изненадио ме његов необично критичан однос према Европској унији и ставу: „За десет-петнаест година, када су намерили да нас приме у чланство, ми тада треба добро да размислимо треба ли да се пењемо у тај воз!... Сада морамо с њима, пре свега са Немачком.“
12. јануар 2003.
Једне ноћи после Нове године Зоран Ђинђић ми се јавио и послао аутомобил да ме довезе у његову кућу. Поново смо разговарали о стању Србије и политици коју треба да води. Говорио сам и ја своје идеје.
Зоран се мења; он се променио и ступио на позицију националног вође. У свим битним питањима унутрашње и спољне политике усагласили смо се и договорили да се чешће виђамо и разговарамо. После четворочасовног разговора, отишао сам спокојан и радостан: Зоран Ђинђић је политички сазрео, стекао искуство, увидео заблуде.
Ако настави да ради то што ми је говорио и о чему смо се сагласили, Србија, најзад, добија политичара и државника који је може повести препороду и очувању својих духовних вредности, својих најбољих традиција. Изненадио ме његов необично критичан однос према Европској унији и ставу: „За десет-петнаест година, када су намерили да нас приме у чланство, ми тада треба добро да размислимо треба ли да се пењемо у тај воз!... Сада морамо с њима, пре свега са Немачком. А када се опоравимо од сиромаштва и беде, када скинемо с нашег народа хипотеке прошлости и Милошевићевог режима, када покренемо наше економске и интелектуалне потенцијале, онда ћемо и према Европи имати други однос.“Рекао ми је да ће пре пролећа да крене на Запад – у Немачку, Британију, Француску, Америку, Русију и да разговара само о решењу косовског питања:
„Морам да их убедим да се у Србији ништа значајно не може урадити док се не реши косовско питање и територијално не дефинише Србија.“ Зоран је веровао да новим уставом треба дати велика права општинама и обесмислити аутономију Воводине. „Чанак је обична будала, с њим ћемо лако да се разрачунамо.“ Све што ми је те ноћи рекао о политици коју намерава да води, одговарало је и мојим схватањима. Ја сам му дао неколико мојих идеја за националну и државну политику, које је он интелигентно разрађивао. А, своју владу, министре, потпредседнике – не цени, користећи српски мангупски језик, рекао ми је : „С једном групицом људи ја све радим. Каква влада!“
Насмејао се лепо, надмоћно.
Сукоб Америке и Европе је неминован
31. јануар 2003.
Верујем да ће 21. век бити катаклизмичан: биће то бурнији, неслободнији и крвавији век од претходног. Сукоб Америке и Европе је неминован.Ти догађаји дају Русији време за опоравак и повратак у положај велике силе и савез са Европом. А Кина ће израсти у главног супарника Америке до половине 21. века.
Хоћемо ли се истопити у ЕУ?
4. фебруар 2003.
Шта ће се догодити са српским народом у 21. веку? Можда ће се дезинтегрисати и истопити у Европској унији?
Зоран моћницима света баца српску истину у лице
8 фебруар 2003.
Јуче ми је Зоран Ђинђић послао копије писама које је упутио Шираку, Савету безбедности, Бушу, Блеру, Путину, Шредеру.
У тим писмима исказана је нова политичка концепција решавања косовског питања. Паметна и храбра. С таквим идејама и таквом енергијом ниједан српски политичар није говорио о Косову и изласку из те националне агоније.
Ослобођен дипломатске хипокризије и куртоазије, моћницима света и бирократама међународне заједнице, интелигентни и храбри Зоран баца српску истину право у лице.
Српски антинационалисти су пета колона!
15. фебруар 2003.
Српски антинационалисти више мрзе Србију но усташе; више мрзе Милошевића но Туђмана и Изетбеговића... Српски антинационалисти су савремена пета колона. Идеолошки, интелектуални јаничари!
Милошевић постаје национална фигура
19. фебруар 2003.
Милошевић се одлично држи и достојанствено и убедљиво брани историјску истину и себе. Заслужује поштовање његова принципијелност са ставом да никога не оптужује сем стварне српске непријатеље. Он у Хагу постаје историјска личност и национална фигура. У Хагу се искупљује за своју катастрофалну политику и упропашћивање српског народа.
Сулуда политика државе
11. март 2003.
Натезањима, уценама и корумпирањима, некако је у згради Савезне скупштине усвојена Уставна повеља државне заједнице Србија и Црна Гора. Четврти пут од Првог светсог рата Србија ствара некакву заједничку државу са неким. Сада први пут диктатом Европске уније. Стварамо државни провизоријум са пет стотина Црногораца од којих нас 3 00.000 мрзи онако како нас мрзе Хрвати и Албанци. Нисам уверен да је ово државотворство корисно за српски народ. Заснивамо државу на политичкој равноправности, сада две у свему неравноправне нације. Сулуда је то политика Србије!
Ових дана је Зоран Ђинђић дао изванредно значајан, паметан и храбар интервју Вечерњим новостима о косовском питању. То је политички, национално и државно данас најзначајнија српска мисао о том кобном Косову. Није га, нажалост подржао Коштуница, а ни „грађанске“ партије, што се од њих и очекује. Ја сам му телефоном дао свесрдну подршку и неке идеје за нову политику према Албанцима и Косову.
