Мисија без испаљеног метка

Како је 2000. одбрањен Бујановац - из књиге Радомира Марковића "Казна без злочина"

* Било је питање тренутка када ће шиптарски терористи схватити да су се припрадици МУП повукли и да им је пут до Бујановца, Прешева и Медвеђе слободан

* Јединица за специјалне операције је имала тад у саставу око 150-200 борбено способних припадника. Територију на југу Србије је до повлачења покривало између 700 и 800 припадника МУП-а. терористи су били далеко бројнији и веома добро наоружани

* Рекао сам Коштуници да ће се ЈСО упутити у рејон Бујановца-Прешева- Медвеђе још у току те ноћи, али да то може само да купи неко време

* Јединица је подигла оклопе, парипадници ставили шлемове и панцире, оружје на готовс. У борбеном поретку колона је кренула ка положајима терориста

* На првој линији, пар стотина метара од успаничених терориста, наишли смо на мању гурпу припадника МУП-а, којом је конадовао Горан Радосављевић-Гури. Они се нису повукли, али су били свесни да не могу зауствити терористе. Када су видели „Хамере“ и Легију, видео сам да им је „пао камен са срца“

* Након два дана, без икакве најаве, појавило се неколко тенкова војске СЦГ. Али, није било нити граната за топ, нити митраљеске муниције

* Дошло је време да се ЈСО повуче и у потпуности препусти полицији да води рачуна о безбедности на југу Србије. Наша мисија је била завршена без иједног испаљеног метка“

 

Приредила: Марија М. Зарић

      СРБИЈА је током протеклих десет година доведена у стање да своју територију ни на који начин не може, нити сме да брани, осим дипломатски.

      Овом трагикомичном „гандизму“ претходило је реформисање војске које је земљу лишило макар регионално релевантне војске и специјалних јединица које дејствују самим својим постојањем и снагом. Које државном врху и дипломатији шире маневарски простор и могућности и кад не пуцају.

      Управо зато има смисла погледати како је бивши начелник Државне Безбедности Радомир Марковић у књизи „Злочин без казне“ описао како су 2000. године од шиптарских терориста одбрањени Бујановац и оно што се данас назива „југом Србије“.

      Не губећи из вида да су терористи већ били минирали цео гранични појас уз администаративну линију са Косметом и да је „операција спасавања“ уследила након што је возило полиције наишло на противтенковску мину која је усмртила четворицу припадника МУП

      Ево неколико извадака из Марковићеве књиге:

      „У то време МУП-ом су руковидила тројица коминистара постављених од стране СПО, Г17 и СПС-а, без икаквог искуства у руковођењу Министарством унутрашњих послова, а још мање лични ауторитет какав треба да има старешина једног ткавог органа.

 

НАРОД ТРАЖИО ОД КОШТУНИЦЕ

      Након тог масакра, полицајци су одбили да и даље патролирају тим регионима који су називали Прешевском долином, напустили су базе и положаје које су држали и вратили се у своје матичне јединице. То је било класично отказивање послушности услед неадекватне команде и неопходних мера заштите. Њихова ракција не треба да чуди јер су се полицајци осећали као глинени голубови, без јасног наређења и адектавног руководства.

      Реакција српског живља у том тренутку била је захтев да им се подели оружје да би се сами бранили од шиптарских терориста, који су заузели положаје изнад села Велики Трновац на самом прагу Бујановца. Било је питање тренутка када ће схватити да су се припрадици МУП повукли и да им је пут до Бујановца, Прешева и Медвеђе слободан. Након уласка „мировних снага“ на Косово и Метохију шиптарски сепратисти су као следећи циљ поставили припајање Косову целе Прешевске долине.

      Српски живаљ прешевске долине је тражио од новог председника државе Војислава Коштунице да их заштити. Влада Србије још није била формирана. Функцију председника Владе обављали су три страначка председника као „копредседници“ Владе.  У том тренутку у Србији су били у функцији још само војска и ресор ДБ-а.

 

ШИПТАРСКИ СТРАХ ОД ЦРВЕНИХ БЕРЕТКИ

      Председник Коштуница ме је позвао и питао шта може да учини Државна Безбедност на смиривању узавреле ситуације на југу Србије. Упознао сам Коштуницу са могућностима РДБ-а. У то време Јединица за специјалне операције је имала у саставу око 150-200 борбено способних припадника. Територију на југу Србије је до повлачења покривало између 700 и 800 припадника МУП-а. По нашој процени, терористи су били далеко бројнији и веома добро наоружани. У свом залеђу су имали могућност брзог ангажовања великог броја терориста из бившег састава ОВК. Времена за детаљније безбедносне процене није било, знао сам да је сваки тренутак драгоцен.

      Рекао сам Коштуници да ће се ЈСО упутити у рејон Бујановца-Прешева- Медвеђе још у току те ноћи, али да то не може бити и дефинитивно решење проблема. То може само да купи неко време док се поново не успостви контрола тог региона од стране МУП и Војске. Упознао сам команданта ЈСО, пуковника Улемека, са задатком и свим могућим проблемима који из тог задатка могу произићи. Без његове одлуке није било могуће покренути ЈСО.

      Улемек је саслушао о чему се ради и истог тренутка донео одлуку да се јединица у пуном борбеном саставу упути на југ Србије. Као што сам већ чинио до тада, у ситуацији када сам налагао да се обаве акције високог ризика, нисам слао људе у акцију, него сам их предводио. То сам учинио и овај пут, јер би сукоб са терористима у оваквом односу снага, имао за последицу више изгубљених живота и то са обе стране. Било је неопходно одредити праву тактику, смирити становништво. Поново формирати штаб, организовати припаднике МУП-а који нису напустили положаје, али услед недостака команде и логистике нису били у функцији.

 

„ХАМЕРИ“ РАЗБУДИЛИ БУЈАНОВАЦ

      Јединица је покренута у неколико наредних сати. Сви припадници су прихватили задатака. Чак и они болесни, тражили су да иду са својим друговима. Њих није потребно мотивисати када је у питању заштита своје земље, свог народа.

      Конвој оклопних борбених „Хамера“ кретао се ка Бујановцу у немој тишини. Пред само свитање смо стали на прилаз Бујановцу. Јединица је подигла оклопе, припадници ставили шлемове и панцире, оружје на готовс. У борбеном поретку колона је кренула ка положајима терориста. Бука „Хамера“ пробудила је уснуле житеље Бујановца. Прво су били уплашени јер нису знали шта се догађа. Када су схватили о чему се ради настало је опште одушевљење.

      На првој линији, пар стотина метара од успаничених терориста, наишли смо на мању гурпу припадника МУП-а, којом је командовао Горан Радосављевић-Гури. Они се нису повукли, али су били свесни да не могу зауставити терористе. Када су видели „Хамере“ и Легију, видео сам да им је „пао камен са срца“. Од њих смо добили детаљне информације о терористима, што нам је омогућило да прибегнемо најефикаснијој стратегији.

      Терористи никако нису смели да сазнају наше бројно стање. Сталним кретањем у њиховом видокругу остављали смо утисак да нас има пуно више. Припадници Јединице ставили су на главе своје црвене беретке, што је сигурно крајње дестимулативно деловало на терористе јер су сада знали ко је између њих и Бујановца. Обавештајци су у току ноћи прикупили потребна сазнања дешифрујући радио везу терориста. Извиђачи су у току ноћи пришли до самих положаја терориста који су показивали велику нервозу и стално тражили појачање. Део јединица је смештен на одмор, успостављена је котрола на целом потезу Прешево-Бујановац-Медвеђа.

 

ТЕНКОВИ БЕЗ МУНИЦИЈЕ

      Обавештени су начелник Јавне безбедности, гнерал Родољуб Ђорђевић- Рођа и командат бригаде полиције, пуковник Бошко Буха, да је ЈСО заузела положаје које је напустила полиција. Надали смо се да ће то поново стимулисати полицију да се врати на положаје. Тако је и било. Поверење које су имали у припаднике ЈСО-а, изграђено на Косову, било је довољно да пристану да се врате на своје задатке. Али, то није могло бити тако брзо и ми смо били свесни да сваког тренутка може доћи до сукоба.

      Након два дана, без икакве најаве, појавило се неколко тенкова војске СЦГ. Распоредили су се на пунктовима које је држао ЈСО јер нису имали своју пешадијску заштиту. Сада нам је било мало лакше, јер ако су  терористи и намеравали да се сукобе са нама, морали би да рачунају и на велику ватрену моћ коју су имали тенкови.

      Али, тада се догодило нешто веома чудно. Један од официра ЈСО који је штитио тенк, саопштио ми је да у тенку нема бојеве муниције. Није било нити граната за топ, нити митраљеске муниције. Ја нисам веровао и морао сам лично да се уверим. Муниције није било.

 

ПОЗВАО САМ ПАВКОВИЋА...

      Питао сам посаду зашто су дошли без муниције, а они су рекли да им је тако наређено.  Позвао сам телефоном генерала Небојшу Павковића и питао га да ли он зна зашто тенкови немају муницију. Он се зачудио и рекао да не зна за то. У току дана стигла је муниција и тек тада су тенкови били у борбеној готовости.

      Никада нисам сазнао шта је тај маневар без муниције требао да значи. Након пар дана почели су да стижу и припадници полиције. Полако се успоствљало стање које је било и пре напуштања положаја.

      Обавестио сам Војислава Коштуницу да је ситуација под котролом и да више нема опасности по живаљ у Прешевској долини. Председник Коштуница је у току ноћи дошао у Бујановац. Грађани Бујановца и околних места су га дочекали овацијама. Одржао је састанак са поново формираним штабом и са представницима политичке власти у Бујановцу.

      Након његовог одласка, у рејон Бујановца почели су да долазе представници нове власти, коминистри полиције, генерали војске СЦГ. Свако од њих је дао по неку изјаву за штампу, сликао се, обећао народу сигурност и отишао.

      Дошло је време да се ЈСО повуче и у потпуности препусти полицији да води рачуна о безбедности на југу Србије. Наша мисија је била завршена без иједног испаљеног метка.“