Праискон свих подвига је у сили духа коју рађа вера

27. јул 2011. године

Говор патријарха Кирила поводом крштења источних Словена

о Данас наследници Свете Руси живе у разним државама, али сила наша заувек остаје у Светој Руси која живи у нашим срцима, у нашим главама. И то уопште није носталгија за прошлим, то је онај духовни «генетски код» који посисамо са мајчиним млеком

Уочи сећања на Светог равноапостолног великог кнеза Владимира, 27 јула 2011. годне, Његова Светост Патријарх Кирил, Његова Светост и Блажењејши Католикос-Патријарх Грузије Илија II, Блажењејши митрополит Владимир служили су молебан. По завршетку молебана окупљенима се обратио Поглавар Руске Цркве.

Ваша Светости и Блаженство Католикосе-Патријарху целе Грузије! Ваше Блаженство, Блажењејши владико митрополите Кијевски и целе Украјине! Драге дубоко поштоване владике! Оци, браћо и сестре!

Управо смо служили молебан, сећајући се Крштења Руси*, на месту које симболизује место Крштења Руси, на месту где је подигнут споменик светом равноапостолном кнезу Владимиру, који је Крстио Рус. Славећи овај дивни дан Крштења Руси, морамо се замислити над подвигом који је учинио равноапостолни велики кнез Владимир.

Рус је сто година до кнеза Владимира прошла велики пут, уједињујући разједињена словенска племена, формирала је моћну централизовану власт и оружану силу које су се плашили и најближи суседи, чак и они који су традиционално располагали значајном војном моћи. Руси су се плашили: моћна Византија која је платила данак да се не свађа са Русима; о прецима нашим Византинци су за време епохе кнеза Владимира говорили, као што о томе сведочи «Слово о Игоровом походу», да су били спремни да Волгу веслима усталасају и да Дон шлемовима исуше. То су били силни и моћни људи...

«Подвиг кнеза Владимира је био у томе што је видео оне вредности без којих човек не може да живи, без којих губи своју боголикост, своју људску суштину»

Шта је недостајало кнезу Владимиру са аспекта материјалне моћи? Снага, просперитет, поштовање других? Он је имао све. Земља се подизала све више и више, постајући све снажнија и снажнија. Међутим, подвиг кнеза Владимира је био у нечем сасвим другом, у томе што је усредсредио своју пажњу на најбитније. Он је прозрео оно што многи данас не могу да прозру. Он је видео оне вредности без којих човек не може да живи, без којих он губи своју боголикост, своју људску суштину. Без тих вредности човек може да се претвори у звер, која тежећи материјалном богатству, политичкој моћи, спремна да уништи све на свом путу...

И, свети равноапостолни кнез Владимир прилази Христу – долази смирено, скинувши са себе кнежевске одоре. Прима Крштење, способност да види не само физичко, већ и духовно, способност да види смисао човековог постојања. Свети Владимир је учинио најважније у историји Руси – довео нас Граду небесном.

Није Кнез заборавио да се брине и о Граду земном. Ничим он није умањио достојанство Руса, ничим није умањио достојанство Кијевске државе, већ је привео народ Граду небесном. Сећајући се речи апостола Павла, можемо да кажемо да управо од времена кнеза Владимира ми нисмо тућинци и нисмо дошљаци, већ живимо са Светима и своји смо пред Богом (Еф. 2:19).

Шта се може упоредити по значају са тим великим подвигом Крститеља Руси? Која политичка проницљивост, толико својствена многим великим политичарима може да се упореди са том духовном далековидошћу која је на хиљаду година одредила историјски пут нашег народа и све оно велико на шта је он био способан током свих ових хиљаду година?

«Велику силу су примили наши преци Крштењем у Дњепру и њихови благочестиви потомци»

Праискон свих подвига је у сили духа коју рађа вера. Све што савремени човек често доживљава са неразумевањем – и пожртвовање, и љубав, и спремност на подвиг, и величанствено трпљење -  све то је и дало велику силу људима који су примили Крштење у Дњепру и њиховим благочестивим потомцима.

Данас наследници Свете Руси живе у разним државама, настављајући самостално своје историјско постојање у оквиру националних творевина. Али, сила наша заувек остаје у Светој Руси која живи у нашим срцима, у нашим главама. И то уопште није носталгија за прошлим, то је онај духовни «генетски код» који посисамо са мајчиним млеком. То је онај систем духовних вредности који обједињује наследнике Свете Руси. И све док Света Рус живи у нашим срцима, и наши народи, и наше државе ће се развијати на том путу који је указао и предодредио кнез Владимир. То је пут који уједињује духовно и материјално, Божанско и људско, небесно и земно.

Дај Боже да наши народи никада више не скрену са тог пута. Да никада њихова вера у Христа Спаса не буде помрачена. Да заувек сачувају снагу и да живе са Светим и буду своји пред Богом.

Ми верујемо да је велики равноапостолни кнез и данас са нама. Он чује наше молитве и приноси их Богу да би се у срцима његових наследника стално одражавала величина и лепота идеала Свете Руси. Ми се молимо и верујемо да ће Господ по молитвама нашим бити милостив према нама недостојнима.

Желим да посебно поздравим овде на овом месту Вас Ваша Светости и Блаженство. Радујем се да и Ви данас заједно са нама делите ову молитву за Свету Рус. Ви припадате оним људима који такође имају љубави у свом срцу за Свету Рус. Управо та љубав Ваша према Светој Руси, према светињама земље Руске и данас Вам помажу да остварујете Вашу миротворну службу, да дајете свој лични допринос развоју односа Отаџбине Ваше са братским словенским народима.

«Нека Господ чува Украјину, Русију, Белорусију и све оне народе у којима траје Света Рус, у култури, језику, вери.»

Такође бих желео да срдачно поздравим Вас, Ваше Блаженство, да Вам пожелим добро здравље, снагу, да исто тако и надаље чврсто држите Ваше архипастирско жезло, онако како га држите данас, да би мирно, просперитетно, у саборном сагласју мишљења наставила да живи Украјинска Православна Црква, од чијег мира, благостања и спокоја у многоме зависи и то за шта се ми данас молимо, а то је очување вере православне у срцима наследника Свете Руси.

Нека Господ чува све земље које насељавају словенски народи, чији духовни живот извире из воде кијевског Крштења. Нека Господ чува Украјину, Русију, Белорусију и све оне народе у којима траје Света Рус, у култури, језику, вери. Нека Господ благослови Украјину, то кажем са посебним осећањем, налазећи се овде у главном граду Украјине. Нека је благослови миром, друштвеним сагласјем; нека јој да снагу да превазиђе тешкоће политичког, економског, социјалног карактера.

Верујемо да су све те тешкоће брзо савладиве: само веру да сачувамо и да, ослањајући се на те идеале, изађемо на крај са тешкоћама које стоје на животном путу сваког од нас.

Нека Господ чува нашу Цркву у миру, јединству, чистоти и духовној снази да би се у срцима њених верних чеда одражавао неугасиви вечни Божански лик Христа Спаситеља. Амин.

(*Рус је историјски назив за стару руску државу која је обухватала територије данашње Русије, Украјине и Белорусије)

Превео: Горан Шимпрага