Русија почиње испитивање хиперсоничне ракете са почетном брзином око 6.000 км/h

НАСТАВЉА СЕ АМЕРИЧКО-РУСКО РИВАЛСТВО У ХИПЕРСОНИЧНИМ БРЗИНАМА

Русија и Индија caрађују на бази ракете „Брамос“

• Амбиција је стварање хиперсоничног носача наоружања који може да маневрише у орбити и улази у атмосферу ради наношења удара на циљевима у било којој тачки Земљине кугле
• Русија у наредних неколико година жели да добије нову хиперсонични противбродски комплекс „Циркон“, који такође треба да буде у основи хиперсоничне ракете на бази ракете „Брамос“ на којој заједнички раде РФ и Индија
• Брзина варијанте тог комплекса за ваздушне снаге треба да бар 10 пута премаши брзину звука
• У САД-у су испитивања експерименталног система Х-37 почела 2010. године. Сада је у току његов трећи орбитални лет који је отпочео у децембру 2012. и трајаће неколико месеци

Аутор: Иља КРАМНИК

        У ЛЕТО ове, 2013. године, Министарство одбране Руске Федерације почеће испитивања најновије хиперсоничне ракете, чија је почетна брзина око 6.000 километара на час.

       У Русији се испитивања развоја хиперсоничне технике, иначе, изводе у неколико праваца, али који од њих ће „опалити“ за сада је тешко предвидети.

       Производња летелица хиперсоничне брзине, која се одвијала у СССР-у и САД-у у годинама Хладног рата, а која се по његовом завршетку неко време зауставила, данас је опет обновљена. У САД се реализује програм Prompt Global Strike - тренутни глобални удар, у Русији се такође ради на стварању различитих надзвучних летелица, у чему постоје реална достигнућа, као што су, например, маневришуће бојеве главе за интерконтиненталне балистичке ракете.

       Реално, и у Русији и у САД такви програми имају исти циљ који је постављен на самом почетку развоја хиперсоничне технике: да се створи контролисано средство за уништавање, које може постати алтернатива интерконтиненталној балистичкој ракети.

Од „Спирале“ до „Мраза“

       Први пројекат тог типа у Русији је својевремено постао авио-космички систем „Спирала“. Тај систем је, заправо, био орбитални авион који би стартовао на висини 28-30 километра „са леђа“ авиона - носача. Претпостављало се да ће брзина „Спирале“ шест пута премашити брзину звука (око 7.000 километара на час). Међутим, „Спирала“, која је креирана као одговор на амерички пројекат X-20 Dyna Soar није полетела, исто као ни њен прекоокеански конкурент.

       Тридесет година касније дошло је време „Мраза“: 28. новембра 1991. на полигону Сари-Шаган изведено је прво полетање летеће лабораторије под тим називом. Тај систем направљен је на бази тешке противавионске ракете 5Б28, тада већ застарелог комплекса С-200. Избор основе био је наметнут, како летачким и техничким карактеристикама, тако и чињеницом да су у то време С-200 масовно уклањане из наоружања и замењиване новим С-300.

       Основна компонента лабораторије био је хиперсонични набојномлазни мотор који је могао да развије брзину носача од 3,5-6,5 Маха на висинама од 15 до 35 километара. До 1999. г. изведено је неколико успешних полетања „Мраза“, постигнута је брзина од око 1900 метара у секунди (6,5 Маха), на чему су испитивања привремено била обустављена због тешког финансијског стања у земљи (криза 1998. г.)

Интервалски резултат

       Данас су главни проблем управо мотори који могу развити брзине летелица тих домета. Тешкоће се не односе на маневришуће бојеве главе на интерконтиненталним ракетама, њима потребну брзину преноси носач, али данас је постављен задатак стварања вишекратног контролисаног система који може да развије хиперсоничне брзине.

       У САД-у се, поред осталих, решава и овај задатак. Испитивања  експерименталног система Х-37 почела су 2010. г. Сада је у току његов трећи орбитални лет који је отпочео у децембру 2012. и трајаће неколико месеци.

       Теоретски, резултат испитивања треба да буде стварање хиперсоничног носача наоружања који може да маневрише у орбити и улази у атмосферу ради наношења удара на циљ у било којој тачки Земљине кугле. Али за то је потребно да се реши још много проблема, почев од конструкције уређаја до система за навигацију и везе.

       Класичне методе радиовезе и радионавигације не функционишу у атмосфери на летовима хиперсоничним брзинама.

       Као што је већ речено, руски пројекти хиперсоничних летелица развијају се у неколико праваца. Највећи успеси постигнути су са већ поменутим маневарским борбеним блоковима. У поређењу са обичним, ови блокови имају велику тежину и габарите и могу у атмосфери да изведу маневре.

       Практично, то искључује њихово пресретање постојећим и перспективним средствима противракетне одбране.

       У наредних неколико година треба да буде изграђена хиперсонична ракета за поморске снаге - противбродски комплекс „Циркон“, који такође треба да буде у основи хиперсоничне ракете, коју Русија и Индија заједно разрађују на бази ракете „Брамос“ и за ваздушне снаге.

       Брзина ракете за ваздушне снаге треба више од 10 пута да премаши брзину звука.

       Превела Ксенија Трајковић