Од "Смерча" до "Искандера"

Самоходна хаубица МСТА-С и БУК М2, "Каћушини" унуци "Смерч" и "Ураган", С-400 Тријумф и хибридни Панцир С-1, Ракетни систем "Искандер" и Топољ М-1

            РУСКА војска је почетком и овога маја традиционално продефиловала Црвеним тргом у част (66. годишњице) победе над фашизом. Главним тргом руске престонице у савршеном парадном поретку прошло је 20.000 војника и најелитније и најубојитије руско тешко наоружање.

            Иако видно задовољан виђеним, председник Руске Федерације, Димитриј Медведев, саопштио је да ће развој и модернизација руских оружаних снага и у будућности остати приоритет. А на самој паради приказани су офанзивни системи који ће, нема сумње, чинити основу руске амрије у ближој будућности. Ове године виђено је, иначе, мање наоружања, а нису учествовали борбени авиони и хеликоптери. Али, по први пут су у паради учствовали и официри Ваздушно-космичких снага.

            Грађани руске престонице, највише државно руководство и представници дипломатског кора имали су, међутим, прилику да виде нове униформе руске армије, при чему ниједан војник није био са шлемом, па је тиме свету послала поруку мира и сарадње. Мезависно од свега, можда понајвећу пажњу је на паради је привукао ракетни систем „искандер“ који се већ сматра руским одговором на амерички антиракетни штит који Русију опкољава са територија Пољске и Румуније.

            Бацимо, утолико пре, поглед на руско тешко наоружање виђено на паради. Редоследом којим је прешло преко Црвеног Трга.

 

ОКЛОПНИ ТРАНСПОРТЕР БТР-80

Ознака: Бронетранспортер ( ГАЗ-59032) Произвођач: Арзамас,Руска Федерација Димензије: Дужина: 7,7 м, ширина: 2,9 м, висина: 2,41 м Тежина возила 13,6 тона. Брзина возила: 90 км/х, брзина у води 10 км/х Максимални радијус кретања: 600 км Савлађује успон од 60% и нагиб 40%, вертиклну препреку висине 0,5 м и јарак ширине 2 м. Наоружање: Митраљез КПВ 14,4 мм, или топ 2А42 калибра 30 мм са спрегнутим митраљезом ПКТ, 7,62 мм. Шест бацача димних кутија калибра 81 мм Противоклопне ракете: "конкурс" и "корнет", код модернизованих верзија

 

            КРЕНУЛО ОД АВГАНИСТАНА

БТР-80

            Рат у Авганистану послужио је совјетској армији као одлична прилика за проверу многих борбених система. У јеку борби увођена су оружја нове генрације или су усавршавана постојећа, кроз разне модификације.

            Основоно возило за превоз мотострељачке пешадије било је оклопоно возило БТР-70, које је показало многе своје одличне особине, али се јавила и потреба за модификацијом и тако је настао БТР-80. Главна промена односила се на уградњу дизел мотора у односу на бензински, који је трошио знатно већу количину горива и ограничавао деловање патрола у реонима где снабдевање није могло стабилно.

            Упркос десетинама хиљада израђених возила БТР-70, показало се да конструкторима у ГАЗ-у полако недостају нове идеје, па из возила нису могли више ништа ново да извуку, за разлику од Украјинаца. Улазак и излазак пешадије из возила правио је велики број проблема, зато је брига о возилима БТР предата фабрици Арзамас која послује под окриљем ГАЗ. Из њених хала изашла је слична конфигурација оклопника БТР-70 под ознаком БТР-80 ( ГАЗ-59032) која са монтажних трака силази и данас. У наоружање Црвене армије ушао је 1986 године. Конструктор Дедков се у међувремену пензионисао, али га је успешно заменио Александар Масијагин и напред поставио моторно- погонски део.

 

            ВЕРЗИЈЕ И СА "СТРЕЛАМА"

            Каросерија возила је направљена од варених челичних плоча. Делимично обнављање каросерије је повећало мобилност, па се слободно може рећи да БТР-80 испуњава својетске стандарде : путна брзина чак до 90 км/х, домет до 600 км.

            На делимично промењеној каросерији остала су два поклопца на крову и линије за стрелце на боковима возила. На левом боку три, а на десном четири линије - две намењене за лаки пушкомитраљез. Своју стрељачку линију има и командир возила.

            Нови концепт рачунао је са три члана посаде и седам припадника пешадије смештених у задњем делу возила, који су коначно добили шира дводелна врата која се отварају на десно што омогућава заштиту војника приликом изласка, и доња врата у облику рампе да војници не скачу под точкове. Димензије возила су повећане (БТР 60/70), због којих су промењене стрелне линије и повећана елевација и депресија пешадијског оружја, а деведесетих су стигли и нови захтеви у погледу полицијских возила.

            Пожар из 1993 године у коме је изгорело све што има везе са моторима ГАЗ утицало је да се на БТР-80 појави алтернативни мотор КАМАЗ 7403 26КМ или YaMZ-238-М2 240 КМ.

            Оклоп, посебно предњи, омогућава заштиту до калибра 12,7мм, а стандардно - од калибра 7,62 мм. Побољшане су дневно-нишанска циљна направа ТНП-3, елевација оружја је подигнута на -4 до +60 степени, за стварање димне завесе возило је добило шест металних цеви за избацивање димних мина клаибра 81 мм, а на куполу је могуће уградити и противоклопну ракету `конкурс`.

            Пнеуматици имају систем за сморегулацију притиска, што је веома важно, док је систем за нуклеарно-билошку и хемијску заштиту посаде стандард, као и вучно винкло на свим возилима руске производње.

            Возило има бројне верзије, најважнија је БТР-80 С, остале су БТР-80К (командно возило), БРЕМ-К ГАЗ-59033 (вучно возило), БММ 1,2,3 (санитетско возило), РкхМ-4-01 (НХБ извиђач), 1Б118 (возило за контролу артиљеријске ватре), 2С3 « нона» СВК (самоходни минобацач калибра 120 мм) БТР-80 ПУ.12М (верзија за ПВО одбрану опремљена системима стрела 1м (СА-9) стрела 10В, ЗСУ.23-4 шиљка, Оса-АК, а у ову групу спада и БТР-90.

            И "КОНКУРС" И "КОРНЕТ"

            Основно наоружање свих БТР је обртна купола са митраљезом КПВТ калибра 14,5 мм , која испаљује 600 метака у минути са дометом до 2000 метара, У борбеном комплету је 500 метака. Зрно овог митраљеза пробија на 500 метара хомогени оклоп дебљине 28 мм. КПВТ је спрегнут са митраљезом ПКТ калибра 7,62 мм.

            Данас се БТР-80 нуди модернизован тако да неки оклопници имају уграђену куполу са  БМП-2. Ова челична купола омогућила је смештај два члана посаде - команданта и артиљерца. У куполу је уграђен топ калибра 30 мм 2А42. Топ има могућност појединачне и аутоматске ватре, користи се за оклопне, лако оклопне циљеве и хеликоптере. Ову варијанту топа има Турска, која је као прва чланица НАТО набавила руска оклопна возила. Искуство са употребом БТР Турци су стекли употребом старијих серија БТР 60 и 70, које су као вишкови и поклон стигли из Немачке. Веома брзо по пријему возила су укључена у борбу против Курда. На крову куполе постављена је противоклопна ракета «конкурс». Лансер се може заокренути за 360 степени.

            Вођење ракета је полуаутоматско, што занчи да оператер мора сво време пратити циљ. Постоји могућност скидања лансера и постављања постоља за пешдију. Максимални домет "конкурса" је 4000 метара. За овај транспортер могу се користити и ракете "корнет" домета до 5000 метара и лаки систем ПВО "игла". А у понуди за извоз нуди се купола са топом од 30 мм без противоклопне ракете.

 

            ДО СЛАТИНЕ ПРЕ БРИТАНАЦА И АМЕРИКАНАЦА

            Од БТР-80 се очекује да заштити пешадију од десјтава стрељачког оружја и парчади минобацачких мина, ручних граната... Ваздушнодесантне једнице су због одличних особина прихватиле БТР-80 као возило за надзор и контролу путева и коришћени су у етничким сукобима на Кавказу и Средњој Азији. Колико су руски падобранци поносни на ова возила говори и податак да је колона ових возила 11. јуна 1999. године напустила базу СФОР у Угљевику и преко југословенске границе аутопутем усиљеним маршем пре Енглеза и Американаца стигла до приштинског аеродорма Слатина и заузела га.

            Руси су наставили да модернизују и БТР-80 из кога се родио БТР-90, али никоме није било јасно шта се тиме хтело постићи јер овај транспортер није одушевио војску, а једино се налази у употреби унутрашње војске ОМОН.

 

ТЕНК  Т-90

Тенк Т-90 Произвођач. Уралвагонзавод – Нижњи Тагил Димензије тенка: дужина 7м, висина: 2,2 м, тежина 46,5 тона Посада: 3 члана Максимална брзина: 60 км/х Погон: дизел мотор В-84С, максималне санге 618 KW. Специфична снага тенка је 19,98KW/t   Наоружање: топ 125 мм, који може да испали осам граната у минути и митраљези 12,7 и 7,62 мм, бацачи димних кутија калибра 82 мм. Зштита: пасивни оклоп контакт 5, систем активне заштите штора

 

            ОПОМЕНА ИЗ "ПУСТИЊСКЕ ОЛУЈЕ"

Т-90

            Искуство из операције „ Пустињска олуја“ - када су се ирачки тенкови совјетске производње били немоћни пред америчким, пре свега пред дејством поткалибарних и кумулативних пројектила - утицало је да се руски војни и државни врх определи се за модернизацију великог броја тенкова, које се имали у свом наоружању.Тако су се определили да за нови модел тенка ознаке Т-90 искористе тело тенка Т-72Б на које су уградили куполу са модела тенка Т-80У. Нови модел под именом Т-90 у јавност је видела 1995. године.

            Прича о развоју овог тенка започела је у Нижњем Тагилу у фабрици „ Уралвагонзавод“, која је настала пресељењем чувене фабрике тенкова из Харкова за време агресије Немачке на Совјетски Савез.

            "Уралвагонзавод" постао је познат широм света по најбољим совјетскиим тенковима од Т-62, Т-64 преко Т-72 до Т-80. Крај хладног рата и окончање трке у наоружању одразило се и на производњу тенкова. Поред великог броја произведених тенкова, постојала су чак три главна борбена тенка, што је представљало праву ноћну мору за обуку и логистику (различити мотори, трансмисије, систем за управљање ватром СУВ) и коначно натерало нову Руску армију на рационализацију. Требало се одлучити за један тенк. Како је Харковски биро остао у Украјини, Руси су свој избор зауставили на Т-80У и Т-72, који је у последњој варијанти декретом Бориса Јељцина из маркетиншкиг разлога преименован у Т-90.

 

            ИСПРЕД ЧЕТВРТЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ

            По основиним карактеристикама, тенк Т-90 је на нивоу четврте послератне технолошке генерације, а по ватреној моћи, оклопној заштити, маси и економичности унутрашњег простора и корак испред њих.

            Као и сви руски тенкови новије генерације, и Т-90 има идентичну концепцију, са екстремно малом унутрашњом запремином ради постизања што бољег оклопа, трочлану посаду са управним одељењем напред, борбеним у средини и погонским позади.

 

            ВОЂЕНЕ РАКЕТЕ И "АГАВА-2"

            Основно наоружање тенка је модификовани топ калибра 125 мм 2А46М1 са глатком цеви, стабилисан у обе равни и са могућношћу замене цеви без подизања куполе. Брзина гађања износи 6-8 метака у минути, а борбени комплет има 43 метка. Топ се пуни аутоматски, а покреће се електрохидраулично.

            За топ се корсити стандардна руска муниција: тренутно-фугасна, панцирно-поткалибарска, кумулативна и темпирна ( СГПЕ), као и противооклопне вођене ракете 9М119 и 9М119М. За топ је развијена и модернизована поткалибарска муниција ЗУБК-29 и ЗУБК-29М, са тандем кумулативном бојевом главом и унутрашњом облогом од осиромашеног уранијума, пројектили 3БМ-32 и 2БМ-42 са језгорм од тунгустена или осиромашеног уранијума и касетни пројектили са електорнским дистанционим упаљачем и бојном главом у коју су уграђени метални фрагменти - челичне куглице, штапићи или коцкице.

            Помоћно наоружање тенка чине митраљез ПКТ 7,62 мм, спрегнут топом и ПВО митраљез НСВТ калибра 12,7 мм, са којим се управља изнутра преко дневно-ноћне нишанске справе агат-СР која је у борбеним условима у урбаном подручију веома корисна. За стварање димне завесе користи се 12 бацача димних кутија калибра 82 мм, а задржан је и генератор гаса на издувном систему мотора.

            Систем за управљање ватром 1А45Т је на вишем технолошком нивоу и у његов састав улазе: систем за навођење противоклопних ракета, осматрачко-нишански уређаји командира тенка и нишанџије и термовизијски ситем «агава-2». Осматрачко нишански уређај командира тенка омогућава осматрање бојишта, двојно навођење наоружања и гађање из топа и спрегнутог митраљеза. У нишанским справама налазе се два дневна и један пасивно-активни канал за ноћ. Возач тенка за осматрање бојишта дању има један довделни широкоугаони перископ, а за ноћ пасивно-активни перископ.

 

            ЧЕТВОРОТАКТНИ, ВИШЕГОРИВНИ...

            У тенк Т-90 враћен је четверотактни, вишегоривни, турбопрехрањивани и течношћу хлађени дизел мотор В-84С, максималне санге 618 KW.

            Специфична снага тенка је 19,98KW/t, а највећа брзина је 60 км/х. Аутономија кретања је 500 до 650 км, а у резервоар стаје 1840 литара горива. Мотор је прилагођен за рад у свим екстремним условима.

 

            ПРЕСРЕТАЊЕ ЛАСЕРСКОГ СНОПА

            Нова везија тенка Т-90 С, која је приказана 1999. године - за разлику од претходних серија овог тенка - има потпуно нову куполу насталу заваривањем ваљаних плоча панцирног челика, што је коначан раскид са традиционалном руском методом ливења куполе. Тиме се добила равномерна оклопна заштита на челу и већа слобода уградње  композитног оклопа.

            Спољашњу страну тенка обавија оклоп « контакт 5» са новим ЕРА оклопом, чиме је ниво заштите повећан на око 920 мм, а значајно је да је дебљина оклопа око топа повећана са 280 на 480 мм. Неки Т-90 добили су покривен и задњи део оклопом под именом « слат» решеткасти део, који је у ставри руски изум настао током авганситанског рата на оклопним транспортерима.

            Активна заштита тенка појачана је уградњом система ТСУ-1/2 « штора». Систем "штора" припада категорији противелектонских мера за заштиту тенкова. Осносву њеног аутоматског и полуатоматског или ручног режима рада чини пресретање ласерског снопа већине противоклопних ракета друге генерације лансираних са земље или ваздушног простора: мила, тов, драгон, маверик, хелфајер итд. Систем "штора" чине електрооптички ометачи, индентификатори ласерског озрачења, бацачи димних кутија са посебним аеросолним брзораспршавајућим димним минама и системска контролна јединица.

            Русија је тенком Т-90С направила озбиљан продор на инострано тржиште. Прва је Индија кренула у набавку овог тенка, тако да ће за потребе своје армије набавити 347 тенкова. Алжир би требао да добије 187 тенкова до краја 2011. године. Руска армија је са увођењем тенкова серије Т-90 започела 1996. године када је њиме опремљен један пук 21. гардијске механизоване дивизије са 94 возила и 5. батаљон тенковске дивизије са 34 тенка. Батаљон елитне Таманске механизоване дивизије добио је 2005. године 17 Т-90Ц који су постали оперативни 2006. Са амбицијом да до краја 2011. сваке године по један батаљон добије 31 тенк Т-90С чиме би се број тенкова серије Т-90 попео на 125, Т-90С  на 217. А укупно - на 342.

 

           

САМОХОДНА ХАУБИЦА 152мм МСТА-С 2С19

·1   Дужина са топом напред: 11.917мм ·2  Ширина :3380 мм ·3  Висина са ПВО митраљезом: 2985мм ·4  Максимална брзина: 60 км/х ·5  Борбена маса. 42 тоне   ·1   Посада: 5 до 7 чланова ·2  Акциони радијус: 500 км ·3  Максимална брзина кретања: 60 км ·4  Савлађује препреке:         Ров (ширина): 2,8 м         Зид (висина):0,50 м         Газ (дубина):1,5 м   ·1   Време превођења из борбеног у маршевски положај: 1-2 минута ·2  Наоружање: хаубица 2А64 ·3  Митраљез: НСВТ калибра 12,7мм, боребни комплет 300 метака ·4  Бацачи димних кутија: 6 (2х3) ·5  Калибар:152 мм :50 пројектила и 60 барутних пуњења ·6  Максимални домет: 24700 м ·7   Подручије елевације -3 до +68 степени ·8  Брзина гађања: 7-8 граната/минут ·9  Нишанска даљина гађања: 2000м ·10 Мотор: дизел В84А ·11 Степен преноса: напред седам, назад један

 

            СА 40 ПРОЈЕКТИЛА УНИШТАВА 38 МЕТА

2С19 МСТА-С

            Пре готово 41 годину, Совјетски Савез је у оперативну употребу увео самоходне артиљеријске системе калибра 152мм. После 197 некадашњим источним блоком доминирали су артиљеријски системи 2С3 « Акција»и 2С5 «Гиацинт».

            Године 1990, Совјетски Савез је јавности признао постојање свог новог самоходног артиљеријског система који се водио у војној терминологији под именом 2С19, мада је познат и под именом МСТА-С. Ова топ-хаубица у војној литератури позната је и по НАТО ознаци М-1976.

            Овај артиљеријски систем произведен је 1989 године у погону «Уралтрансмаш» где су развијени и остали артиљеријски системи калибра 152мм.

            Међународној стручној јавности ова топ-хаубица представљена је на изложби војне опреме и наоружања IDEX 93 која се одржава у Уједињеним Арпаским Емиратима. На полигонима овог сајма демонстрирана је могућност брзине ватре и погађање реалних циљева. Оружје је од 40 испаљених пројектила типа « краснопољ» уништило 38 реалних циљева удаљених 15 километара. Посетиоцима су приказане и могућности режима брзе ватре где је испаљено 10 до 11 метака у минути са великом прецизношћу против циљева на удаљености од седам километара.

 

            ПАНОРАМСКИ НИШАН

            МСТА-С постављен је на шасију тенка Т-80, који користи многе делове и склопове тенка Т-72 произведеног у великом броју. Начело уградње куполе у тело тенка је веома слично као и код француске самоходне хаубице  ГЦТ-155 која је постављена на тело тенка АМX-30.

            Концепција размештаја посаде је класично руска са одељењем за управљање напред, куполом у средини система и моторним одељењем отпозади. Простор за возача опремљен је са три перископа за осматрање спреда, а средњи се може заменити перископом за ноћну вожњу. Отвор возача се затвара једноделним поклопац-вратима, која се отварају у десну страну. На предњој страни возила налази се челични ивичњак у облику слова Y, који штити од продора воде у управљачко одељење приликом савлађивања водене препрке.

            Оклопно тело и купола возила су потпуно заварене конструкције из плоча панцирног челика, што осигурава заштиту од деловања пешадијског оружја и парчади артиљеријских пројектила и противтенковских мина. Слично као и код других оклопних возила, могуће је на предњем делу возила поставити нож дозера који омогућава кориштење у припреми ватреног положаја или чишћење препрека.

            Систем вешања возила решен је торзијским вратилима са шест потпорних точкова, лењивцем спреда и погонским точком са зупцима на задњем делу возила. Горњи део трака гусенице носи пет гумираних точкова који су заварени на оклопно тело возила.

            Нишанџија седи на левој страни куполе и рукује панорамским нишаном, који је уграђен на кров куполе и нишаном за директно циљање који је уграђен у предњу леву страну куполе. Командир возила смештен је у десној страни куполе и рукује митраљезом калибра 12,7мм НСВ « утес»,  који је уграђен у кровну куполу, са којим се може и даљински управљати из унутрашњости возила, фаром за претраживање трена у условима смањене видљивости.

            Противавионски митраљез калибра 12,7мм, истовремно може бити коришћен за циљеве на земљи и у ваздуху. Њиме се гађа на даљинама до 2000 м, а теоретска брзина гађања је 700-800 метака у минути. Кутије са муницијом уграђене су на десној спољној страни куполе што омогућава брзо кориштење у случају потребе.

            Оружје је снабдевено са 300 метака калибра 12,7мм и 50 пројектила са 60 чаура 152мм. Са леве и десне стране куполе уграђени су по три електрично управљива бацача димних кутија. Осим тога на спољној страни куполе је уграђено по пет сандука - за сваког члана посаде по један.

            ИСПАЉУЈЕ И ТАКТИЧКЕ НУКЛЕАРНЕ ПРОЈЕКТИЛЕ

            Главно наоружање топ-хаубице МСТА-С је топ дуге цеви 152мм 2А46 са уграђеним одводником барутних гасова и гасном кочницом на устима топа. Када је оружје у вожњи или транспортном положају цев је блокирана и учвршћена двокраким носачем за предњи део оклопног тела возила.

            Оружје испаљује фрагментацијске пројектиле ОФ-45 највећег домета 24,7 километара. Осим тога, могуће је испаљивати пројектиле ОФ-61 са највећим дометом 28,9 километара, тактичке нуклеарне пројкетиле и ласерски вођене пројектиле « красонпол»

            Кружно кретање куполе помера цев за 360 степени по хоризонтали. По вертикали цев се креће од -4 степена до +68 степени. Аутоматски процес пуњења цеви омогућава брзину ватре од 8 (10) метака у минути када користи муницију из залиха или 6 до 7 метака у минути, када узима пројектиле и барутна пуњења извана.

            Аутоматски пуњач врши селекцију у складишту муниције и држи под контролом утрошак муниције преко уграђене тест-опреме. У возило се може сместити 50 пројектила и 60 барутних пуњења који имају посебно прилагођене коморе за ту намену.

            У ватреном положају оружје је веома стабилно, тако да нису потребни додатни ослонци или лопате као например код америчког М-109 „ Паладин“. Ако је потребно, систем се може допуњавати гранатама кроз задњи део куполе, а слично решење има и француска самоходна хаубица ГЦТ 155мм. Иако систем има бацаче димних кутија, димну завесу могуће је стварати убризгавањем дизел горива у издувни систем мотора, који се налази на левој страни мотора.

            Стандардну опрему ове хаубице чине НБХ систем, филтровентилацијски систем, опрема возача за ноћну вожњу, телекомуникацијски систем и опрема за подводну вожњу која омогућује савлађивање водених препрека дубине пет метара и ширине 1000 метара.

            Руси посебну пажњу посвећују образовању посада  и одржавању њихове оспособљености преко тренанжера 2X51, који омогућавају брзу и економичну обуку посада у учионици чиме се штеде ресурси мотора, број испаљених граната и напрезање оружја у екстремним условима коришћења.

            Прошло је петнаест година од представљања модернизованог система МСТА-С, који се са правом може мерити са свим сличним светским системима, америчким М-109, француским ГЦТ 155м, италијанском „ Паламира“, немачким „ ПЗ 2000“ и британским „ АС90“. Употребом ласерски вођених пројектила типа „ краснопољ“ омогућава се уништење готово сваког циља у полупречнику од 30 километара, чија брзина није већа од 36 км/х.

Ова хаубица је борбену премијеру имала је у Другом чеченском рату 1999. године у пружању подршке јединицама руске армије у наступању.

________________________________________________________________________________________________________________

 

"КРАСНОПОЉ-М" ИСТОВРЕМЕНО ПО ЧЕТИРИ ЦИЉА

            Развој вођених артиљеријских пројектила високе прецизности у Русији је започет касних седамдесетих година прошлог века у калибру 152 мм са ласерским полуактивним вођењем на циљ. Најпознатији је модел под називом "краснопољ.

            Краснопољ се води по ласерском снопу рефлектованом од циља који је осветљен са осматрачко-управљаког места уз помоћ ласера за означавање циља. Своју премијеру, као и хаубица МСТА-С, имао је исто на сајму IDEX 93 у Абу Дабију. Када је из хаубице МСТА-С гађан реални циљ на удаљености од 15 километара.

            Овај систем намењен је за уништавање циљева првим пројектилом, тенкова, борбених возила пешадије, артиљеријских средстава.

            Не захтева посебну опрему на ватреном положају или на командно-извиђачком месту. Топографско-геодетски подаци добијени за гађање овим системом не морају да имају високу тачност.

"Краснопољ-М"

"Краснопољ" се лансира испаљењем из цеви вучних или самоходних артиљеријских система калибра 152 или 155мм. Пројектил је због преношења и паковања у артиљеријске сандуке израђен из два дела која се лако пакују и склапају пре гађања. Приојектил не захтева никакву контролу исправности нити посебне мере одржавања у току десетогодишњег складиштења.

            Искуства из употребе довеле су до модификације овог пројектила у верзију "краснопољ-М". Овај систем се по маси и габаритима не разликује од свог претходника, осим по томе што се пакује у амбалажу без расклапања.

            Вођени пројектил "краснопољ-М" састоји се од два независна склопа за вођење (главни блок, глава за самонавођење и аутопилот) и тела пројектила. Овај систем може гађати јединачно по један циљ, истовремено по четири циља или плотуном по једном групном циљу.

            Осим у Русији, овај систем се по лиценци производи и у Кини.

________________________________________________________________________________________________________________

 

РАКЕТНИ СИСТЕМ СРЕДЊЕГ ДОМЕТА „ БУК М2 Урал“

·1   Маса система: 35 тона ·2  Маса ракете: 690 кг ·3  Маса бојеве главе: 70 кг ·4  Дужина: 5,50 м ·5  Пречник: 0,4м ·6  Распон крила: 0,86 м ·7   Брзина ракете: 3 Маха ·8  Границе зоне уништења         по даљини: 3-35 км         по висини: 15м- 22         параметар лета циља у км: до 22км        Број циљева које истовремно гађа једна батерија: 6       Интервал између лансирања ракета: 3 секунди        Време реакције система: 20 секунди        Борбени комплет ракета 48        Број ракета на уређају за лансирање: 4      Година увођења система у наоружање:  Бук: 1980, Бук М1: 1983 и Бук М2 1999.

           

            МОЋНИ НАСЛЕДНИК КУБ-а

„ БУК М2 Урал“

            Анализе искустава локалних ратова показале су да главни удар по снагама противника долази из ваздушног простора: и у Ираку 1991. и 2003. године, и у Авганистану 2001, и у Републици Српској 1995. и током агресије на СРЈ 1999.  и актуелна кампања НАТО у Либији.

            За одбрану од оружја високе прецизности и напада савремених борбених система најефикаснији су ракетни системи средњег домета, који се у мањим земљама сматрају основиним средством за противваздушну одбрану (ПВО) једициа, трупа и стратегијских објеката. Велики број земаља своју ПВО одбрану заснива управо на овим системима, а најкоришћенији је био ракетни систем КУБ, којег полако замењује његов наследник високих перформанси БУК-М2.

            БУК-М2 је савремена верзија познатог руског ракетног система КУБ, који је заинтересованим посматрачима приказан 1992. Из искуства употребе КУБ-а произашли су технички захтеви за пројектовање новог ракетног система ПВО БУК чија је прва верзија уведена у наоружање 1980. године, а његова усавршена верзија настала је 1983. Развој БУК-а уследио је после анализе деловања КУБ-а у одбрани Аусанске хидроцентрале током арапско-израелских ратова, када је деловање КУБ-а показало да је боље да свако лансирно оружје има свој аутономни радар и да може да дејствује на више циљева. Тако је развијен БУК као основно борбено средство и самоходно ватрено оружје-лансер опремљен радаром.

 

            НА ШЕСТ ЦИЉЕВА СА ПО 4 РАКЕТЕ

            БУК-М2 је вишеканални ракетни систем који може да гађа шест циљева са по четири ракете, које се налазе на лансирном оружју, на даљинама од 3 до 40-50 километара или на висинима од 15 м до 22-25 км у било ком правцу и било ком азимуту. У пречнику од 170 километра БУК може да открије до 75 циљева и да истовремено прати до 15 циљева.

            Повећан број циљева на које се дејствује, могуће је захваљујући коришћењу фазиране антенске решетке, повећаној отпорности на ометање, адаптацији сопа фазиране антенске решетке према тактици и електорнским  противмерама противника, применом рачунара велике брзине и модерног поступка обраде дигиталних слика.

            Систем се састоји од : командне станице (9С470М1), тродимензионалног аквизицијског радара (9С18М1), шест самоходних ватрених оруђа ( 9А310М1) и три транспортно-лансирана оруђа (9А39М1). Сва средства су самоходна и смештена су на гусеничарима који обезбеђују добру маневарбилност и несметено кретање по неравном терену. То омогућава да БУК-М2 заузме положај за дејство директно из маршевског поретка, без претходне припреме и потребе за уређењем терена.

            Све компоненте система су снабдевене аутономним изворима напајања, опремом за навигацију, позиционирање и орјентацију. Команде и подаци унутар система се размењују жичаним или радио путем. Обично се самоходна оруђа налазе на међусобно растојању 5-10 км и 10 км од командне станице.

            Командна станица је срце ракетног система БУК-М2. Преко станице се координира и управља свим компонентама ракетног система, прикупљају и обрађују информације о циљевима добијене од аквизицијског радара и самоходних оруђа. Станица захвата и прати 15 циљева, аутоматски додељујући шест најопаснијих циљева појединачним лансирним оруђима. Кључни део станице је дигитални рачунар, преко кога се обезбеђује контрола ситуације у ваздушном простору и оперативни рад борбеног система. Станица може да ради самостално или као део централизованог система (подређена команди вишег нивоа).

            Аквизицијски радар је тродимензионални, са кружним осматрањем и скенирањем, са вишеканалном дигиталном обрадом примљених сигнала. Зависно од сметњи, аквизицијки радар сам бира свој радни режим и брзину осматрања и скенирања. Радар покрива зону откирвања циљева до 25 км по висини и 100 км по даљини за циљеве који лете на висинама од 1-25км, а до 35 км за циљеве који лете на висини од 100м. Тежина радара је око 35 тона.

            Задатак самоходних ватрених оружја је откривање и праћење циљева у унапред задатом сектору, идентификовање, означавање циља и лансирање ракета. На својим лансерима систем БУК има четири ракете у приправности за лансирање. Конструкција возила омогућава брзо мењање ватреног положаја при брзини од 30км/х када су укључени сви уређаји. Ова могућност повећава отпорност ракетног система БУК-М2 на десјтво антирадарских ракета и вођених авиобомби. Возило осим ракета има и вишефункционални радар, телевизијски систем за откривање и праћење циљева, дигитални рачунар и канал за вођење ракета. Већином операција управља рачунар чиме је смаљен број чланова посаде и поједностављен рад оператера.

            Радар лансирног оруђа користи пет врста радарских сигнала: квазиконтинуални,импулсни са линеарном фреквенцијском модулацијом, импулсни који се компромитује на пријему, линерано-фреквенцијски модулисани сигнал са дигиталном селекцијом покретних циљева, континуални и квазиконтинуални сигнал за обезбеђење рада главе за самонавођење ракете.

 

            ЦИЉЕВЕ ОТКРИВА НА 85 КМ

            Самоходно лансирно оруђе може да ради у саставу ракетног система (прима податке о циљевима од командне станице) или аутономно када се додели унапред сектор одговорности. Оруђе отркива циљеве на даљини од 85 км, у сектору +60 по азимуту и 7 степени по елевацији у обиму од -10 до+80 степени. Маса му је већа од 32 тоне, а при аутономном дејству гађа само један циљ.

            Заједно са лансирним, иде и транспортно лансирно оруђе, које се користи за чување, транспорт, претовар и лансирање ракета. Вози 8 ракета, гсе се 4 ракете налазе на лансеру, а 4 ракете на транспортним носачима. Оруђе за претовар поседује и дизалицу која се користи за претовар ракета, а по потреби има и могућност лансирања ракете по команди из самоходног ватреног оруђа.

            БУК –М2 користи једностепене вођене ракете земља-ваздух средњег домета (9М38М1) са инерцијалним вођењем на почетном и самонавођњем у завршној путањи лета и нове ракете 9М317. Максимална брзина ракете је 1.200 м/с. Ракете, када се достављају, пакују се у стакленопластични контејнер и спремне су за употребу без било какве претходне провере и припреме. Век употребе је 10 година без обзира на климатске услове, а не захтева се никакво одржавање.

            Ракета система БУК-М2 опремљена је полуактивном радарском главом за самонавођење, аутопилотом, активним радио-упаљачем, бојевом главом са парчадним дејством, мотором за чврсто гориво са два режима рада, турбогенератором и гасним покретачима. Парчад бојеве главе убојита је на даљини од 17 м, маса бојеве главе је 70 кг, ракета је дугачка 5,55м, а укупна маса јој је 690 килограма.

            БУК ХТЕЛА И ЈУГОСЛАВИЈА

            Светски војни стручњаци признају овом ракетном систему високу поузданост и велику борбену ефикасност. На војним презентацијама пред одабранам публиком овај систем је уништио више од 80 посто различитих мета.

            Ефикасност је била коначна одлука да Финска БУК-у повери одбрану своје престолнице Хелсинкија, а за набавку заинтерсован је велики број земаља међу којима је била и СРЈ, али до реализације посла никада није дошло због политичких и економски прилика.

 

 

ВИШЕЦЕВНИ ЛАНСЕР РАКЕТА РСЗО БM-30 „9К58 СМЕРЧ- УРАГАН“

Борбена маса: 43000 кг Маса логистичког возила: 41,5 тона Посада: 4 члана Послуга логистичког возила: 3 члана Број ракета на логистичком возилу: 14 Број лансирних цеви: 12 Калибар 300 мм Маса бојеве главе: 300 кг Домет од 20 до 70 километара Ракета: 800 кг Време пуног плутона 38 секунди Врста возила: МАЗ 543М 8х8 Путна брзина: 65 км/х Радијус кретања: 650 км/х

 

            ЗАМЕНИЛИ ЧУВЕНЕ "КАЋУШЕ"

Смерч

            Поучени ратним искуством у развоју вишецевних лансера ракета ( ВЛРС), у Совјетском Савезу улагани су велики напори и средства за развој ових борбених система. Развијено је неколико верзија система, као што су: БМ-14 и БМ-24 калибра 140 и 240 мм, које су биле верзије модернизованих чувених „ каћуша“ из Другог светског рата.

            По идеји познатог руског конструктора ових система, Александра Ганичева, 1963. године у употребу се уводи нови борбен систем БМ-21 „ град“ калибра 122мм са 40 лансирних цеви, максималног домаета 20 км. Исти конструкотор је крајем седамдесетих година прошлог века створио концпет новог ВЛР са бољим перформансама  под називом „ ураган“ са 16 цеви, калибра 220 мм и „ смерч“ са лансером од 12 цеви калибра 300 мм.

 

 УНИШТАВА СВЕ НА 70 КМ2РА

             Ракетни систем „  9К58 смерч“ намењен је за уништавање живе силе и оклопљене и неоклопљене борбене технике, ПВО система на даљинама од 20 до 70 километара. Припада новијој генерацији система плутонске ватре са усмеривачима. Овај борбени систем се појавио 1987. године, као следећа етапа у развоју ових система.  

            Ван Русије систем је први пут приказан 1993. године на сајму наоружања у Абу Дабију (Уједињени Арапски Емирати). Систем припада новијој генерацији плутонске ватре са усмеривачима.

            Ракетни систем чине: борбено возило са 12 усмеривача, транспортно- путничко возило са дизалицом и механизам за пуњење. Лансер "смерча" се састоји од два модула са по четири лансирне цеви бочно и четири независне цеви (горе у односу на лансер).Његових 12 цеви су фиксне и дуже. Лансирне цеви изграђене су од висококвалитнетних легираних челика будући да се из њих лансирају ракете чија је дужина 7,5м, а маса око 800 килограма. Овако масивне и дугачке ракете захтевају појединачни начин пуњења уз помоћ крана и знатно дуже време пуњења. Минимално време за поновно пуњење „смерча“ износи око 36 минута.

            Мобилност „ смерча“ обезбеђена је коришћењем возила високе проходности са погоном на свим точковима. Конструктори смерча одлучили су да то буде теретно возило МАЗ 543М 8х8-четвероосовинско возило тешко 43 тоне са погоном на свих осам точкова. Произвођач је позната фирма МАЗ (Минск Ауто Завод). Возило се креће максималном брзином од 60 км/х, а аутономија кретања је до 850 км.

            Да би се схватило какву штету може направити овај систем, довољно је означити његове карактеристике. Плутон једног устројства погађа циљ на површини од 70 хектара, а плутон од 12 ракета са касетно гелерским и нагазним елементима покрива површину од 40 хектара.

            Лансирање пројектила се врши из кабине борбеног возила или споља са пулта. Припрема система за лансирање ракета од момента добијања података о циљу је три минута, а плутон траје 38 секунди. Овај систем обезбеђује успешно гађање и експлоатацију у било које доба дана или године при температурама од -50 до +50 степени целзијусових.

            Да би јединица деловала, потребно је: лансирно возило, транспортно возило „СЛЕПОК-1“, комплекс за аутоматско вођење ватре (9С729М1), топографско извиђечко возило 1Т112-2М, метео-возило 1Б44. Такође и огистичко возило са опремом 9Ф819, а постоје и два вежбовна комплета ( 9Ф827 и 9Ф840).

 

            ОБРТНО-ВОЂЕНА РАКЕТА 300мм

            Из овог система могу се испаљивати пројектили фугасно-распрскавајућег дејства, касетни пројектили тренутног дејства, касетни пројектили са самонишанским зрнима високе прецизности.

            Висока тачност погађања система „смерч“ се постиже тиме што је реализована обртно-вођена ракета калибра 300 мм  са јефтиним али поузданим гасодинамичким уређајем којим се врши корекција правца лета ракете у вертиклној и хоризонталној равни. За добру прецизност гађања је значајно и то што ракета на путањи ротира око своје уздужне осе релативно високом брзином. Захваљујући наведеном решењу, растурање ракете не прелази 0,21 % од домета.

            На ракетном пројектилу "смерча" реализована су и друга побољшања: нова конструкција маршевског мотора појачаног високоенргетским и тврдим горивом, оптимизирана конструкција бојеве главе и ракете.

            Однос масе бојеве главе (233-258кг) и масе ракете (800-810 кг) показује меру савршенства конструкције.

            Концепцијом одвојиве разорне бојеве главе која има 92,5 кг експлозива обезбеђује се да њен падни угао буде 90 степени и тиме битно повећа ефикасност парчадног десјства по циљу.

            Још мало ТТ података о ракетама које систем користи:

 

Ракета 9М55К (касетна, за дејства по живoj сили и неоклопљеним возилима)
Маса (кг)	800
Дужина (мм)	7600
Тежина бојеве главе (кг)	243
Дужина бојеве главе (мм)	2049
Број касетних бомби КБ	72
Маса касетне бомбе КБ (кг)	1,75
Број фрагмената тежине 4,5 г у КБ	96
Број фрагмената тежине 0,75 г у КБ	360
Максимална даљина гађања (км)	70
Минимална даљина гађања (км)	20
Маса контејнера са двема ракетама (кг)	193

 

Ракета 9М55К1 (касетна, за дејства по оклопним возилима са горње стране)
Маса (кг)	800
Дужина (мм)	7600
Тежина бојеве главе (кг)	243
Дужина бојеве главе (мм)	2049
Број кумулативних бомби КБ	5
Маса кумулативне бомбе КБ (кг)	15
Количина експлозива у КБ (кг)	4,5
Пробојност код угла 30° (мм)	70
Максимална даљина гађања (км)	70
Минимална даљина гађања (км)	20
Маса контејнера са двема ракетама (кг)	193

 

Ракета 9М55К4 (касетна, за полагање ПТ миснког поља)
Маса (кг)	800
Дужина (мм)	7600
Тежина бојеве главе (кг)	243
Дужина бојеве главе (мм)	2049
Број мина	25
Тежина једне мине (кг)	15
Димензија мине д*ш*в (мм)	330*84*84
Количина експлозива у мини (кг)	1,85
Самоуништење мине (х)	16-24
Максимална даљина гађања (км)	70
Минимална даљина гађања (км)	20
Маса контејнера са двема ракетама (кг)	1934

 

Ракета 9М55К5 (касетна, комбинована за дејства по живи сили, оклопним и неоклопним возилима)
Маса (кг)	800
Дужина (мм)	7600
Тежина бојеве главе (кг)	243
Дужина бојеве главе (мм)	2049
Број мина	646
Тежина једне мине (кг)	0,24
Пробојност код угла 90° (мм)	120
Самоуништење мине (сец)	130-260
Максимална даљина гађања (км)	70
Минимална даљина гађања (км)	25

 

Ракета 9М55Ф (са одвојивом ХЕ бојевом главом)
Маса (кг)	810
Дужина (мм)	7600
Тежина бојеве главе (кг)	258
Тежина експлозива (кг)	95
Максимална даљина гађања (км)	70
Минимална даљина гађања (км)	25
Маса контејнера са двема ракетама (кг)	195

 

Ракета 9М55С (са термо-балистичном Fuel-air exolosive бојевом главом)
Маса (кг)	810
Дужина (мм)	7600
Тежина бојеве главе (кг)	243
Тежина експлозива (кг)	100
Самоуништење мине (сек)	110-160
Максимална даљина гађања (км)	70
Минимална даљина гађања (км)	25

 

Ракета 9М528 (са одвојивом ХЕ бојевом главом са повећаним дометом)
Маса (кг)	810
Дужина (мм)	7600
Тежина бојеве главе (кг)	243
Тежина експлозива (кг)	95
Максимална даљина гађања (км)	90
Минимална даљина гађања (км)	25

 

            ЗАУСТАВЉА ЦЕЛУ ДИВИЗИЈУ

            "Смерч" је данас убедљиво најубојитији вишецевни ракетни бацач у свету јер је један-једини плутон са шест "смерчова" у стању да потпуно уништи мањи град или да заустави целу противничку дивизију. Осим Русије, у свом наоружању имају их и Кувајт, који је системе набавио 1996. године, Белорусија, Украјина, Индија и Кина која производи овај систем по лиценци „ ПХЛ-03“, а у план да га набави  има и Алжир док је Венезуела купила 12 ових ракетних система, који су јој испоручени маја ове године.

            Овај систем монтира се и на возило « Татра».

 

            РАКЕТНИ КОМПЛЕКС ЗЕМЉА-ВАЗДУХ  С-400 ТРИЈУМФ

 

            УНИШТАВА И БАЛИСТИЧКЕ РАКЕТЕ

С-400

            Повећање домета крстарећих ракета, увођењем у употребу авиона са стелт-карактеристикама учинили су да се и нека руска средства ПВО старије генерације  покажу застарелим.

            Припрема армије за будуће високотехнолошке сукобе, утицала је да конструкторски биро Алмаз још средином осмадесетих почне рад на новом систему ПВО С-400. Према том плану, предвиђено је било да зона уништења буде подигнута на читавих 400 км, што је двоструко више у односу на тадашње системе у употреби. Посебно је био тежак задатак уништења бојеве главе балистичке ракете, која се креће брзином већом од 4800 м/с.

            Развој система С-400 је убрзан, а технолошки ризици су умањени јер су сачувани многи елементи система С-300 П: радари, лансирни уређаји којима су придодата средства за откривање и означавање циљева. Пројектована је потпуно нова генерација ракета предвиђених за дејства на различитим удаљеностима које могу да маневришу чак под оптерећењем од 20г захваљујући уграђеним микромониторима. Извозна варијанта ракете може да уништи циљ на даљинама од 120 км, а ракета која се налази у наоружању ВВС Руске Федерације може да превали много већу удаљеност и има активно радарско самонавођење у завршном делу лета.

            С-400 Тријумф припада четвртој плус генерацији система ПВО, за разлику од његовог претходника система С-300. Габарити једног и другог система су исти тако да се систем С-300 може модификовати у систем С-400. То је систем који је у могућности да види све летелице "невидљиве" технологије на свим висинама, али је први ПВО систем који може да по избору користити неколико типова пројектила.

Нова организација основне борбене јединице С-400 укључује повезивање осам лансирних возила за разлику од система С-300П чији је дивизион располагао са шест. На сваки лансер долази по 16 контејнера. Такав систем уз помоћ рачунарске опреме омогућава вођење више ракета на исити циљ и омогућава да један ракетни дивизион уништити до трећине авиона у једном масовном налету на рејон одбране системом С-400.

            С-400 има побољшане радаре и софтвер, али и проширену палету ракета. Систем је високопокретљив, тако да се све његове компоненете налазе на теренским точкашким возилима. Батерија система С-400 се састоји од једног радара 96Л2, једног 30Н6Е2 и до 12 лансера 5П85СЕ, са по четири лансирне цеви. Батаљон ПВО има четири батерије, заједнички радар 64Н6Е2 и командно возило 54К6Н2.

            Радар 64Н6Е2 ( према НАТО Биг Бирд) први пут коришћен је у верзији за систем С-300 ПМУ1 и представља кључ успеха руских ракетних система земља-ваздух, при дејству по главама балистичких ракета.

            Радар за претраживање на нивоу батерије је 96Л6Е са електорнским скенирањем и механичким покретањем у пуном кругу. Може се корстити директно са возила и са јарбола. Тачније, са два типа јарбола - нижи 40В6М је од 38,8 метара. Домет радара је 300 километара, а има могућност праћења до 100 цињева. Иако су му својства у основи слабија од 64Х6Е2, подизање на јарбол му даје боље одлике при захвату нисколетећих циљева.

            За осветљавање циљева користи се радар 30Н6Е2 ( према НАТО Флап Лид) који је побољшана верзија оног који се користио на првим системима С-300П. Тај радар је унео револуцију у ондосу на раније совјетске уређаје. Оваја радар се одликује изузетно узаним снопом који се веома тешко може детектовати системом за упозоравање авиона, осим ако сам авион није обасјан. Теже се омета, а и противрадарске ракете се теже наводе на његове сигнале. Побољшана верзија има могућност дејства по шест циљева, при чему може наводити на сваки циљ по две ракете.

            Целим системом се управља из посебног возила по ознаком 54Е6Е2. Ово командно возило има могућност не само контроле система С-400 него и палету система С-300 ПМУ,ПМУ1,ПМУ2, али и С-200 ВЕ ( СА-5 Гаммон).

                     

            РАКЕТЕ СИСТЕМА С-400 ТРИЈУМФ

            Систем С-400  поред ракета 5В55КД,5Б55Р, 48Н6Е и 48Н6Е2, може да користи још три нове врсте пројектила: 48Н6ДМ, 9М96Е и 9М96Е2.

            Ракета 48Н6ДМ има домет од 400 км. Намењена је за дејство по најважнијим и најзахтевнијим циљевима типа бојних глава балистичких ракета, извиђачких авиона и других летелица. Друге две ракете: 9М96Е и 9М96Е2  су мање, развијене су по узору на америчке ракете из система Патриот ПАЦ3 и намењене су за дејство по нисколетећим циљевима који маневришу, али и по интелигентој вођеној муницији, крстарећим ракетама и беспилотним летелицама.

            Ракета 9М96Е може да маневрише под оптерећењем од преко 20 г, захваљујући уграђеним микромоторима. Извозна варијанта може да погоди циљ удаљен до 120 км, а оригинална варијанта, која је у употреби у ВВС Руске Федерације, може да гађа на знатно већој удаљености и има активно радарско самонавођење у завршном делу лета.

 

	9М96Е	9М96Е2
Зона уништења
По даљини, км
Даљна, км	40	120
Ближа, км	1	1
По висини
Максимална, км	20	30
Минимaлна, км	0,005	0,005
Стартна маса, кг	333	420
Маса бојеве главе, кг	24	24
Маса контејнера са четири ракете, кг	2300	2700

 

            Све ове ракете се пакују у исти контејнер у коме је и ракета великог домета, па лансер има укупно 16 ракета.

            Ракетни систем С-400 тренутно у свету нема еквивалента, а амерички системи « Патриот» немају довољан домет и могућност уништења бојеве главе балистичких ракета, као што то има С-400. Цена система се још увек не зна, али се претпоставља да би износила више од 100 милиона долара.

 

ХИБРИДНИ СИСТЕМ ПВО ( ПАНЦИР С-1)

Даљина откривања циља: до 30 км Даљина праћења: до 24 км Зоне уништења циља: Ракетама ( км): 1-12 Топовима 2 топа 2А72 ( км): 0-3 Борбени комплет ракета : 12 Борбени комплет граната: 750 Максимлна брзина: 1.100 м/с Број циљева који се истовремено гађају: 2 Време реакције система: 5-6 секунди Систем вођења: ИЦ, радарски Брзина гађања једним топом: 350 граната у минути Број чланова посаде: 3 Маса возила у тонама: 20

 

            СУВЕРЕН НА МАЛИМ ВИСИНАМА

Панцир С-1

            Искуство из локалних ратова показало је да се савременим средствима за напад из ваздушног простора могу постићи стратегијски циљеви и предвидети исход сукоба пре ангажовања копнених снага, нападајући најважније војне, економске и индустријске циљеве на целој територији неке државе.

            Главна карактеристика таквих варијанти напада је масовна употреба оружја високе прецизности и вођених авио-бомби уз примену снажног електронског ометања што треба имати у виду код организације ПВО.

            Организација ПВО заснована на бази великог броја система средњег и великог домета није увек могућа због техничких и економских разлога. За то је решење нађено у вишеслојном систему ПВО, пре свега на ракетним системима малог домета на којима лежи цео терет противваздушне одбране. Управо такав задатак одговара хибридним системима ПВО, као што су „Тунгуска-М“, Панцир С-1 развијан средином деведесетих година 20 века.

            Панцир С1 конструисан је у конструкцијском бироу у Тули, а израђен је у Уљановској техничкој радионици. Намењен је за заштиту непокретних, стратегијско-индустријских и војних објеката од оружја високе прецизности. Задатак му је ојачање система ПВО на малим висинама. Серијска производња је започела 1998. године, а животни век система конструктори су проценили на 20 година.

 

            ЗА ОТВАРАЊЕ ВАТРЕ САМО 5-6 СЕКУНДИ

            Панцир С1 је један од новијих система ПВО малог домета, комбиновани хибридно-артиљеријски систем који у себи обједињује вођене ракете 57Е6 и аутоматске топове типа 2А72 и систем за откривање и показивање циљева и управљање ватром наоружања. Панцир С1 смештен је на теретњаку марке „ Урал“8х8, Камаз 8х8 или МАН СХ 45 верзија за армију УАЕ. Осим на теретњаку систем може бити намештен и на гусеничару у боксовима поред склоништа, као и на чамцима и бродовима.

            Панцир С1 делује у оквиру батерије (6 возила) која су међусобно повезана заштићеним системом комуникација. У том случају, сва возила могу да буду у функцији на изабране циљеве, па затим информације о циљевима достављају другим возилима која те циљеве искључују са своје листе, чиме се спречава деловање на исти циљ. Панцир има могућност самосталног откривања, праћења циљева, управљање наоружањем и гађање циљева.

            Панцир има оптоелектронски систем за аутоматско праћење циља. За одређивање позиције ракете неизбежан је и дигитални рачунар, који управља борбеним радом, врши проверу функционисања система и служи за обуку посаде. На оруђу се налазе и опрема за навигацију, комуникацију, смештај и заштиту посаде, као и извори напајања. Од откривања циља до отварања ватре потребно му је 5-6 секунди, према томе има кратко време реакције. Може ефикасно да дејствује против циљева максималне брзине до 700 м/с.

            ГАЂА 12 ЦИЉЕВА У МИНУТИ

            Предност овог система је у универзалности дејства по циљевима, могућност уништења великог борја различитих циљева: тактичких авиона, балистичких и крстарећих ракета, вођених авио бомби и беспилотних летелица. Респективна зона уништења ракетно-артиљеријским наоружањем у обиму од 200 м од система па до 12 км по даљини.

            Велика поузданост рада у различитим условима и условима активног ометања, више режима борбеног рада интегрисањем радарсаких и оптоелектронских канала ( ИЦ уређај за откривање циља и термовизија). Велика тачност навођења, отпорност на сметње, што је постигнуто навођењем у два спектра (милиметарском и дециметарском спектру), заједничком обрадом сигнала применом милиметарског таласног подручја повећава се тачност навођења ужег снопа зрачења и смањење грешке при гађању нисколетећих циљева.

            Велика борбена продуктивност система омогућава гађање 12 циљева у једној минути, захваљујући кратком времену реакције његових ракета земља–ваздух и постојању два канала за навођење (радарски и ИЦ“).  Истовремно може да гађа два циља (двоканалност по циљу), а има могућност лансирања две ракете на један циљ ради њеног сигурног уништења у одређеним ситуацијама, какве су изненадна појава циља на малој удаљености, опасан и веома брз циљ и слично.

            Велику мобилност и аутономност борбеног дејства постиже обједињавањем у једном ватреном оруђу средстава за откривање, праћење и уништавање циљева. Интегрисано артиљеријско ракетно наоружање омогућава Панциру деловање до хоризонталне даљине од 18 км и до висине 10 км. Боребни авиони типа Ф-16 или А-10 могу се уништавати на даљини од 10 км и висини од 8000 м, а погађа их са вероватноћом од 0.8-0,95, стелт (радарско невидљиве авионе) типа Ф117 на висини од 6 км и даљини од 12 км са вероватноћом од 0,85-0,95 % унутар подручија од 90 степени по азимуту и вертикали.

 

            ЗЕМЉА-ВАЗДУХ, ДВОСТЕПЕНА...

            Панцир С1 може да има од 8-12 ракета са ознаком 57Е6 припремљених за испаљивање. Већина војних извора наводи да ракете 57Е6 имају домет до 12 км у даљину и 8 км у висину. Представници Инструментално конструкцијског бироа кажу да побољшана ракета за панцир 57Е6E има повећан домет 18-20 км због аеродинамичког облика ракете у себи има довољно горива за успешно деловање по даљини 18 км и 10 км у висину.

            Вођена ракета земља–ваздух је двостепена, са двокалибарским телом и посебним стартним мотором. Стартни и маршевски мотор спојени су посебним механизмом. Стартни степен обухвата и бојеву главу, контактни близински и даљински упаљач и осталу опрему на ракети. Ракета је са командним вођењем или радарским праћењем. Максимална брзина је 1100м/с па пут од 10 км прелази за максималних 10 секунди.

            Маса ракете са транспортним контејнером је 90 килограма, а маса при полетању је 65 кг. Дужина ракете у контејнеру је 3,2 м, а пречник контејнера износи 0,17 м. Бојева глава је парчадна са шипкама, масе 16 кг, а упаљач је контактно-близински. Мањим калибром другостепене ракете постижу се боље карактеристике у завршној фази вођења, скраћује се време лета до циља. Бојева глава је издужена и формирана од шипки што повећава ефикасност од 1,5-2 пута у односу на парчадну бојеву главу.

            Артиљеријско наоружање је пројектовано за уништавање циљева у ваздуху и на земљи, као и живе силе противника и обухвата: два аутоматска топа 2А72 какви се користе на борбеном возилу пешадије БМП М3, са борбеним комплетом од 750 граната калибра 30мм. Гранте могу бити фугасно-распрскавајуће, обележавајуће  и панцирно-обележавајуће. Маса им је 0,97 кг, а почетна брзина 900м/с, брзина паљбе је 350 граната у минути, по топу или 700 граната у минуту за оба топа. Селективно пуњење топа омогућава да посада одабере врсту граната, зависно од циља који треба уништити.

 

            ЦЕНА И ДО 14,5 МИЛИОНА ДОЛАРА

            Панцир С1 је ракетно-артиљеријски систем ПВО новије генерације заснован на на најсавременијој ракетној технологији. Систем је модуларне конструкције што олакшава производњу, употребу и одржавање, модернизацију и формирање више верзија система према захтевима купца.

            Поред мобилне, стационарне и морнаричке верзије, постоји и  верзија само са оптоелектронским радаром за вођење која је једноставнија и јефтинија и сматра се погодном за земље где до изражаја не долазе лоши метореолошки услови.

            Панцир је увден у наоружање неколико земаља. Систем осим Русије, поседују Сирија, Ажир, УАЕ, према неким изворима и Иран, а 2007.  испитивао га је и Јордан. Цена појединачног система се креће од 12,5 до 14,5 милиона долара, зависно од верзије.

 

РАКЕТНИ СИСТЕМ КРАТКОГ ДОМЕТА „ИСКАНДЕР“

Искандер М и Е и К

Тип ракете: 9М723К1 једностепена, тежине 3,8 до 4 тоне Домет:280 километара Тежина бојебе главе од 480-700 килограма Дужина ракете: 7,3 м Пречник: 0,92 м Број ракета : 2

Искандер К

Крстарећи пројектил Р-500, у питању је једностепена ракета Трајекторија лета ракете је 30 км по висини припрема ракете пре старата је 14 минута, а време између лансирања две ракете је мање од једног минута Домет ракете је 500 километара Број ракета :2 Транспортно возило: МАЗ6909, осмоточкаш тежине 40 тона, са два лансера, максималне брзине 70 км/х. Посада: 3 члана

Искандер

            Суочена са напретком туђих војних технологија, Русија је предузела кораке у изградњи потпуно новог ракетног тактичког балистичког система. Ограничена међународним уговорима, определила се за домет од 300 км, док западни војни аналитичари тврде - чак 400 км који ће бити способан да пробије сваку противракетну одбрану и буде високо прецизан и на максималном домету.

            Тако се радио нови ракетни систем под именом 9М723К1 „ искандер“ који је револуционаран по много чему и значајан систем који нема пандан на Западу.

            "Искандер" је произведен у конструкторском бироу КБМ Коломона, а првобитна намена му је била замена остарелих балистичких ракета типа „ Скад“. Први пут се  у јавности појавио далеке 1996. године када се могла видети прва верзија овог новог балистичког оружја.

 

            ЧЕТИРИ БАТЕРИЈЕ, ЧЕТИРИ ЛАНСЕРА...

            "Искандер" је доступан у неколико верзија: у три верзије за руску војску - "искандер" домета 280 км, "искандер М"  домета 400 км и "искандер К" са 500 км домета, као и "искандер Е" - извозна верзија домета 280 км, која је уведена у оперативну употребу 1999. године. Разлог овакво малог домета извозне верзије "искандера" налази се у томе што Русија поштује забрану извоза ракета домета већег од 300 километара.

            Систем се састоји од сомоточкашког лансирног возила ВАЗ6909, које носи не једну већ две ракете са којима систем тежи 40 тона, а возило за транспорт и претовар носи такође по две ракете. Станица за припрему  лансирања има системе за обраду обавештајних података које затим претвара у податке за гађање и прослеђује ракетном систему за навигацију.  

            Командна станица и станица за одржавање су такође интегрисане унутар лансирног возила, што омогућава лакше маскирање и скирвеност система до тренутка дејства. "Инскандер" веома брзо напушта лансирни положај и одлази на други ватрени положај или се прикрива да би се допунио новим ракетама. Основна тактичка јединица ракетног система "искандер" је батерија од четири лансирна возила, четири возила за претовар, четири возила за планирање мисија, одржавање и одмор посаде.

 

            ПОГАЂА У МЕТАР!

            Ракетни систем се састоји од једностепене ракете на чврсто гориво масе 3,8 тона која носи бојеву главу од 480 килограма. Бојна глава може бити касетна (за напад на површинске циљеве и живу силу, те командна места), стандардна бојева глава за напад на слабије утврђене циљеве и пробојна намењена за уништавање непријатељских подземних објеката.

            Спомиње и могућност да се бојева глава модификује на ношење хемијског или нуклеарног наоружања. Ракета у себи носи систем навигације и контроле лета који јој у две фазе - испаљивању и спуштању ка циљу -омогућава измену путање лета какао би ракета успела да избегне противракетне системе. Систем навигације обавља се преко сателита (ГЛОНАСС), а може се обављати и преко радара, ТВ или ИЦ вођења.

            Нова верзија "искандер М" са ракетом Р-500 добила је још боље оцене. Реч је о побољшаном систему који за сада није намењен извозу. Усавршавање се односи на нову ракету повећане прецизности од невероватних један метар на полигонским испитивањима. Иако ракета Р-500 има 30 одсто краћи домет нуди високу прецизност и незаустављивост.

 

            ДОМЕТ ДО АМЕРИЧКИХ АНТИРАКЕТА     

            Усавршена варијанта "искандер М" биће ослонац у борби против најављеног америчког антиракетног штита. Претпоставка је да би систем "искандер" дејстововао по радарским посторојењима антиракетног штита и онеспособио их за пружање информација о лансирању и путањи лета балистичких ракета «Топољ». "Искандер М" представља ново оружје које ће, како Руси тврде, служити за одвраћање у локалним конфилктима јер је његов домет довољан да погоди било који непријатељев витални циљ у окружењу.

            Русија планира да овим системом опреми пет бригада до краја 2016, године, дакле - са 60 система "исакндер М". Прве испоруке овог система кренуле су 2007. године. Први оперативни батаљон проглашен је 21. јула 2010. године у енклави Калињинград на самој граници са Пољском. Постављање овог систма омогућава домет ракета до града Мораг где ће се налазити радар и ракетни систем из састава антиракетног штита. Планирано је да испоруке система трају до 2020. године.

 

БАЛИСТИЧКА РАКЕТА « РС-12М ТОПОЉ»

Конструктор: Московски институт топлотехнике Дужина: 21,5м Стартна маса 41,5 тона Максимални домет :10.000 км Маса бојеве главе 1200 кг МАРВ 550 кт Пречник тела: 1,9 м Возило лансирне рампе: седмоосвинска основа високе проходности Возило командне станице: четвероосовинска основа високе проходности са унифицирнаим шасијама

 

            ВИШЕ МАЛИХ И ДОДАТНИХ МОТОРА

Топољ-М

            Супростављеност нукеарних сила текла је тако да се овај систем показао као адекватан одговор у савременој концепцији стратегијске стабилности. Балистичке ракете « Топољ М» развијене су на бази интерконтиненталних балистичких ракета РТ 2П, чији је развој започео 1977. године, а у оперативну употребу су уведене 1985. године. "Топољ" су прве копнене балистичке ракете које се могу лансирати из силоса и камиона.

            Овај систем је развијен у Московском институту топлотехнике (МИТ) под руководсатвом академика Александра Надирдазеа. Један од конструктора и директора МИТ Јуриј Соломонов за "топољ" каже да је у питању револуционарно нова тростепена ракета са чврстим ракетним горивом. Ново гориво, за разлику од течног које је покретало ракете старије генерације, дало је већи потисак и убрзање ракети. Нови систем вођења је прецизнији и поузаднији. Више малих и додатних мотора омогућава девијацију ракете у њеном силазном лету у односу на класичну предвидљиву балистичку путању, што знатно отежава борбена дејства против ње.

 

            НОСИ И ДЕСЕТАК МАМАЦА

            Балиситчка ракета «топољ М» смештена је на возило погона 16х16, развијеног у конструкцијском бироу «Титан» у Волгограду. Ова машина има задивљујућу способност брзог маневра, практично у свим теренским условима, а његова безбедност и проходност налазе се на нивоу традиционалног арсенала руског оружја.

            Подсистем топогеодетског обезбеђења и навигације уграђен на ракетном систему остварује веома брзу орјентацију и тачно топографско одређивање позиције лансирања, што омогућава ланисрање са сваке тачке маршуте кретања на којој је добијена команда за лансирање. Ракетни систем «топољ М» замишњен је и произведен у складу са руским потребама и визијама његове употребе. Поседује и систем за одржавање температуре и влажности ваздуха у контејнеру ракете и у одређеним просторијама лансирне рампе.

            Ракете «Топољ М» карактеристичне су по томе што користе бојне главе од 550 кТ, опремљене моторима на течно гориво и са уграђених више независно усмерених бојевих глава. Ракета је тростепена, на чврсто гориво са скраћеним режимом рада мотора због смањења вероватноће откривања. У односу на раније кориштене бојеве главе, које користе балистичку трајекторију и чија је путања приближно предвидива, бојна глава са независно усмереним бојевим главама има могућност маневрисања при кретању према циљу чиме се отежава дејство противника, односно барање бојеве главе. Ракета, поред једне бојеве главе, може да носи и десетак мамаца који додтано отежавају балистичку одбрану.

            "Топољ М" користи дигитално и инерцијално навођење, које функционише у комбинацији са ГЛОНАСС- ом,  навигационим системом који руски одговор на GPS.