Ракете новог Буратина `прже` све у радијусу три километра
Руси успешно модернизовали и код Волгограда испробали вишецевни ракетни бацач ТОС-1
* Буратино на противника забарикадираног у кући или бункеру делује овако: Ракета прво пробије зид куће, а затим се у временском интервалу, мањем од једне секунде, формира аеросолни облак, после кога долази до експлозије, а затим следи снажан ударни талас који се унутар објекта, из просторије у просторију, несметано шири брзином од 1500 до 3000м/секунди
* При том много не помажу ни цик-цак обликовани ровови који иначе смањују ефекат ударних таласа класичних експлозива. Аеросолни облак продире и кроз вентилационе отворе, а у експлозији се троши кисеоник тако да долази до гушења и у просторијама које није досегао ударни талас
* Борбени комплет старије верзије оружја покрива површину од једног хектара, а испробане код Волгограда – три хектара
* ТОС-1 опремљен је модерним системом за управљање ватром, а сва усмеравања и припрема за ватру обављају се унутар возила, тако да се посада уопште не излаже непријатељској ватри. Возило може да стане и пуца на видљиве мете већ 90 секунди од тренутка кочења, а њиме управљају три члана посаде: командир, возач и артиљерац
ВИДЕО - http://rutube.ru/tracks/146501.html
ИСКУСТВА у герилским ратовима у Авганистан и Чеченији натерала су Руску армију да конструише хибридни вишецевни бацач ракета на шасији тенка Т-72. Назван је Буратино, а његова најмодернија варијанта управо је тестирана на полигону код Волгограда.
За њу се тврди да има удвостручену ватрену моћ и да `све пржи` у радијусу три километра. А крајњи домет нових ракета је повећан два пута - до 6 километара.
Основно наоружање система су ракете са аеросолним пуњењем које имају велику убојну моћ и стравичан ефекат на противничке снаге по којима дејствује овај борбени систем.
Његови еквиваленти на Западу су искључиво инжењеријска возила која аерослним пуњењем праве пролаз у минским пољима, док је то у Русији искључиво офанзивно оржје уведено у наоружање 2001. године.
Идеја да се конструише тешки ракетни оклопни лансер малог домета појавила се 70-тих година 20. века. Лансер је требало да уништава противничке бункере, лака оклопна возила и живу силу.
Крајем децембра 1979. године уследила је интервенција у Авганистану. Сукоби са муџахединима натерали су совјетске стручњаке да конструишу борбене системе који би се могли супроставити, најблаже речено, незгодним противницима. У широкој палети различитог наоружања појавио се и необични ракетни систем коме су совјетски војници због великог лансера наденули име «Буратино».
Ово оруђе је било проглашено строгом тајном, а своју премијерну примену имало је у борбама у долини Паншир при крају интервенције у Авганистану.
Доласком на власт Михаила Горбачова и са ером његове «перестројке», подаци о великом броју борбених система постали су доступни јавности. Међутим, не баш у свим, укључујући Буратино.
Распад СССР-а зауставио је даљи развој великог броја борбених система, па и Буратина који је био утонуо у заборав све док се није 1997. године појавила његова модернизована верзија под називом ТОС-1.
Две године касније, систем је доживео ватрено крштење у Другом чеченском рату где се показала оправданост постојања овакве борбене машине, јер је први рат у Чеченији показао да тада коришћени вишецевни бацачи ракета БМ-21 « Град» - постављени на шасије камиона - имају неке недостатке, због чега су били предвиђени да дејствују из позадине. Али, у Чеченији није било ни правог фронта ни позадине, па су ови системи долазили под ватрени удар побуњеника и били у великом броју уништавани.
Оружје ТОС-1 Буратино намењено је, иначе, за уништавање откривених и слабије утврђених објеката коришћењем аерослоног експлозива или запаљиве смеше која је налик напалму. Ефекат на циљ се оставарује дејством ракета калибра 220 мм које су смештене у тридесетоцевном контејнеру преузетом од ВБР БМ 27 « Ураган».
Комплетан систем пројектован је у конструкторском бироу «Омск».
Сам систем инсталиран је на подвозје тенка Т-72, са кога је уклоњена купола са топом калибра 125мм, а главни разлог је у томе што су Руси располагали великим бројем ових тенкова у својим вишковима.
Поред овога, тенк Т-72 и зато да би ТОС-1 био отпоран на дејство муниције до калибра 20 мм, што указује да је његова основна намена борба против мањих герилских група.
На шасију тенка постављен је лансер са 30 цеви калибра 220 мм (домета до 40 км са разорном бојном главом), који је при том још додатно оклопљен тако да штити лансер чак од муниције калибра 12,7 мм.
Иако је лансер `скинут` са вишецевног бацача ракета «Ураган», овај систем има релативно мали домет до 3,5 километара (односи се на прву серију), док његова модернизована верзија БМ има домет до 6 километара (пуњење без аеросола), а пуњење са аеросолом има домет од три км (досад 2,7 км). Минимални домет ракете је око 400 метара.
Лансирне цеви Буратина су знатно дуже него код ВБР Урагана.
Буратино може да испали једну или две ракете истовремено. За само 0,5 секунди, а да би испалио читав лансер ракета било 30 или 24 цеви (код модернизоване верзије) у салвама - потребно му је око 30 секунди. При таквом опаљењу ракете падају на подручије величине 200x400 метара.
Ракете пуњене аеросолним експлозивом праве снажан натпритисак који је праћен високим температурама које достижу и до 3000 степени Целзијуса.
Ево како дејствује Буратино на примеру непријатељских војника који су забарикадирани у кући или бункеру одакле пружају отпор: Ракета прво пробије зид куће, а затим се у временском интервалу, мањем од једне секунде, формира аеросолни облак, после кога долази до експлозије, а затим следи снажан ударни талас који се унутар објекта, из просторије у просторију, несметано шири брзином од 1500 до 3000м/секунди. При том много не помажу ни цик-цак обликовани ровови који иначе смањују ефекат ударних таласа класичних експлозива.
Аеросолни облак продире и кроз вентилационе отворе, а у експлозији се троши кисеоник тако да долази до гушења и у просторијама које није досегао ударни талас.
Иначе борбени комплет оружја покрива површину од једног хектара.
ТОС-1 опремљен је модерним системом за управљање ватром, а сва усмеравања и припрема за ватру обављају се унутар возила, тако да се посада уопште не излаже непријатељској ватри. Возило може да стане и пуца на видљиве мете већ 90 секунди од тренутка кочења, а њиме управљају три члана посаде: командир, возач и артиљерац.
Пуњење лансера се обавља уз помоћ возила ТМ2 које је такође направљено на подвожју тенка Т-72, где уместо лансера стоје постоље за ракете и кран за њихов претовар. На возило могу да се ставе две групе са по 12 ракета између којих је постављен кран, а осим ракета возило носи и 400 литара бензина за попуњавање горивом возила лансера.
Званично се води да је систем у оперативној употреби Војске Руске Федерације од 2001. године.
Буратино је у Другом ченеском рату први пут примењен у околини Грозног. Чечнески терористи су у својим склоништима мислили да ће по други пут поновити успешну варку која им је омогућила да униште целу 131. мотострељачку бригаду. Међутим, уследило је изнанађење у виду Буратина.
Они који су га преживели - нису веровали шта их је снашло.
Зато је одметнуто руководство Чечна наредило уништење свих система Буратино РПГ системима као што су то радили са вишецевбним ракетним бацачима типа „град“ који су били лака мета. Само, чекало их је још једно изненађење. У виду специјалаца који су имали задатак да по цену живота сачувају системе и да ликивидирају сваког Чечена који се покуша приближити Буратину.
Ни један једини ме се никада није приближио!
ТОС-1 Буратино ПРОИЗВОЂАЧ: СССР- РУСИЈА НАМЕНА: Оклопни лансер ракета, развијен на подвозју тенка Т-72, а у службену употребу уведен 2001. године ДИМЕНЗИЈЕ: Дужина: 9,5 м, Ширина: 3,6 м, Висина: 3,23 м, Тежина: 46 тона, ПОСАДА: 3 ЧЛАНА ОСНОВНО НАОРУЖАЊЕ: ракете калибра 220 мм са аеросолним пуњењем, ПОКРЕТЉИВОСТ: ПОГОН: Дизел мотор В-84-1 од 840 Кс ( 626,39 Кw) ОСЛАЊАЊЕ: Торзијске полуге БРЗИНА: 60 км/х ДОМЕТ: Минимални 400 м, Максимални: 5,5 км |
Буратино, за разлику од сличних система на Западу, нема улогу инжињеријског већ офанзивног оруђа. Овакви системи се углавном у земљама НАТО користе за чишћење минских поља, на која се испаљују ракете са аеросолним пуњењем које активирају повеће минско поље. За разлику од Буратина, ови системи нису уведени у великом броју у наоружање појединих западних армија јер још увек трају дискусије о сврсисходности и употребљивости оваквог начина активирања минског поља.
A. M.