Није случајно што се Американци држе тако као да су ракетни системи С-300ВМ стигли у Сирију због њих

ЗЕНИТНИ РАКЕТНИ СИСТЕМИ С-300ВМ ЈЕДВА ДА ПО МОГУЋНОСТИМА НЕШТО МАЛО ЗАОСТАЈУ ИЗА С-400

• Руска поморска база у Тартусу захтевала је додатно ваздушно покривање, јер је систем С-400, распоређен око авио-базе Хмејмим, предвиђен за праћење акција авијације, и тамо је достављен након турских напда на наше „прашинаре“ (Су-24) - и његов капацитет је недовољан за бављење свим актуелним проблемима
• С-400 је систем великог домета ваздушне и ракетне одбране и дизајниран је за контролу ваздушног простора на раздаљини до 500 километара, па његов „фронтовски модел“ није предвиђен за борбу са малим и прецизним циљевима, већ за обезбеђење потпуне ваздушне премоћи и безбедности
• Недавни случајеви са нападом америчких и савезничких авиона на позиције сиријске војске у Деир ез-Зору, који је довео до великих губитака, и на хуманитарни конвој у Алепу и даље изазивају много сумњи у америчку команду. Појава додатних руских ПВО снага може утицати на активност проамеричке коалиције у ваздуху. Американци не воле губитке, поготово скупих авиона
• Питање безбедности руских војних база у Сирији - је прерогатив Русије. Ако Американци не желе да буду оборени, просто неће летити тамо где немају посла. Уосталом, не треба пловити ни у Црно и Балтичко море, а затим патити од психичке кризе, јер су ти рекли да је служба у морнарици - занимљива авантура, а сада ти одједном Руси лете изнад главе
• Распоређивање С-300ВМу Тартусу за Русију - потез оправдан и мотивисан, а ако се њиме смањи активност америчке авијације у региону, то је само леп бонус. А опасност од трке у наоружању у региону ионако постоји, при чему сигурно није иницирана од стране Москве

Пише: Јевгениј КРУТИКОВ

          МИНИСТАРСТВО одбране Руске Федерације пребацило је у Сирију одбрамбене ракетне системе С-300ВМ са практичним  циљем - да заштити своје војне објекте у тој земљи.

          Овај потез ће му, пре свега, донети леп бонус у виду ограничења активности авијације САД, која се понашају као да се тај ракетни систем појавио у Сирији искључиво због Американаца. Уколико жели, Пентагон може разумети–да муРусија заиста компликује живот.

          Размештање система С-300ВМ у сиријском Тартусу за руске војску има чисто прагматичан карактер.

          По својим карактеристикама С-300ВМ (управо у овој модификацији) једва да заостаје за С-400. Многи стручњаци се већ одавно споре који је систем бољи, што јако подсећа на чувену расправу о броју анђела на врху игле.

          Сваки од тих система има посебне карактеристике, које би у теорији требало да се допуњују, стварајући савршен круг одбране (ту треба додати још системе средњег домета типа „Бук“ и краћег домета попут „Шила“).

          Руска поморска база у Тартусу захтева додатно ваздушно покривање, јер је систем С-400, распоређен око авио-базе Хмејмим, предвиђен за праћење акција авијације, и тамо је достављен након турских напда на наше „прашинаре“ (Су-24) - и његов капацитет је недовољан за бављење свим актуелним проблемима. Зато је било хитно потребно повећати ниво ваздушне безбедности Хмејмима и Тартуса, с обзиром на склоност џихадиста да пређу на терористичке методе ратовања након војних пораза на терену.

          Раније је заштита Тартуса обезбеђивана са мора уз помоћ великих ратних бродова из Источног Средољемља који су константно патролирали уз сиријску обалу. Ти бродови су наоружани модерним системима ПВО, на пример „Фортом“, креираним на бази С-300.

          Међутим, константо патролирање има низ карактеристика које могу негативно утицати на одбрамбене способности базе у Тартусу, уосталом - тражи редовну ротацију бродова.

          Уз то, зона безбедности Тартуса протеже се више на југ и југоисток него на запад, и зато се потенцијал, на пример, ракетне крстарице „Москва“ може користити тек половично. Уз то, она истовремено мора да штити и само себе, што је веома компликовано у случају неконтролисаног развоја ситуације.

          Наравно, џихадисти не располажу крстарећим ракетама и авионима, произведеним у стелт технологији, али су потпуно способни да произведу од лако доступних материјала неку направу краћег домета.

          За обарање таквих циљева управо и служи С-300ВМ, а гранатирање руске амбасаде у Дамаску само потврђује важност проблема.

          Како је С-400 - систем великог домета ваздушне и ракетне одбране, дизајниран за контролу ваздушног простора на раздаљини до 500 километара, његов „фронтовски модел“ неопходан је не за борбу са малим и прецизним циљевима, већ за обезбеђење потпуне ваздушне премоћи и безбедности.

          Америчка страна је фројдовски протумачила јачање руске противваздушне групе у Сирији.

          Са њихове тачке гледишта, размештање С-300ВМ у Тартусу усмерено је против њих, јер ИДнема крстареће ракете и авиацију. Истовремено прича о креирању новог противракетног штита САД у Источној Европи, који је првобитно усмерен „против Ирана“, који такође не располаже ракетама дугог домета, апсолутно се и не спомиње. Остала је „у офсајду“, како кажу у фудбалу.

          Међутим, ако америчка страна не планира коришћење крстарећих ракета против сиријских владиних снага, или, не дај Боже, против руских војних база и објеката, онда Пентагон нема разлога за бригу. Међутим - он је забринут.

          И јасно је због чега.

          Недавни случајеви са нападом америчких и савезничких авиона на позиције сиријске војске у Деир ез-Зору, који је довео до великих губитака, и на хуманитарни конвој у Алепу и даље изазивају много сумњи у америчку команду. И појава додатних руских ПВО снага заиста може утицати на активност проамеричке коалиције у ваздуху.

          Само присуство С-300ВМ у Тартусу психолошки ограничава способност америчке авиације, ако заборавимо и на теоретску могућности коришћења „Томахавка“.

          Пентагон се патолошки боји било каквих губитака – нарочито - вискокотехнолошких губитака.

          Ако постоји барем минимална опасност од губитка скупих авиона, онда ће они вероватно пре одустати од полетања, него што ће се усудити да ризикују. Чак знајући да руска ПВО и ПРО није усмерена против западне авиације, Американци ће ограничити активност узлетања „за сваки случај“.

          Могуће је да ће исто важити и за беспилотне летелице са турске базе Инџирлик.

          Присуство С-400 у бази Хмејмим и руских ратних бродова у Источном Медитерану није сметало америчкој авијацији и није изазивало напад хистерије у Пентагону и медијима. Али сада – након одустајања америчке стране од сарадње са РФ у Сирији – ситуација се променила.

          При чему америчка страна није одустала о рада утврђених војних канала - само ради спречавања ваздушних инцидената. Али, очигледно, још увек постоји нешто скривено, што је изазвало ерупцију негативности из Вашингтона.

          Видљивих активности Америке по питању пребацивања у Турску или у савезничке земље Персијског залива додатних војно-ваздушних контигената за сада нема, али то вероватно није ни потребно: постоје базе у Италији, Шпанији и на Кипру, а стратешка авијација за нападе по циљевима Блиском истоку може узлетати чак и из Монтане и Неваде.

          А дирљива „брига“ наших америчких партнера о својим бившим штићеницима („умеренима“) апсолутно може довести до идеје да се нападну владине снаге у Сирији, поново их оптужујући за "нехумане акције".

          Није случајно што са CNN не силазе сиријске девојчице са плетеницама, које су страдале од деловаља Башара Асада. И то није стилска фигура - само у уторак овај канал је, само кратко се одвојивши од борбе против Трампа, емитовао три прилога у којима су се појавиле девојке са таквим фризурама, што је несумњиво достигнуће пропаганде.

          Верује се да просто квантитативно повећање војног присуства аутоматски доводи до ескалације сукоба.

          То је логично и вероватно, на пример, у украјинском случају, када „пумпање“ на линији фронта у Донбасу огромних, по локалним стандардима, количина копнених снага заиста доводи до делимичног губитка контроле над њима и јачања улоге генералитета у политици. Међутим, у случају са руским С-300ВМ у Тартусу ствар је управо супротна.

          Високотехнолошки и чисто одбрамбени системи ПВО утичу само на пад активности и психички смањују ризик.

          Као негативан пример, амаричка страна наводи историју са обореним авионом изнад Кубе током последњег дана кубанске кризе, због које ситуација умало није ескалирала, баш у време када је пронађено политичко решење.

          У САД сада генерално имају тенденцију да упоређују садашњу ситуацију са Кубанском ракетном кризом, што су усвојили и неки руски либерални медији, која су почели чак и да објављују посебне додатке са детаљним и живописним описима догађаја из јесени 1962. године, препуних хвалоспева америчком политичком систему и појединим личностима унутар њега.

Сиријска ратна лука Тартус

          Али, данас није 1962. година и то уопште није упоредива ситуација – ни са политичке, ни са војне, и, што је најважније, са технолошке тачке гледишта.

          На крају крајева, питање безбедности руских војних база - је прерогатив Русије. Ако не желите да будете оборени, просто не летите тамо где немате посла. Не треба пловити у Црно и Балтичко море, а затим патити од психичке кризе, јер су ти рекли да је служба у морнарици - занимљива авантура, а сада ти одједном Руси лете изнад главе.

          Неопходно је још једном нагласити да је распоређивање С-300ВМу Тартусу за Русију - потез оправдан и мотивисан, а ако се њиме смањи активност америчке авијације у региону, то је само леп бонус.

          А опасност од трке у наоружању у региону ионако постоји, при чему сигурно није иницирана од стране Москве.

          Превео: Срђан Ђорђевић