„Искандер“ је идеални убица америчке противракетне одбране у Пољској

NATO НЕМА ЗАШТИТУ ОД ОПЕРАЦИЈЕ КОЈУ ОРУЖАНЕ СНАГЕ РУСИЈЕ УПРАВО УВЕЖБАВАЈУ

„Искандер“

• Вашингтона нема у резерви вишка комплекса ПВО и ПРО, а оружане снаге Русије су „прикупиле“ „Искандера“ за две позорнице ратних дејстава, што се још није догађало у новијој историји. Москва је у стању да плански размести оружје високе прецизности на неколико ратних позорница, а притом и са резервом
• Како амерички „Патриот“, тако и конкурентни француски аналози, нису способни да самостално одбију напад на себе саме крстарећих ракета средњег домета. Размештање у Калининградској области „Искандера“ претвара широко рекламирани систем натовског ПРО у само још једну мету
• Северно-атлантска алијанса нема систем мобилне одбране, током многих година њена војно-стратешка концепција или је тапкала у месту или се оријентисала на гађање туђе територије „Томахавцима“ без икаквог отпора од стране противника. У руском, пак, случају некада потенцијално „слаба“ незаштићена територија - Северни ледени океан - сада постаје, практично, офанзивно језеро
• Пише: Јевгениј КРУТИКОВ

        РУСКА војска у току изненадних војних вежби пребацује у Калиниградски регион ракетне комплексе „Искандер“, док се Пољска спрема да размести на својој територији системе ПВО и ПРО. Лоша вест за NATO је што у таквој ситуацији алијанса нема шта да супротстави руском противнападу.  

        Више није принципијелно шта се догађало пре тога - премештање руских комплекса „Искандер“ или покушај пробног размештања у Пољској система ПРО непознатог порекла.   

        Већ се дуже времена зна да ће се на територији суседне са Русијом земље појавити ракетни комплекси ПВО и ПРО. Такође је било познато, задуго до догађаја у Украјини, да се одлуке нису доносиле на дипломатски начин.  

        Нема смисла да препричавамо изговоре које су САД измишљале како би оправдале идеју о размештању система ПРО у непосредној близини од руских граница. Онај коме је то потребно и без тога памти: то је требало да буде заштита од непостојеће иранске претње, која стиже од непостојећих балистичких ракета са непостојећим нуклеарним бојевим главама.

        Дипломатска дискусија која је уследила подсећала је на дебате шпанских рабина са Торквемадом: одлука о размештању ПРО (прогону Јевреја и Марана) била је донета прелиминарно, због мистичне природе, али је занимљиво то чути.   

        Тада (пре безмало 10 година) по први пут је говорено о парирајућем размештању руских ракетних система „Искандер-М“, причему управо у Калиниградском региону, а не негде другде. Ови планови имају стратешки карактер, за њих се зна унапред - то није батаљон поморске пешадије који може да се пребаци било где.

        Нико није крио да је систем „Искандер“ управо био одговор на размештање америчких система ПВО и ПРО у северној Пољској (као што је претварање Крима у тврђаву која обилује управо таквим средствима уништења на јужном крилу одговор на сличан покушај у Румунији).   

         „Искандер“ је „идеални убица“ баш таквих система које САД покушавају да разместе на новој позорници војних дејстава, коју они сами креирају у реалном времену.

        Како амерички „Патриот“, тако и конкурентни француски аналози нису способни да самостално одбију напад на себе саме крстарећих ракета средњег домета. Размештање у Калининградској области „Искандера“ претвара широко рекламирани систем натовског ПРО у само још једну мету.

        У том смислу је значајан планирани број система које се узајамно размештају: САД и Пољска говоре о 9 батерија „Патриот“, истовремено указујући на тобоже 10 руских батерија „Искандер“.   

        То личи на истину, пошто у Вашингтона нема у резерви вишка комплекса ПВО и ПРО, а оружане снаге Русије су „прикупиле“ „Искандера“ за две позорнице ратних дејстава, што се још није догађало у новијој историји. Москва је у стању да плански размести оружје високе прецизности на неколико ратних позорница, а притом и са резервом.

        У овом контексту треба посматрати и неке детаље изненадних војних вежби, у које су тренутно укључене војне јединице Западног војног округа, Северне и Балтичке флоте, ваздушно-десантне снаге и јединице за специјалне намене.

        Падобранци из Ивановске области увежбавају извођење десанта у региону Печенге (односно на норвешкој граници), арктичка бригада заузима Земљу Франца-Јозефа, Северна флота ослобађа такозвани пут Горшкова - коридор за кретање у Северни Атлантик из Баренцева мора између обала Норвешке и Исланда, а авијација великог домета гледа у правцу Норвешке, Исланда и Велике Британије.     

        Обрни- окрени, али ово је управо сценарио руског противудара који би био одговор на потенцијалну агресију NATO-а. Овај сценарио се разрађивао још у совјетско време и до данашњег дана није изгубио актуелност. Променили су се само врсте наоружања и тактика њиховог коришћења, али је смисао скоро исти.  

        Укратко, претпоставља се да би приликом сукоба Русије и NATO-а у Европи, главно било питање времена: колико ће брзо моћи (ако буде могло) да стигне у Европу појачање из Северне Америке (САД-а и Канаде). Једини начин да се доставе велике масе живе силе и технике био је и остаће ратно-поморски конвоји.

        Да би зауставила конвоје, Русија треба да успостави контролу над Северним Атлантиком. То је могуће постићи спровођењем комплексне десантне операције у северној Норвешкој уз заузимање аеродрома NATO-а, којих је тамо мноштво, укључујући и главни - исландски Кефлавик. Контрола над Кефлавиком омогућила би руским ваздушно-десантним снагама (између осталог и стратешким бомбардерима) контролу над читавим Атлантским океаном све до Азорских острва - крајње јужне тачке руте потенцијалних конвоја.

        Тако би питање уништавања сличних конвоја постало техничко питање. На северну руту би Американцима било боље да забораве, пребацивање у северну Норвешку и Исланд руских снага за специјалну намену и ваздушно-десантних снага срушило би равнотежу на европској позорници војних дејстава.  

        Истовремено, Северна флота, укључујући подморнице са нуклеарним наоружањем, могла би да несметано уђе у Атлантски океан, након чега би се рат могао сматрати завршеним. За то време Пољаци и 12 америчких тенкова у Летонији могу колико год желе (а највише сат-сат и по) да глуме херојску одбрану.   

        Такав развој догађаја може да буде осигуран и отварањем ваздушног простора изнад Балтика и Скандинавије (односно након уништавања аеродрома и њихове заштите), због чега и постоје „Искандери“ у Калиниградској области и на граници са Естонијом (пошто постоје и норвешки системи ПРО код Нарвика и Мо и Ране).

        Ту су и арктичке јединице за специјалне намене са њиховим нечујним искрцавањем иза Поларног круга - као што су то сада увежбавали Ивановски падобранци на норвешкој граници.   

        Управо се овог сценарија плаши NATO и због тога толико заоштрава пажњу на давно најављеној идеји премештања „Искандера“.

        Северно-атлантска алијанса нема систем мобилне одбране, током многих година њена војно-стратешка концепција или је тапкала у месту или се оријентисала на гађање туђе територије „Томахавцима“ без икаквог отпора од стране противника. У нашем, пак, случају некада потенцијално „слаба“ незаштићена територија -  Северни ледени океан - сада је постала, практично, офанзивно језеро.

        Америчка војска у Персијском заливу постала је незаштићена како за нашу флоту (она сада има своје базе у региону), тако и за узвратни ракетни удар. И најбитније: они још увек нису у стању да схвате план противудара, који је управо описан.  

        Зато је размештање „Искандера“ у Калининградском региону (чак и привремено, у оквирима вежбе) привукло на себе толику пажњу. Оно је, узгред, уследило одмах после дефинитивног иступања Русије из Споразума о конвенционалним оружаним снагама у Европи, који формално није утицао на новонасталу ситуацију. У том контексту речи министра одбране РФ Сергеја Шојгуа - „на нашој територији размештамо оружје где нам је воља“ - никога нису изненадиле.

        Али, многе су обрадовале.   

         (мањи део текста истог аутора, Факти су објавили пре два дана)

        Превела Марија Петрова