„Црна Ајкула“ и „Алигатор“ лете и пуцају и без једног мотора

Ка-50 и Ка-52 – драгуљи светски признатог руског произвођача борбених хеликоптера

* Главна намена борбеног хеликоптера Ка-50 су удари по оклопним и механизованим циљевима, као и борба против споријих нисколетећих циљева. Тактичке могућности му омогућују дејства по циљевима на даљини до 10 км, а постигнути степен интеграције омогућио је извршавање веома сложених задатака

* Велика пажња у пројектовању Ка-50  посвећена је отпорности на борбена оштећена. Више од трећине конструкције Ка-50 израђено је од композитних материјала. Кабина је заштићена са 300 кг оклопа, има спосбност лета и са једним оштећеним мотором

* А у случају да буде погођен један од мотора – то је омогућавало релативно нормално летење чак са једним мотором. Тим пре што су витални делови хеликоптера заштићени комбинацијом оклопних плоча који штите од погодака до калибра 23 мм, а оклопљено стакло пилотске кабине штити од зрна калибра 12,7 мм.

* Систем за снабдевање уљем и систем преноса, конструисани су тако да омогућавају лет и рад хеликоптера још 30 минута од тренутка поготка. А и систем за снабдевање електричном енергијом летелице је дуплиран.

* Ка-52 поседује 30 мм топ 2А42 са бојевим комплетом од 250 до 460 граната. Топ је смештен у турели постављеној са десне стране трупа и преузет је са хеликоптера Ми-24

* Овај хеликоптер на четири тачке испод крила може да носи до 12 ласерских самонавођених надзвучних противтенковских ракета 9К121 Вихр-М које су интегрисане са нишанским системом шквал

* Ракете Вихр-М наводе се на циљ ласерским зраком и у могућности су да пробију оклоп дебљине 900 мм. Зато се бојна глава састоји од великог броја фрагмената, који при експлозији својом кинетичком енергијом делују просторно. Домет ових ракета је 8-10 км док се при дејству ноћу та видљивост смањује на 6 км

* За уништавање циљева на већим удаљеностима - до 15 км - Ка-52 има две ракете са полуактивним ласерским самонавођењем

          ДВА необична хеликоптера фирме Камов - Ка-50 и К-52 - представљају озбиљне борбене летелице којих, на жалост, због сплета политичких околности и хроничног помањкања новца, ипак нема довољно у наоружању Копнене војске Руске Федерације.

          Упркос изгубљеној бици за нови борбени хеликоптер Турске армије, Ка-52 « Алигатор» покупио је све аплаузе и похвале хеликоптерских стручњака.

          А како су настала и шта све могу ова два хеликоптера?

          Прво се треба вратити у седамдесете године 20. века када је Совјетски војни врх закључио да тадашњи борбени хеликоптери Мил (Ми-24 - Хинд-Кошута, по НАТО квалификацији), који су били кичма хеликоптерских јединица совјетске копнене војске не задовољавају неке оперативне потребе.Како су и могли кад се радило о јуришним борбеним хеликоптерима за разбијање оклопних снага НАТО у фронтовској борби.

          Захтев да `Хиндови` постану вишенаменски хеликоптери довео је до повећања њихових димензија и масе што је као последицу имало смањење летачких и борбених могућности. Зато се у СССР кренуло у пројектовање новог хеликоптера, а на ту одлуку је утицала и информација да Сједињене Државе (био је крај 1972. године) крећу у развој новог борбеног хеликоптера, који се средином 1980- тих година појавио на тржишту као АХ-64 познатији као « Апач».

          Тек по комплетирању информација о « Апачу», совјетске власти су 1976. године дале зелено светло да се крене у пројектовање новог борбеног хеликоптера.

          Понуде су представила два произвођача хеликоптера у СССР: Конструкторски биро Камов и  Конструкторски биро Мил који је имао стартну предност јер се већ `одомаћио` као традиционални испоручилац борбених и транспортних хеликоптера копнене јединицама Црвене армије. Уркос томе, конструкотри и стручњаци у Камову нису се унапред предали.

          Мил се био одлучио да нова летелица буде класични концепт јуришног хеликоптера са тендем-распоредом (седиште за седиштем) и двочланом посадом – са пилотом и оператером борбених система, као и код Апача.

          Фирма Камов је у СССР-у  била познатија као конструктор специјалних хеликоптера, пре свега за морнарицу, а препоручивали су је хеликоптери Ка-25 Хормон и Ка-27 Хеликс. Камов је остао доследан да нови хеликоптер, као и његова `старија браћа`, мора имати два коаксијална ротора који се окрећу у супротном смеру.

          Пре старта пројекта, Камов је, иначе, био понудио борбену верзију Ка-25 Хормон под ознаком Ка-25 Ф ( Ф- фронтиј), са два члана посаде и могућношћу превоза девет војника. Нудио је такође: аутматски топ калибра 23 мм, шест противоклопних вођених ракета и конвенционалне простопадајуће авио-бомбе.

          Необичан изглед овог хеликоптера није баш одушевио стручњаке па је предност добио Ми-24.

          У последњем моменту - кад се већ било одустало од модернизоване верзије Ка-25 – Камов је понудио нову верзију под ознаком В-50 иза које се сакривао хеликоптер са два упоредо постављена ротора који се окрећу у супротном правцу и брзином од 400 км/х.

          Ова идеја је - после победе Ми- 24 – послужила као основа за хеликоптер В-100 који је добио чак додатни ротор на репу. Нажалост, оба прототипа су отишла у историју....

          Камовов конструктор Сергеј Михејев већ 1977. кренуо је да машта о концепту посве новог борбеног хеликоптера, али сада под ознаком В-80 иза које се сакривао дизајн напредног јуришног хеликоптера.

          У игри су биле различите конфигурације, али се једна ствар није могла мењати, а то је - коаксијални ротор који је имао низ предности у односу на класични ротор (мање ограничење углова бочног клизања, угаоних брзина и убрзања у целом спектру разних брзина, што омогућава и извођење одређених акробатских фигура попут левка – елемент у акробатици који обезбеђује концентрацију ватре хеликоптера на тачкасте циљеве. Стална промена ватрених положаја у левку по азимуту и елевацији чини противничко нишањење изузетно тешким.).

          Априла 1985. године, приликом тестирања прототипа В-80, погинуо је опитни пилот Јевгенији  Ларјушин, а узрок је био прелазак дозвољеног конструкцијског « г» оптерећења. Сама несрећа није зауставила тестирање прототипа, али је утицала на модификацију коаксијалних ротора ради спречавања могућих судара кракова. Због тога је размак између ротора повећан.

          В-80 је остао и без репног ротора што му, према тврдњи конструкотра, помаже да са већом вероватноћом преживи на ратишту. Томе је припомогло и то што су оба мотора смештена на боку - лево и десно од главне уздужне осе трупа летелице, што је онемогућило противника да једним поготком уништи оба мотора.

          А у случају да буде погођен један од мотора – то је омогућавало релативно нормално летење чак са једним мотором. Тим пре што су витални делови хеликоптера заштићени комбинацијом оклопних плоча који штите од погодака до калибра 23 мм, а оклопљено стакло пилотске кабине штити од зрна калибра 12,7 мм.

          Систем за снабдевање уљем и систем преноса, конструисани су тако да омогућавају лет и рад хеликоптера још 30 минута од тренутка поготка. А и систем за снабдевање електричном енергијом летелице је дуплиран.

          Труп хеликоптера је изграђен од материјала који (у случају поготка) омогућују делимично структурално и функционално очување летелице. Ојачан је додатно и доњи део трупа летелице, а у случају прислиног слетања - кабина се може деформсати највише 10-15 посто. Пилот може напустити хеликоптер уз помоћ избацивог седишта К-37-800 фирме Звезда.

          Још једна радиклана мера у односу на постојеће хеликоптере издвајала је Камов: опредељење за само једног члана посаде-пилота, што је захтевало високи степен аутоматизације и интеграције борбених система.

          Ово је омогућило и смањење масе хеликоптера, снижења трошкова одржавања и обуке пилота, а систем логистике био би заснован  на томе да основно одржавање и снабдевање горивом и муницијом хеликоптера буде могуће и на присилним хелиодромима у близини фронта, значи - током извођења борбених акција.

 

Ка-50 Црна Ајкула

          В-80 је током испитивања показао завидну жилавост и одличне маневарске могућности тако да се ознака за прототип (В-80) претворила у  Ка-50.

          Главна намена овог борбеног хеликоптера су удари по оклопним и механизованим циљевима, као и борба против споријих нисколетећих циљева. Тактичке могућности му омогућују дејства по циљевима на даљини до 10 км, а постигнути степен интеграције омогућио је извршавање веома сложених задатака.

          Велика пажња у пројектовању Ка-50  посвећена је отпорности на борбена оштећена. Више од трећине конструкције Ка-50 израђено је од композитних материјала. Кабина је заштићена са 300 кг оклопа, има спосбност лета и са једним оштећеним мотором.

          У фази тестирања прототипа, једна хеликоптер је летео 80 сати са 80 рупа направљних стрељачким наоружањем.

          Борбена снага хеликоптера Ка-50 базира се првенствено на противтенковским ракетама Вихр које су омогућиле да се смањи време које хеликоптер утроши у зони ватре превазилазећи у исто време ефикасан домет противавионских ракета. Сви ови чиниоци обезбеђују – заједно са прецизним системом навођења - ефикасно дејство по одређеним циљевима укључујући оне са оклопом дебљине 900 мм и ваздушне циљеве који лете брзином од 800 км/х.

          Моћан топ од 30 мм позајмљен је од КОВ и стандардизован са оклопним возилом БМП-2. Топ 2А42 има могућност избора брзине гађања и омогућује селективно снабдевање муницијом из два бокса напуњена панцирном и разорном муницијом. Цев омогућује непрекидно испаљивање преко 500 метака непрекидне ватре без хлађења.

          Монтажа топа је необична јер је - да би се обезбедила прецизност - инсталиран у центар симетрије хеликоптера, чиме је елиминисано додатно ојачавање структуре хеликоптера.

          Електрохидрауличко серво-управљање омогућава вертикално и хоризонтално померање  цеви топа на линији ватре.

          Различите варијанте наоружања Ка-50 предложене су због прилагођавања постојећој флоти борбених хеликоптера.

          За борбене операције Ка-50 располаже неопходном опремом. Податке прима преко различитих система, а добијени подаци се приказују на посебном индикатору. Да би се обезбедила већа тачност оружја у ваздушним операцијама, улога човека- оператора замењенена је аутоматским системом вођења.

          Људски фактор, склон емоцијама и стресу, елиминисан је из већине критичних елемената система захваљујући високим стандардима националне индустрије војне опреме и наоружања и дугом искуству инжињера КАМОВ-а у развоју хеликоптерске опреме. Зато је посада Ка-50 и могла да буде редукована на једног пилота.

          Ка-50 од самог страта карактерише велика издржљивост која је повећана успешним решењима 26 кључних проблема. Они укључују непрекидан рад управљача ротора без обзира на оштећење система за подмазивање, помоћ у случају потребе, свеобухватан систем за гашење пожара и др.

          Искуство Авганистанског рата (1979-1989) натерало је конструкторе Камова да борбени хеликоптер мора бити оперативно на располагању 24 сата спреман за дејство у свим временским условима, дању и ноћу. Решење су потражили у употреби наочара за ноћ, сензора за предње осматрање у ИЦ спектру, телевизијских сензора за ниску светлост и радарских система.

 

Ка-50 (Ноћна ајкула)

          Развој ноћне верзије хеликоптера Ка-50 Н кренуо је 1987. године (на прототипу 018) који је због финасија тек први пут полетео 1997. Ова летелица је на себи имала сензорску куполу самшит-50-Т за ноћно осматрање и контролу ватре која је смештена у жиростабилну куглу, заједно са инфрацрвеним сензорима за осматрање спреда ( ФЛИР), ласерски даљиномер и систем за ласерско навођење противоклопних ракета 9К121 Вихр.

          Сензорска купола самшит-50-Т је прво била смештена на горњи део трупа хеликоптера, а касније је премештена под нос.

          Дневни систем за контролу ватре шквал-В је модификован у верзију ВН и интегрисан са другим ноћним сензорима. Системи за ноћни рад развијени су у фирмама Електоавтомеханика-Санкт Петербург, Зенит – Крсаногорск и УО-МЗ- уралски оптомеханички завод (Јекатеринбург).

 

Ка-52 « Алигатор»

          На међунардоној авио-изложби Фарнборо у Енглеској 1994. године Камов је објавио вест да ће за хеликоптером Ка-50 ускоро уследити његова двоседна верзија. На ваздухопловној изложби у Москви следеће 1995. године први пут је приказана макета хеликоптера Ка-52 у реалној размери.

          Нови хеликоптер је наследио око 80 одсто елемената од свог претходника, а то се односи на крило, погонску групу, систем наоружања и структуралне елементе - ротор, носећа крила трицикл носно и два задња точка, увлачиво подвозје, средњи и репни део хеликоптера. Према речима конструктора, предност Ка-52 је и у томе што се 85 одсто делова већ серијски производи, што је важно када се због ограничених финансијских средстава многи програми тешко реализују.

          Главна разлика новог хеликоптера Ка-52 у односу на Ка-50 је у кабинском делу јер је Ка-52 реализован као двосед где поред пилота постоји копилот који је оператер система оружја. При том оба члана посаде седе један поред другог.

          Оперативна употреба предвиђа комбинацију ова два хеликоптера. Усложњавање задатака и комплексност тактичке ситуације у којој се налази хеликоптер у оквиру борбене мисије су наметали другачија решења, па зато избор конфигурације пилотске кабине на Ка-52 није нимало случајан.

          Ка-52 намењен је за јуришне задатке на малим висинама за дејства по циљевима на земљи и у свим временским условима лета и дању и ноћу. Увођење другог члана посаде повећало је борбене могућности хеликоптера, а копилот има могућност обављања и функције командира борбене групе - да руководи системима оружја и системима противелектронске борбе, као и да врши праћење циљева на већим удаљеностима.

          Пројектанти су још током сновања летелице водили рачуна о очувању добрих маневарских особина хеликоптера.

          Чланови посаде седе један поред другог на катапултирајућим седиштима Звезда К-37-800. У кабини су смештена четири приказивача из течних кристала (ЛЦД) који посади обезбеђују све потребне податке за летење и борбена дејства.

          Летне могућности Ка-52 су делимично смањене у односу на Ка-50 што је отклоњено уградњом јачих мотора ТВ3-117ВМА снаге 1640кW (2200 КС).

          Од савременог наоружања Ка-52 поседује 30 мм топ 2А42 са бојевим комплетом од 250 до 460 граната. Топ је смештен у турели постављеној са десне стране трупа и преузет је са хеликоптера Ми-24.

          Хеликоптер на четири тачке испод крила може да носи до 12 ласерских самонавођених надзвучних противтенковских ракета 9К121 Вихр-М које су интегрисане са нишанским системом шквал.

          Ракете Вихр-М наводе се на циљ ласерским зраком и у могућности су да пробију оклоп дебљине 900 мм. Зато се бојна глава састоји од великог броја фрагмената, који при експлозији својом кинетичком енергијом делују просторно. Домет ових ракета је 8-10 км док се при дејству ноћу та видљивост смањује на 6 км.

          За уништавање циљева на већим удаљеностима - до 15 км - Ка-52 има две ракете са полуактивним ласерским самонавођењем. У борбеним дејствима у ваздушном простору Ка-52 може дејствовати са две до четири ракете ваздух-ваздух, типа Р-73 или са 8-16 ракета ваздух-ваздух игла –В.

 

Ка-52-2 « Ердоган» и Ка-52-К

          Компанија Камов заједно са Израелском компанијом ИАИ 31. децембра 1997. године пријавила се на конкурс за нови борбени хеликоптер Турске армије. Тако се Камов нашао у озбиљној конкуренцији са Августом, Јурокоптером, Боингом и Белом.

          У заједничком пројекту, Камов је био задужен за конструкцију и моторе, ИАИ за електорнику, систем за контролу ватре, нишански систем ФЛИР/ЛЛЛТВ, систем на пилотсакој кациги, комуникацијске системе итд.

          Октобра 1998. полетео је први прототип под бројем 061 који је успешно прошао сва тестирања. Међутим, Турци су за хеликоптер захтевали тандем распоред седишта посаде и наоружање по НАТО стандарду и уградњу француског топа ГИАТ 621 калибра 20 мм са 700 метака уместо рускога. Тема о противоклопним ракетама је остала отворена, али се размишљало о америчким АГМ 114 хелфајер.

          Обновљена верзија представљена је Турцима 1999. под именеом Ка-50-2 ердоган (рођени борац). Били су испуњени сви захтеви Турака, али је посао пре неколико година пропао због полтичких притиска САД.

          Слично је  било и са јужнокорејским конкурсом где су опет овај хеликоптер потиснули политички притисци Сједињених држава и није се пробио даље од тестирања.

 

Борбена искуства Црне ајкуле и Алигатора

          Премијера борбене употребе хеликоптера Ка-50 и Ка-52 била је у Другом чеченском рату.

          У лето 1999. први хеликоптери стигли су у базу Маздок. Радило се само о Ка-50 док `52` нису ни напуштале своју базу Торзхок. Спекулисало се да је разлог био посао са Турском.

          Руски извори наводе, међутим, почетак 2001 године као време када су стигли први хеликоптери.

          Одмах сврстани ушли су у састав Борбене ударне групе и деловали су по околини Грозног и у планинским пределима Јужне Чеченије. Хеликоптери Ка-50 нису дејстовали сами него им се придруживао и Ка-29 хеликс чији је задатак био откривање потенцијалних циљева, а придодати су им и хеликоптери Ми-24.

          Прва борбена употреба догодила се 6. јануара 2001. када је Ка-50 напао упориште чеченских побуњеника, а марта 2004. се хеликоптери враћају из Чеченије у базу Торзохк.

          На жалост Ка-52 изгубио је трку са Миловим првенцем Ми-28 за главни борбени хеликоптер КОВ Руске Федерације, али убрзо је стигла утеха у виду наруџбе мање серије за специјалне снаге (Спецназ) РФ.

Ка-50 Црна Ајкула      Погон: ТВ3-117 ВМА-СБ3 ( ВК-2500) са 2500 КС ( 1864 кW)      Посада: пилот      Катапулт седиште: Звезда К-37-800      Димензије: дужина трупа:14,2, висина: 4,93м; промер ротора:14,43 м, распон носних крила: 7,34м      Маса: празног: 7692 кг; средња полетна: 9800кг, највећа: 10.800 кг      Највеће Г оптрећење: +3,5      Максимална брзина. 310 км/х, бочна брзина 80 км/х      Највећа висина летења: 5.500 м      Највећа висина лебдења:4000 м      Наоружање:      Топ Шипунов 2А42 калибра 30 мм, 2 лансера са шест ласерски вођених пројектила 9К121 Вихр ( НАТО кодификација АТ-16 scallion), 2 вишецевна ленсера невођених ракетних зрна С-8 калибра 80 мм или 2 вишецевна лансера невођених ракетних зрна С-13 калибра 122 мм, 2 лансера ПВО ракета Игла-В.

 

Ка-52  „Алигатор“      Погон: ТВ3-117 ВМА-СБ3 ( ВК-2500) са 2500 КС ( 1864 кW)      Посада: пилот, пилот оператер система наоружања      Катапулт седиште: Звезда К-37-800      Димензије: дужина трупа: 13,53 м, висина: 5,15м; промер ротора:14,43 м, распон носних крила: 7,34м      Маса: празног: 7700 кг; средња полетна: 10.400 кг, највећа: 11.300 кг      Највеће Г оптрећење: +3,0      Максимална брзина. 310 км/х, бочна брзина 80 км/х      Највећа висина летења: 5.500 м      Највећа висина лебдења:3.600 м      Наоружање:      Топ Шипунов 2А42 калибра 30 мм, 2 лансера са шест ласерски вођених пројектила 9К121 Вихр ( НАТО кодификација АТ-16 scallion), 2 вишецевна ленсера невођених ракетних зрна С-8 калибра 80 мм или 2 вишецевна лансера невођених ракетних зрна С-13 калибра 122 мм, 2 лансера ПВО ракета Игла-В. С тим што је код варијанте Ка-50-2 Ердоган уграђена опција ношења наоружања по стандардима НАТО