Американци и НАТО губе трку у наоружању за ратове „шесте генерације”

ПОСЛЕ МОДЕРНИЗАЦИЈЕ РУСКА ТЕШКА НУКЛЕАРНА КРСТАРИЦА „АДМИРАЛ НАХИМОВ” БИЋЕ - НАЈМОЋНИЈИ БРОД НА СВЕТУ

• Русија ће до 2020. на 35 бродова и подморница имати до 1500 ракета великог домета и високе прецизности
• Биће то крстареће ракете далеког домета нове генерације Х-101 домета од 3000 до 5500 километара (у зависности од „профила лета”, односно од висине и сложености трајекторије) са вероватном радијалном грешком мањом од 10 метара (према неким подацима – мањом од 2 м)
• Плус: сваки од 32 стратешка носача ракета Ту-95МС моћи ће после модернизације да носи 8 таквих ракета на спољној конзоли, а сваки од 16 реактивних Ту-160 – до 12 ракета у два унутрашња одсека
• Истовремено ће армија САД бити наоружана са преко 4000 крстарећих ракета великог домета, које могу да погађају циљеве на даљини до 2.500 километара
• Упркос томе, до 2020. године ће руске снаге стратешког нуклеарног одврађања у Европи по својој бојевој стабилности и могућностима превазићи укупни потенцијал земаља чланица НАТО

         Пише: Константин  ДУШЕНОВ

         ПОЗВАВШИ се на генералног директора Северног пројектно-конструкторског бироа Владимира Спиридопула - агенција ТАСС је 16. октобра 2014. године објавила сензационално саопштење: „Након завршетка модернизације, руска тешка нуклеарна крстарица „Адмирал Нахимов”  ће постати најмоћнији брод на свету”.    

         Модернизација крстарице је започела 2012, а у борбене јединице руске флоте овај обновљени брод ће стићи најкасније 2018, објавили су медији.

         „То ће бити брод који ће превазилазити по својим бојевим могућностима тешку нуклеарну крстарицу „Петар Велики” која се већ користи, а биће у функцији још 30-40 година” – изјавио је Спиридопуло.   

         „Адмирал Нахимов” (до 1992. године „Калињин”) – једна је од четири тешке нуклеарне крстарице пројекта 1144 „Орлан”, направљених у Лењинграду, у Балтичком бродоградилишту 1973-1989.

         Осим „Нахимова”, изграђена су још три крстарице те класе: „Адмирал Лазарев” (до 1992 – „Фрунзе”), „Адмирал Ушаков” (до 1992 – „Киров”) и „Петар Велики” (прво се звао „Кујбишев”, а затим – „Јуриј Андропов”).     

         „Петар Велики” до дан данас служи у Северној ратној флоти, неформално је адмиралски (командни) брод руске ратне морнарице и надводни брод са највише тешког наоружања на свету.

         Остале крстарице биле су изведене из употребе „лихварских деведесетих” и већ су 15 година „конзервисане”. Али, изгледа да ће сада све оне бити враћене у службу у новој улози и са новим могућностима - као тешко наоружане платформе-носачи далекометног оружја високе прецизности.  

         Такво оружје сматра се главном ударном снагом такозване „шесте генерације”.

         Доскора је Вашингтон себе и своје савезнике по НАТО сматрао њеним монополским власником тих технологија, чиме се веома поносио. У трци за надмоћ у овој сфери, Пентагон је средином 80-их прошлог столећа чак расконзервирао и модернизовао бојне бродове типа „Ајова” из времена Другог светског рата, претворивши их у носаче крстарећих ракета великог домета.     

         За нестручњаке, појаснићу: у оквирима савремене западне теорије вештине ратовања - свака генерација ратова се разликује од претходне „револуцијом у начину ратовања”, односно квалитативним скоком у развоју наоружања и начинима коришћења новог оружја.

         Према тој класификацији, ратови прве генерације водили у су се у стара времена искључиво хладним оружјем, ратови друге генерације – већ уз коришћење ватреног оружја са глатким цевима.

         Трећа генерација ратова почела је након масовног увођења оружја са олученим цевима.

         Четврта генерација је започела када су се појавили тенкови, ратна авијација и тешка артилерија.

         Пета је почела са развојем пројектила и нуклеарног наоружања.

         Данас се свет, у складу са овом теоријом, налази у раздобљу ратова шесте генерације који се воде помоћу далекометног оружја високе прецизности – далекометним обичним ненуклеарним наоружањем.

         Такво чудо-оружје омогућава, ономе ко га поседује,да гарантовано уништава неограничени број стратешких војних и цивилних циљева, а да при том не ступа у контакт са оружаним снагама непријатеља и да не ризикује да изазове глобални нуклеарни сукоб.   

         Базирајући се на резултатима ратовања САД у Југославији (1999) и Ираку (2003) - у којима су Американци употребили преко 2000 крстарећих ракета „Томахавк” високе прецизност - неки од западних експерата су проценили укупну бојеву моћ наоружања које поседују земље чланице НАТО-а као равну 500-1000 јединица стратешке нуклеарне бојеве муниције.    

         Али ето, данас се монопол Вашингтона на вођење ратова „шесте генерације” срушио!  

         Пре само две године, у децембру 2012. године, врховни командант ратне морнарице Руске Федерације, адмирал Виктор Чирков, изјавио је: „До 2020. године основу снага стратешког ненуклеарног одвраћања руске флоте, опремљене оружјем великог домета високе прецизности, чиниће нуклеарне подводне крстарице пројекта 885М, модернизоване нуклеарне подводне крстарице пројекта 949М и тешке ракетне крстарице на нуклеарни погон пројекта 11442”.

         Према речима адмирала, свака таква крстарица после модернизације може да носи 80 „комада” ракетног наоружања високе прецизности.     

         Руске снаге стратешког ненуклеарног одвраћања – то је наш пандан америчкој групацији коју је Вашингтон формирао да би водио ратове „шесте генерације”.

         Осим снага о којима је говорио адмирал Чирков још 2012. године, данас је већ јасно  да ће тај потенцијал у наредним годинама бити попуњен групом подморница пројекта 636.3 „Варшављанка” са крстарећим ракетама великог домета на Црном мору,  обједињавањем малих ракетних бродова типа „Бујан-М” на Каспијском мору и бродова, који чине оперативну ескадрилу Русије у Средоземном мору.

         Нарочита важност морске компоненте снага стратешког ненуклеарног одвраћања условљена је тиме што њену копнену компоненту Русија, уосталом као и Америка, не сме размештати у складу са Споразумом о ракетама средњег и малог домета из 1987. године.    

         Хајде да избројимо колики ће бити бојеви потенцијал перспективне руске групације снага стратешког ненуклеарног одвраћања. Наравно, то није могуће урадити довољно прецизно јер њен реални састав, исто као и количине и врсте наоружања представљају државну тајну. Међутим, можемо да одредимо приближни потенцијал - на бази отворених података, објављених у медијима.

         Дакле, 2020. године у састав Ратне морнарице Русије треба да уђу следећи носачи крстарећих ракета великог домета:  

        Четири тешке ракетне крстарице на нуклеарни погон пројекта 1144 типа „Орлан” са 80 крстарећих ракета великог домета на сваком пловилу;   

        Осам нуклеарних подморница пројекта 885М типа „Јасен” са 32 крстареће ракете великог домета на сваком пловилу;   

        Осам нуклеарних подморница пројекта 949М „Гранит”. У обичној, немодернизованој варијанти ова нуклеарна подводна крстарица носи 24 противбродске ракете П-700 „Гранит”, од којих је свака тешка 7 тона.

         Нове крстареће ракете великог домета којима ће бити опремљени ови бродови су бар три пута лакше. Осим тога, специфичности конструкције 949 пројекта предвиђају огромне резерве пловности, односно додатни простор између чврстог и лаког трупа, који може да се користе за смештај додатног наоружања.

         На тај начин, у модернизованој варијанти - број ракета може да се повећа најмање четири пута, а ни то није лимит.

         Американци су у току модернизације сместили на њихове нуклеарне подморнице „Охајо” по 154 крстареће ракете великог домета „Томахавк”, угуравши у сваку од 22 шахте, које су се раније користиле за лансирање стратешких балистичких ракета, по седам крстарећих ракета „Томахавк”);    

         Шест модернизованих „Варшављанки” пројекта 636,3 на Црном мору. Свака од њих може да носи по 16 торпеда или ракета, а њихов квантитативни однос зависиће од ратног задатка сваке конкретне нуклеарне подморнице);  

        Девет малих ракетних бродова серије „Бујан-М” на Каспијском мору, по осам крстарећих ракета великог домета на сваком.  

         На тај начин, укупно на овим носачима до 2020. може да буде смештено до 1500 ракета великог домета и високе прецизности.

         На питање Путина у вези домета ових ракета, командант Црноморске Флоте адмирал Витко је скромно одговорио: „Преко хиљаду и по километара”. Међутим, имајући у виду да је домет крстареће ракете великог домета претходне генерације – например ракете Х-55, која се већ налази на наоружању стратешке авијације Руске Федерације – достиже 3000 км, можемо да претпоставимо да ће и нове бродске ракете летети као минимум на исту раздаљину, а вероватно и даље.  

         Наравно, САД ће 2020. године таквих ракета имати много више него ми. Не праве они џабе залихе овог оружја и сада могу да размештају своје „Томахавке” на преко стотину разних бродских носача:

         На 23 нуклеарне подморнице типа „Лос Анђелес”, по 12 крстарећих ракета великог домета на свакој;  

         На 4 нуклеарне подморнице типа „Охајо”, које су бивши стратешки носачи ракета, које су специјално прилагођене крстарећим ракетама великог домета - по 154 ракете на свакој;   

         На 9 нуклеарних подморница типа „Вирџинија”, по 12 ракета на свакој;   

         На 61-ом разарачу „Арли Берк”. У универзалној варијанти наоружања овај брод носи 8 „Томахавка”, у ударној – 56;  

         На 22 ракетне крстарице типа „Тикондерога”, типска опрема – 26 крстарећих ракета „Томахавк”;  

         Осим овога, после 2016. планира се спуштање на воду још два нова разарача типа DDG-1000  од којих сваки може да понесе до 80  крстарећих ракета великог домета.  

         На тај начин, војна групација Вашингтона може да понесе преко 4000 јединица крстарећих ракета великог домета, које могу да погађају циљеве на даљини до 2.500 километара.   

         Ипак, без обзира на све, до 2020. године руске снаге стратешког нуклеарног одврађања у Европи по својој бојевој стабилности и могућностима превазићи ће укупни потенцијал земаља чланица НАТО-а, не улазећи при том, како је недавно изјавио председник Путин, у трку у наоружања са Вашингтоном и не тежећи квантитативном паритету са земљама Запада.  

         Тајна ове наводне противречности је једноставна.

         Сједињене Америчке Државе, поседујући огромну војну моћ и предност у односу на сваког непријатеља што се тиче крстарећих ракета великог домета, које представљају језгро стратешког ненуклеарног одвраћања, у исто време су преузеле на себе претешко бреме светског жандарма и принуђене су да као путер по хлебу „размазују” свој војни потенцијал малтене по читавој површини земаљске кугле. А још данашња геополитичка ситуација радикално ограничава Вашингтон у слободи маневрисања тим снагама.    

         Тако, например, растућа војна моћ Кине искључује могућност повећавања евроатлантске групације снага САД за рачун слабљења потенцијала војних снага на потенцијалној позорници војних дејстава на Пацифику. Са своје стране, пожар на Блиском и Средњем Истоку, са његовом „дугом нестабилности” од Туниса до Пакистана, одвлачи значајан део НАТО-снага са европске позорнице војних дејстава.

         Пораст антиамеричког расположења у земљама Латинске Америке по први пут за 200 година ствара тамо за Вашингтон озбиљне геополитичке и војно-стратешке проблеме. И тако даље, и тако даље...   

         Осим тога, амерички бродови су наоружани ракетама „Томахавк” претходне генерације, које су арсеналу САД око 30 година, од 1983. године. Дубока модернизација, а нарочито замена тог арсенала новим ракетама захтеваће енормне трошкове, који су данас незамисливе за Пентагон, који је под притиском светске кризе принуђен да креше свој буџет.   

         У исто време Русија, не понављајући геополитичке грешке СССР-а, данас не „размазује” свој војни потенцијал по читавој планети, већ концентрише своју моћ у кључној за нас евроазијској регији, са специјалним нагласком на европску позорницу војних дејстава.

         Групација снага стратешког ненуклеарног одвраћања Русије у Европи добиће на наоружање крстареће ракете великог домета нове генерације које су конструисали руски оружари узимајући у обзир искуство коришћења у рату америчких „Томахавка” током последњих 30 година.  

         При том ће бојева стабилност руске групације снага стратешког ненуклеарног одвраћања бити много већа, него код сличних снага НАТО.

         Њен поуздани ослонац биће осетна предност Русије у односу на земље чланице НАТО-а на европској позорници војних дејстава у тенковима и тактичком нуклеарном наоружању.

         Ми зато данас можемо храбро да кажемо: САД и НАТО су изгубили трку у наоружању за ратове „шесте генерације”. Грандиозна војна машина Запада само што се није срушила под сопственим теретом, док се у исто време руске војне технологије налазе на прагу нових револуционих продора.

       Р. S. У овом материјалу нисам разматрао авио-компоненту руских снага стратешког ненуклеарног одвраћања. Само бих желео да истакнем да су крстареће ракете далеког домета нове генерације Х-101, које је требало да стигну у наоружање наше стратешке авијације још 2013. године, имају домет од 3000 до 5500 километара (у зависности од „профила лета”, односно од висине и сложености трајекторије) и вероватну радијалну грешку мању од 10 метара (према неким подацима – мању од 2 м).

         Сваки од 32 стратешка носача ракета Ту-95МС, које се тренутно налазе у функцији, после модернизације моћи ће да носи 8 таквих ракета на спољној конзоли, а сваки од 16 реактивних Ту-160 – до 12 ракета у два унутрашња одсека.  

       О аутору: Константин Душенов је службовао у ратној морнарици СССР од 1977-87. године. У Северној флоти, на нуклеарној подморници пројеката 671РТМ и 667А у дужности команданта ракетно-торпедне групе, минско-торпедне борбене јединице.

         Превела

        Марија Петрова