„Албатрос“ још уочи распада СССР могао да у атмосферу уђе хиљаде километара пре циља

ШТА РУСИЈА МОЖЕ ДА СУПРОТСТАВИ АМЕРИЧКОЈ КОНЦЕПЦИЈИ

„МУЊЕВИТОГ ГЛОБАЛНОГ УДАРА“ (1)

• Током 80-их у СССР се радило на развоју вођене бојеве главе 15Ф178 за интерконтиненталну ракету МБР Р-36М2 „Војвода“. Она је била опремљена аеродинамичким системом за маневрисање - купа која врши отклон са врха блока на толико великим брзинама омогућавала је да се блоком управља без мотора (слично решење недавно су применили Американци)
• Године 1987. Раутовски завод машиноградње започео је радове на интерконтиненталној балистичкој ракети „Албатрос“ са маневришућом, навођеном бојевом главом која може да уђе у атмосферу хиљаде километара од циља и да до њега долети неочекиваном путањом, уз то и маневришући. Радови су због распада СССР били прекинути и уместо „Албатроса“ почели су радови који су на крају довели до стварања „Топоља-М“
• Није заборављена ни вођена бојева глава. Радови су настављени и проширени, 2000-их изведена су испитивања маневрисања бојеве главе, како на специјалним носачима - ракетама К65М-Р и „Топољ-Е“, тако и у саставу бојевих блокова других ракета
• Захваљујући томе, Русија данас већ има практично тестиран и спреман за размештање систем маневришућих бојевих глава. Према неким подацима, они се могу користити за опремање најновијих интерконтиненталних балистичких ракета „Јарс-М“, само што је руска маневарришућа бојева глава, наравно, термонуклеарна

        АМЕРИЧКИ програм „муњевитог глобалног удара“, који се развија већ неколико година, неочекивано је поменуо потпредседник РФ владе Дмитриј Рогозин, чак и руски председник Владимир Путин, као једну од најзначајнијих опасности за коју Москва мора да буде спремна.

        Каква је то концепција, може ли Русија нешто да учини ради супротстављања том програму и има ли сама слично оружје - расветлио је лист ВЗГЉАД.

        Од председника Војно-индустријске комисије, потпредседника владе, Рогозина, недавно се чула изјава на тему америчке концепције Prompt Global Strike („муњевитог глобалног удара“). У свом редовном годишњем обраћању Федералном собрању ту тему је дотакао и Врховни главнокомандујући Владимир Путин.

        Наступајући у Државној Думи, вице-премијер је изјавио да се у Русији активно ради на развоју пројеката који представљају одговор на америчку концепцију „глобалног муњевитог удара“.

        Он је, иначе, раније више пута говорио да је у Русији са радовима у области надзвучних летелица, посебно ракета, све у потпуности у реду.

        „Колико год да се експериментише са постављањем конвенционалног оружја на стратешке носаче - треба имати у виду да ћемо ми, ако се на нас изврши напад, свакако, у одређеним ситуацијама прибегавати одбрани помоћу нуклеарног оружја“ - додао је он и прецизирао да сваки агресор треба да зна да Русија управо нуклеарно оружје сматра за главно средство одвраћања.

        „Ми никада нисмо умањивали улогу нуклеарног наоружања, оружја одмазде, као великог нивелатора шанси“ - истакао је Рогозин.

        Треба, ипак, приметити: тешко да се може експериментисати „постављањем конвенционалног оружја на стратешке носаче“. Прво, то више нису експерименти, друго, то директно потпада под одредбе споразума о СНВ-3, посебно под изјаву у којој је јасно речено да „узимање од стране САД у наоружање система стратешке намене са ненуклеарним бојевим главама, ако те одлуке нису биле одобрене од стране билатералне комисије за консултације“, спада у посебне услове који ће имати за последицу повлачење Русије из споразума и касније активирање плана развоја нуклеарних снага у условима непостојања споразумних ограничења (постоји и такав план припремљен још у време тешке борбе за споразум са Американцима). Уосталом, у те услове спада и фамозна ПРО САД, прецизније, њен развој изван установљеног нивоа.

        С друге стране, СНВ-3 не забрањује размештање ненуклеарих бојевих глава на нуклеарне носаче, али ће се узимати у обзир као нуклеарни, размештаће се на истим базама, односно, постаће оружје чија је примена крајње опасна, јер лансирање, чак и једне интерконтиненталне балистичке ракете може да изазове веома негативну реакцију, све до противудара или одговора на удар. Наравно, друга страна може да се упозори, али ризици свакако постоје.  

        Ове теме дотакао се и председник Русије. У свом редовном годишњем обраћању националном парламенту, он је нагласио да рад САД на развоју „стратешких ракета у конвенционалној верзији, као и надзвучних конвенционалних система високе прецизности, предвиђених за наношење удара у кратком временском периоду и на великој удаљености“, изазива нашу забринутост. 

        „Ми пажљиво пратимо развој такозване концепције „тренутног глобалног удара без могућности узвратног удара“, постоји таква концепција и енергично се развија у неким земљама. Реализовање свих тих планова може да има крајње негативне последице за регионалну и глобалну стабилност“ - додао је Владимир Путин.

        Он је такође нагласио да такви кораци могу да „пониште све раније постигнуте споразуме у области ограничења и смањења стратешког нуклеарног наоружања, да доведу до нарушавања такозване стратешке равнотеже снага“ и да Русија, наравно, зна шта као одговор треба да ради и предузима све што је потребно: “Нико не треба да има илузије у погледу могућности постизања војне супериорности над Русијом. Ми то никада нећемо допустити“.

        Такође је истакао да ће други (САД) у низу аспеката „још морати нас да достижу“.

        Шта је, заправо, концепција - Prompt Global Strike, PGS („Муњевити (тренутни) глобални удар“, МГУ)?

        То је пројекат Оружаних снага САД срачунат на постављање конвенционалног оружја по на носаче интерконтиненталног домета, којим може да се нанесе релативно прецизан удар по било којој тачки на планети за отприлике један сат.

        Све је објашњено потребом поседовања оружја против „терориста“.  Само, у то објашњење апсолутно нико не верује.

        Зато се верује да таква средства могу бити употребљена за напад на режиме „непожељне“ за Вашингтон, укључујући и оне који већ поседују добру ПВО.

        А у случају да САД буду у поседу солидне резерве таквих борбених средстава и њихових носача - и против Русије. Мада, са Русијом је ту  све веома компликовано.

        Борбена средства тог система могу да буду или маневришуће конвенционалне вођене бојеве главе, које се шаљу на циљ уз помоћ интерконтиненталних балистичких ракета или уз помоћ балистичких ракета базираних на подморницама, или, пак, надзвучне крстареће ракете које се лансирају са бомбардера.

        Маневришуће бојеве главе интерконтиненталних балистичких ракета, или балистичких ракета базираних на подморницама, чине немоћном сваку ПРО.

        Надзвучна крстарећа ракета великог домета може да досегне циљ 5-6 пута брже од подзвучне - типа „Томахавк“ или руских Х-55МС, Х-101, Х-102 и 3М14 „Калибар“. А надзвучна противбродска крстарећа ракета способна је да заштиту носача авиона и бродске ударне групе учини потпуно ефемерном, чак и више него при употреби далекометних надзвучних противбродских крстарећих ракета, таквих као што су „Вулкан“, „Гранит“ или „Оникс“ домаће производње.

        Заштићеност такве противбродске крстареће ракете или крстареће ракете од ПВО знатно се увећава јер велика брзина чини такву ракету мало угроженом, остављајући минимум времена за реаговање, чак и противавионским средствима која су способна да погоде такав циљ, посебно ако се налазе одвојено од средстава за откривање и управљање ваздушном ситуацијом своје земље.

        Јонизовани траг који се образује иза ракете у лету отежава рад локатора. Негативне стране су цена таквог оружја, маса и габарити - надзвучни систем захтева моћне моторе, односно, надзвучна крстарећа ракета не може да понесе много бојевих глава, а ни сам носач не може да понесе много крстарећих ракета.

        Постоји и мишљење да Американци радом у области муњевитог глобалног удара (МГУ) покушавају да компензују нагло смањење арсенала нуклеарног оружја, а посебно готово потпуно уништење арсенала тактичког нуклеарног оружја, што, Русија не чини и не планира да чини.

        Одмах треба истаћи да су се у СССР-у одавно и темељно бавили питањима вођених бојевих глава. Већ 70-их година радило се на самонаводећој бојевој глави „Мајак“ 15Ф678 за интерконтиненталне балистичке ракете Р-36М. Тај блок се могао наводити на циљ према радио-картама локације и био је снабдевен гасним системом за управљање (исто као један од америчких „технолошких демонстратора“ - после више од 30 година).

        Било је изведено 95 лансирања, али је њихов развој прекинут из политичких и делом техничких разлога.

        Током 80-их радило се на развоју вођене бојеве главе 15Ф178 за још модернију интерконтиненталну ракету МБР Р-36М2 „Војвода“.

        Она је била опремљена аеродинамичким системом за маневрисање - купа која врши отклон са врха блока на толико великим брзинама омогућавала је да се блоком управља без мотора (слично решење недавно су применили Американци). Изведено је било шест испитивања, али се СССР касније распао, а пројектант - украјински ОКБ „Јужни“ и произвођач, Оренбуршки машински завод, нашли су се у различитим земљама.

        Започети посао није пропао и представља основу даљих радова. Године 1987. Раутовски завод машиноградње започео је радове на интерконтиненталној балистичкој ракети „Албатрос“ са маневришућом,навођеном бојевом главом која може да уђе у атмосферу хиљаде километара од циља и да до њега долети неочекиваном путањом, уз то и маневришући. Радови су такође били прекинути и уместо „Албатроса“ почели су радови који су на крају довели до стварања „Топоља-М“.

        Није заборављена ни вођена бојева глава. Радови су настављени и проширени, 2000-их изведена су испитивања маневрисања бојеве главе, како на специјалним носачима - ракетама К65М-Р и „Топољ-Е“, тако и у саставу бојевих блокова других ракета.

        Зато Русија данас већ има практично тестиран и спреман за размештање систем маневришућих бојевих глава. Према неким подацима, они се могу користити за опремање најновијих интерконтиненталних балистичких ракета „Јарс-М“, само што је руска маневарришућа бојева глава, наравно, термонуклеарна. При том, за такве бојеве главе, чини се, већ постоје и системи за одбрану ПРО.

        Код Американаца се за сада све налази на нижем нивоу. Сви пројекти које разматрају - још нису достигли чак ни ниво испробавања прототипа, а постоје само модели који лоше лете. У њима нема макете бојевог оптерећења ни система за навођење.

        У области формирања маневарске бојеве главе, Америка за сада има два основна пројекта.

        Први пројекат је - DARPA и РВ САД FALCON HTV-2. Али, FALCON не значи „соко“, то је скраћеница од Force Application and Launch from the CONtinental United States - „примена силе и лансирање са територије САД“. Прва испитивања „технолошког демонстратора“ 20. априла 2010. била су у потпуности неуспешна. Летелица је успешно доведена до отприлике 20 брзина звука (20 Маха) уз помоћ посебно прилагођене космичке ракете „Минотаур-4“, која је по својој структури вишестепена и која је заснована на интерконтиненталној балистичкој ракети МХ која је повучена из наоружања.

        Након тога с њом је готово одмах била прекинута веза, а девет минута после старта се  срушила, што је РВ САД коштало 150 милиона долара. Узрок није званично објављен, али су неки извори извештавали о проблемима са стабилизацијом летелице у густим слојевима атмосфере. Промена положаја у односу на опструјавање ваздуха при таквој брзини доводи до тренутног разарања. Тако се, уместо лета од пола сата, након пада после 7600 км на крају се појавио само скуп ватромет.

        Друга тестирања од 11. августа 2011. одвијала су се према сличном сценарију - иста ракета „Минотаур-4“ доставила ју је до горњих слојева атмосфере, тада се одвојила и отпочела лет развијајући брзину до максималне. У густим слојевима атмосфере са летелицом је практично одмах престао контакт, након чега се срушила, само што је овога пута дуже остала у ваздуху - 25 минута.

        Узимајући у обзир све већу критику програма како у војним круговима, тако и у Конгресу и медијима, Американци нису наставили да ударају главом о зид.

        Програм званично још увек није затворен, али после две године ћутања, у јулу 2013. DARPA је изјавила да неће бити трећег теста, будући да „прикупљених информација о прва два лета има довољно да би се разумела аеродинамика на тим брзинама и понашање објекта у средини високе температуре“.

        Занимљиво је одакле је било довољно информација ако није добијена телеметрија са демонстратора?

        Судећи по свему, због неуспешне конструкције антена које нису радиле у слоју плазме, а којом  је обично прекривен објекат при таквим брзинама кроз атмосферу. Уз то, инструменти за контролу и снимање на демонстратору такође нису доставили информације јер су били уништени.

        Овакву изјаву пре треба разумети као „нисмо успели, али нисмо нарочито ни желели“.

        (следи наставак)