Збацимо са себе менталну зависност од Западног света и лажног бескрајног прогреса

КАЧОВ: ОСЛОБОДИМО СЕ „ТАЛМУДИСТИКЕ” ИНДУСТРИЈСКОГ РАСТА,  ЛИКВИДНОСТИ И ФЈУЧЕРСА

• Ако је на фасади цивилизације – бескрајна жеђ за влашћу и бескрајна жеђ за профитом на све начине, онда је на њеном наличју  - бескрајни разврат и непријатељство с Господом Богом. Готово - спор са Њим Самим о првенству.
• Данас су звездано-пругасти испробали на себи ту одећу и допала им се. А ми морамо да схватимо да је то погубан пут и да учимо да другачије мислимо, не онако као наши душмани широког осмеха. Неопходно је да из себе избацимо менталну, идејну зависност од Западног света свуда где се западних дух укоренио у охолом и незаситом и Богу непотчињеном бићу
• Замена за увоз треба да постане ментална и идејна. Она треба да дотакне саме основе нашег мишљења тако да ми у речима и терминима, у идејама и теоријама демонско мењамо људским. Тада нећемо бојажљиво стојећи слушати хиљаде замршених термина ММФ-а, термина иза којих се сто посто скрива замка и следећа подлост
• Постоје плодне и оскудне године. То је нормално. Онај који жели вечно да расте без граница и разумног циља, само ради процеса раста, сличан је оној жаби из басне која је хтела да постане коњ и надувавала се док није пукла. То и јесте европска идеја бескрајног прогреса у својој непобитној очигледности

          Пише: Андреј ТКАЧОВ, свештеник и писац

         „ИНДУСТРИЈСКИ раст је заустављен”. „Рентабилност предузећа смањена”.

         Овим фразама плаше обичног човека као у детињству „бабарогом”, јер независно од тога да ли он разуме или не сву ту економску „талмудистику” и њене „ликвидности” и „фјучерсе” - саме речи „смањује се”, „престаје да расте”, „прети падом”, делују на свест човека претећи.

         Као звоно на узбуну, ако звони – значи, нешто се десило. Не зна се је ли непријатељ пред вратима, гори ли амбар, али – сигурно се нешто десило.

         Због тога што смо прожети подмуклом идејом непрестаног прогреса. Прожели смо се њом неприметно, као житељи другоразредне епохе. Пили смо чај и гледали телевизију, гутали сендвич и читали школски уџбеник, удисали ваздух и слушали радио.

         А у то време и чај и сендвич и ваздух прожимани су бесмислицом о бескрајном прогресу који се оглашавао са радија, телевизора и цурио из књижица. Тако смо заједно са ваздухом и храном упили у крв уверење да се све прогресивно развија - од лошег ка бољем, строго правом линијом, не другачије.

         И да су, по дефиницији, претходне генерације људи биле глупље и несрећније од данашњих. И да човечанство треба да се развија бескрајно, без падова и заустављања. Наука, техника, ужурбаност, бука, тржиште, бактање без паузе, вртоглавица због успеха и профита, пораст ликвидности… Све то је у нашој крви и подсвести.

         Душмани су само још једном узели и украли од хришћанства идеју о бескрајном усавршавању личности и збацили је са религијских висина право у халу за склапање Renault. Или у нафтне бушотине ВР. Или у пословни центар било ког мегаполиса, како хоћете.

         Да, хришћани говоре о вечној љубави, о бескрајном духовном развоју и жељи да се постане сличан Оцу светова, о безграничним врлинама, као што су истрајност и милосрђе. Али хришћани никада не говоре о бескрајном и обавезном порасту потрошње, о безграничном богатству које рађа безграничну похлепу, о неминовној потреби да се увећава комфор и иде до апсурда, напротив.

         А од нас су, понављам, украли представу о бесконачности духовне савршености и унели је у облику идеје бесконачног раста у област профита и производње. Добијен је нови идол. Пред њим ударају у бубњеве и пале ломаче. Дим тих ломача отровао је дисање већ више него једне генерације.

         О, ви, који желите бескрајни економски раст изражен  максималним бројкама, послушајте. Ако ваше дете расте и ви радосно бележите оловком на вратима следећу у низу линија, онда је ваша радост природна и јасна.

         Али, он и даље расте, и прерасте вас, и додирује горњи довратник теменом, и не престаје да расте. Шта онда? Ви трчите код лекара и вичете: „У помоћ!”, и о вашем случају снимају тв- сиже за емисију „Сензације”, је ли тако?

         У том случају јасно је да правило није у бескрајном расту, него у његовом успоравању и заустављању на време, тако да уступи место развоју, моралном и интелектуалном.

         Ево и примера спортиста. Зноји се и мучи на тренинзима, трчи брже, скаче даље и јаче весла. Значи ли то да ће он до бесконачности да развија своје способности, да достигне брзину светлости, да ускочи на облаке и окрене земаљску куглу као тег?

         Апсолутно не значи. Постоје границе физичких ресурса. Природне границе. За човека је смртно опасно потцењивање тих граница. То схвата сваки талентован спортиста, кад окачи копачке или рукавице и одлази у бизнис, на посао тренера или негде друго.

         Такав је, заправо, сав живот.  У животу је могућ бескрајан раст само изнутра, а не споља. Раст споља има мноштво ограничења међу којима су не само природне границе и ограниченост ресурса, него и воља Божија.

         У спољашњем животу увек има седам „дебелих” година да се наслаже сало и седам мршавих да се храни резервама. Људи Светих Књига морају то да знају. Њима су дати вера и разум зато да се не би за ситих година дичили и опуштали, већ припремали разне залихе. Да у оскудним годинама не очајавају и да живе на тим залихама.

         Заправо, ми тако и живимо на нашим географским ширинама, знајући да један летњи дан пола зиме храни. У пролеће и лето се потрудиш, зими преседиш чекајући топле дане – то је нека сличност са оне две египатске „седмолетке”, на чији принцип је наш народ навикао од памтивека. Према томе, не треба подизати никакву галаму поводом разних падова и криза.

         Читава планета живи у ритму „дан-ноћ”. Чак и тамо где је дан неописиво дуг (иза Поларног круга), тамо је као за инат и ноћ изузетно дуга. А вечни дан без сутона и таме чека нас само у Небеском Јерусалиму, не пре.

         Поново ћу рећи. На сваком кораку сусрећемо се са покушајем да се предухитри Царство Божије и да се оно оваплоти у земаљској форми. И све испада некако наказно и карикатурално, понекад и смртоносно.

         Вечито спокојство постаје вечита празнина. Вечита радост –недолична вртешка и клупко опијености.

         Ако Павле „нема мушки пол, ни женски” у смислу једнаке безгрешности и једнаких права, онда данас не можеш да разабереш где је мушкарац, а где жена из потпуно других разлога. Па и вечити морални прогрес замењен је вечитом жеђу за профитом и растом.

         Једном речју, иноверство, полако наметнуто иноверство. Фуј.

         Ширење спољне моћи без противтеже у облику унутрашњег духовног труда и смирења побуђује нападе конкретног сатанизма на основи самоусхићења.

         Није важно да ли је то Тамерлан или Александар Македонски, или породица банкара са Вол-стрита.  Важно је да се, судећи по неким местима из Библије, то Богу никако не допада.

         Новуходоносора, који је умислио своју величину, Господ је натерао да иде четвороношке и да једе сламу, о чему говори Данило.

         Охолу Вавилонску кулу Господ је оставио незавршену и расејао немирни мравињак грађевинара зато што је све од самог почетка било надмено и грубо. 

         Ако је на фасади цивилизације – бескрајна жеђ за влашћу и бескрајна жеђ за профитом на све начине, онда је на њеном наличју  - бескрајни разврат и непријатељство с Господом Богом.

         Готово - спор са Њим Самим о првенству.

         Данас су звездано-пругасти испробали на себи ту одећу и допала им се.

         А ми морамо да схватимо да је то погубан пут и да учимо да другачије мислимо, не онако као наши душмани широког осмеха. Неопходно је да из себе избацимо менталну, идејну зависност од Западног света свуда где се западних дух укоренио у охолом и незаситом и Богу непотчињеном бићу.

         Замена за увоз треба да постане ментална и идејна. Она треба да дотакне саме основе нашег мишљења тако да ми у речима и терминима, у идејама и теоријама демонско мењамо људским. Тада нећемо бојажљиво стојећи слушати хиљаде замршених термина ММФ-а, термина иза којих се сто посто скрива замка и следећа подлост.

         Све ово због тога што постоје плодне и оскудне године. То је нормално. И још и због тога што је онај који жели вечно да расте без граница и разумног циља, само ради процеса раста, сличан жаби из басне која је хтела да постане коњ и надувавала се док није пукла.

         То и јесте европска идеја бескрајног прогреса у својој непобитној очигледности.

         Превела

         Ксенија Трајковић