Слаба тачка патријарха Вартоломеја зове се – Турска православна црква

АКО НЕ БУДЕ СВЕПРАВОСЛАВНОГ САБОРА НА КРИТУ – КАКО ЋЕ ЦАРИГРАДСКИ ПАТРИЈАРХ УЋИ У ИСТОРИЈУ?

• По мишљењу протођакона Руске православне цркве, Андреја Курајева, иза захтева Бугарске православне цркве крије се намера да се константинопољски патријарх Вартоломеј присили „да почне рат за Украјину“
• Реконструкција Византије ни на крају Прв ог светског рата, а ни до данас, није успела. Фанару је престао један епохалан чин: повратак Украјине у састав „цркве-мајке“
• Било је разговора и у вези са гласинама да после Свеправославног сабора Константинопољски патријарх намерава да прими у своју јурисдикцију људе који се у Украјини налазе у расколу. Међутим, Вартоломеј је изјавио да ни пре Сабора, ни током Сабора, ни после Сабора то неће чинити
• Један од разлога је и то што расколника има и у Константинопољској патријаршији. Постоји такозвана Турска православна црква коју чине Турци који су примили православље. Они траже од Константинопољске патријаршије аутономију – не аутокефалност, него аутономију – али им је он не даје
• У новембру 2005. Појавили су се захтеви да се Константинопољска патријаршија пренесе у Грчку. Турска православна црква подржала је одговарајућу иницијативу Фонда Светог Николаја. Руководилац тог фонда Муамер Карабулут није само у своје име рекао: „Наши поступци имају за циљ да се у Турској забрани Константинопољска патријаршија која претендује на статус сличан статусу Ватикана“. „Константинопољска патријаршија је верска институција Грчке, где и треба и да се налази“ – додао је представник Турске православне цркве Севги Ернерол

Пише: Станислав СТРЕМИДЛОВСКИ

         ОВИХдана никле су нове препреке на путу до Свеправославног сабора на Криту, чије одржавање је планирано за период од 16-27. јуна.     

         Протекле зиме чинило се да ће бити довољно да се помире Антиохијска и Јерусалимска патријаршија које су се међусобно „блокирале“ због спора о томе коме припада канонска јурисдикција над Катаром. Представници Константинопољске патријаршије отишли су тада чак дотле да су припретили Антиохијским представницима да уопште неће узимати у обзир њихове захтеве ако покушају да осујете одржавање Сабора.

         Касније је из својих разлога и Еладска православна црква испољавала своје притајено незадовољство. Затим је још један јавни изгред иницирала Грузијска православна црква.

         Двадесет петог маја у Тбилисију је одржано заседање Светог синода којим је председавао католикос читаве Грузије Илија II и на којем је су критиковани предлози за неке од одлука будућег Сабора.

         На крају, почетком јуна Бугарска православна црква иступила је са читавим сетом приговора на организовање тог догађаја и захтевала да се одложи одржавање Свеправославног сабора.

         И, шта сада?

         По мишљењу протођакона Руске православне цркве, Андреја Курајева, ради се о намери Бугара да принуде константинопољског  патријарха Вартоломеја „да почне рат за Украјину… Ако не буде Сабора, како ће онда Вартоломеј ући у историју?

         Реконструкција Византије није успела. Остао је један епохалан чин: повратак Украјине у састав „цркве-мајке“.

         Такву могућност потврдио је представник Украјинске православне цркве Кијевске патријаршије, архиепископ Јевстратиј (Зорја), по чијој прогнози ће одлагање, иначе, исто као и одржавање Сабора, свакако „одвезати руке“ Константинопољу, пре свега – по „украјинском питању“.

         О томе да постоје изгледи да „Украјинска црква“ добије аутокефалност говорио је челник УПЦ Кијевске патријаршије, патријарх Филарет, крајем маја у интервјуу часопису „Фокус“. Истовремено се у Украјини активно говори о почетку нове етапе пројекта о оснивању Помесне цркве. 

         Познати украјински новинар, Вјачеслав Пиховшек, изјавио је да је „имао неколико сусрета са изворима информација, који контактирају са највишим руководством Украјине и констатовао: може се рећи да део политичких кругова око Порошенка покушава да реализује радикалан заокрет у политици званичног Кијева у односу на Украјинску православну цркву (Московске патријаршије – С. С.).  Порошенко предлаже да се документовано означи да данашња УПЦ, наводно, представља претњу националној безбедности Украјине и да је тобоже главни задатак државе оснивање „јединствене помесне цркве“.

         Са наше стране додајемо да мало ко у Украјини сумња да такав задатак може да се реализује без директног учешћа Константинопољског патријарха. Питање је - колико је то реално.

         Рањива места има и сам Фанар. О њима је у фебруару ове године говорио митрополит  Украјинске православне цркве Московске патријаршије, Онуфриј.

         „Патријарх Вартоломеј званично је изјавио да он у Украјини признаје само једну Цркву која се зове Украјинска православна црква за коју је мени недостојном наложено да будем на њеном челу – рекао је владика. Било је разговора и у вези са гласинама да после Свеправославног сабора Константинопољски патријарх намерава да прими у своју јурисдикцију људе који се у Украјини налазе у расколу.

         Патријарх Вартоломеј изјавио је да ни пре Сабора, ни током Сабора, ни после Сабора то неће чинити. Ради се о томе да готово у свакој Цркви има расколника. Раскол у Украјини одавно изазива забринутост. Али, и у Константинопољској патријаршији такође има расколника.

         Постоји такозвана Турска православна црква коју чине Турци који су примили православље. Они траже од Константинопољске патријаршије аутономију – не аутокефалност, него аутономију – али им је он не даје“. Случај на који подсећа митрополит Онуфриј односи се на 1920. тј. – двадесете године и повезан је са распадом Отоманске империје и настајањем Турске Републике.

         Будући да је империја изгубила Први светски рат, а трупе Антанте заузеле Истамбул, водеће политичке снаге у Грчкој и у Константинопољској патријаршији увиделе су у тој ситуацији могућност за оживљавање „византијске моћи“. Међутим, треба поменути и њен други сиже.

         Како наводи руски црквени хроничар, Михаил Шкаровски, Фанар је желећи да добије подршку свих нетурских снага у региону, енергично почео да успоставља везе са другим конфесијама. 

         Митрополит Еладске цркве, Мелетиј (Метаксакис) изјавио је 20. марта 1919. у интервју новинара Washington Post: „На прву службу у обновљеном храму Свете Софије у Константинопољу биће позвани не само разни представници посебних православних јурисдикција – Грчке, Руске, Румунске, Српске, Сиријске, Бугарске и т. д., него и римски епископ [тј. Папа], разне Источне цркве  и све Протестантске црве хришћанског света“.

         При том је, без обзира на сложену унутрашњу ситуацију, Константинопољска патријаршија већ тада почела да се меша у црквене послове на канонској територији Московске патријаршије.

         Током 1919-1920. г. Фанар води преговоре о признавању аутокефалности Украјинске православне црве са представником Директората, комесаром министарства вера, Олексом Потоцким. У закључцима комуникације са руководством  Константинопољске патријаршије у Истамбулу, Петљурин комесар изнео је мишљење да је Фанар највише страховао да признавање православне аутокефалности у Украјини не изазове репресије од стране Руске империје у случају њеног обнављања.

         Обнављање се није десило, али су две републике које су замениле Отоманску и Руску империју – кемалистичка и совјетска, брзо нашле заједнички језик: њима обема није одговарало учвршћивање Запада у региону Црног мора, тим пре, на Босфору, у Заливима, будући да би се у том случају у Истанбулу удобно сместили, за кемалисте непријатељски Грци са Антантом, а за бољшевике – белогардејци.

         „Револуционарна Ангора“ предложила је да се у крајњем случају Константинопољска патријаршија избаци изван граница Турске.

         Истовремено је у окружењу ортодоксних припадника Отоманске империје настао пројекат  „Турске правосавне цркве“.

         Почетком 1922. совјетски часопис „Нови Исток“ известио је да су „стални покушаји Патријаршије да испровоцира хришћане Анадолије да иступе против милиста приморале духовништво Анадолије да се одвоји од Патријаршије и да у Ангори организује независну управу под називом „Епископат хришћана-Турака“.

         У наставку то издање пише да је први човек турског православног духовништва Кескинског реона „свештеник Ефтим… изјавио: не само хришћани Анадолије, него и хришћани Тракије, пошто су и они пореклом Турци, дужни су да се покоравају Анадолијској православној духовној управи“.

         На крају су кемалисти одустали од реализације пројекта „Турске православне цркве“. Ипак, та организација је остала и постоји све до данас, исто тако непризната у Православном свету као и Украјинска православна црква Кијевске патријаршије. Иначе, она повремено даје и веома гласне изјаве.

         У новембру 2005. захтевала је да се Константинопољска патријаршија пренесе у Грчку. Према саопштењу РИА „Новости“, Турска православна црква подржала је одговарајућу иницијативу Фонда Светог Николаја.

         „Наши поступци имају за циљ да се у Турској забрани Константинопољска патријаршија која претендује на добијање статуса сличног Ватикану. Нас подржавају различите организације – друштвене, хуманитарне и политичке“ – изјавио је руководилац фонда Муамер Карабулут.  „Константинопољска патријаршија је – верска институција Грчке, где и треба и да се налази“ – додао је представник Турске православне цркве Севги Ернерол. 

         Дискусију је завршио Абдулах Гул, који је у том тренутку био министар иностраних послова, а од 2007-2014. председник Турске, истакавши да статус Константинопољске патријаршије остаје непромењен. При том се позвао на Лозански споразум из 1923. после којег је формирана савремена Турска и додао: „У њему нема ни речи о статусу патријаршије и патријарха“. Шта би то значило? Можда то да је неким скелетима у орманима црквене дипломатије боље да остану тако затворени.“

         Превела

        Ксенија Трајковић