Сабор 500 владика о аутокефалности, календару и осам усаглашених питања
Митрополит Иларион о ставовима Руске православне цркве о могућем сазивању Всеправославног Сабора
- Већ је постигнут принципијелни договор да ће се убудуће аутокефалност додељивати уз сагласност свих Помесних Православних Цркава, тј. да неће свака Црква посебно моћи да додели аутокефалност некој другој или неком свом делу
- Да би се појавила нова аутокефална Црква - мораће да постоји међуправославна сагласност
- Остало је да се договоримо о низу техничких питања, а посебно - како ће се потписивати Томос о аутокефалности
- О том питању још увек нисмо успели да се договоримо, иако је, у фебруару ове године, Међуправославна припремна комисија, током неколико дана, покушавала да га реши
- Све Цркве признају првих пет места у диптиху – Константинопољску, Александријску, Антиохијску, Јерусалимску и Московску Патријаршију
- Даље постоје разлике: на пример, у диптиху Константинопољске Цркве иза Руске следе - Српска, Румунска и Бугарска Црква, а на деветом месту је Грузијска. У диптиху РПЦ Грузијска се налази на шестом месту, а даље следе Српска, Румунска и Бугарска
- Уколико наставимо расправу о питањима која нас воде у ћорсокак (посебно питање диптиха) то може да се протегне на још педесет и више година
- Зато је после фебруарског заседања припремне комисије Патријарх Вартоломеј упутио Поглаварима Цркава писмо са питањем како они виде даљи ток припрема Сабора. Низ патријарха је одговорило да се Сабор може одржати о осам питања која су већ усаглашена. А да две теме, о којима не постоји сагласност, могу бити остављене за послесаборни период
- РПЦ сматра да свака Црква мора имати право да брани и штити своју позицију и да се не ради о томе да свака Црква има право вета на ове или оне одлуке, већ о томе да се одлуке морају доносити консензусом
ПОЛУВЕКОВНА расправа унутар источног хришћавства – о сазивању Свеправославног Сабора – изгледа да коначно добија жељени епилог. У сваком случају, сада су изгледи да ће Сабор ипак бити сазван – не само већи него икад, него и да ће бити заказан током наредне две до три године.
Колико су консултације затовреног типа одмакле, сведочи и конференција за медије (у Москви 9. септембра) другог човека Руске православне цркве митрополита Волоколамског Илариона, председника Одељења Московске Патријаршије за спољне црквене везе. У истом смислу је била индикативна и сама тема разговора са новинарима: «Перспективе сазивања Свеправославног Сабора».
Митрополит Иларион је своје обраћање започео од предисторије овог питања и објаснио како је настала сама идеја сазивања таквог Сабора у наше време:
«Идеја је настала пре педесет година када су и почеле прве консултације везане за припрему Светог и Великог Сабора Православне Цркве. Због историјских околности, Православна Црква није сазивала такве Саборе у пуном саставу током векова, тачније од последњег – Седмог Васељенског Сабора. Разлог за то су историјски услови у којима се налазила Православна Црква. Одржавали су се само регионални састанци Поглавара и делегата две три, највише четири Цркве, али такав појам, као што је Свеправославни Сабор, није постојао.
У XX веку, посебно у периоду после Другог Светског рата, када је ојачана сарадња Православних Цркава, родила се идеја да се одржи Свеправославни Сабор, да се поглавари Цркава могу састати и размотрити насушна питања и донети одлуке о њима».
___________________________________________________________________________
«Намера је да се разјасни: на који начин Православна дијаспора треба да постоји тамо где постоје друге православне јурисдикције. Ту се, пре свега, ради се о Западној Европи, Америци и Аустралији.»
___________________________________________________________________________
Иларион је представницима медија испричао и како теку припреме Сабора:
«Одредили смо десет тема које су у припреми. Једна од тема је Канонско устројство православне дијаспоре. Намера је да се разјасни: на који начин Православна дијаспора треба да постоји тамо где постоје друге православне јурисдикције. Ту се, пре свега, ради се о Западној Европи, Америци и Аустралији. Следећа тема је питање црквеног календара. Предлог је и да Сабор одлучује о унификацији црквених наредби о посту, о препрекама за закључење брака, о односима Православља према осталом хришћанском свету, о екуменизму. Такође: о начинима давања црквених аутономија, о односу Православних Цркава према актуелним светским проблемима - политичким, социјалним и осталим.
Дужина `предсаборског процеса` – а реч је о 50 година – условљена је тиме што су међу Црквама постојала одређена разногласја. Срећом, углавном смо их превазишли поводом тема које сам побројао. Ставови о тим питањима су усаглашени.
Остале су две теме о којима ставови још нису потпуно усаглашени: о давању аутокефалности и о диптисима (књигама са редоследом помињања цркава на литургијама). За широку јавност ове теме могу да изгледају као «техничке» и далеке од живота људи.
Шта је то давање аутокефалности? То је питање - ко и на који начин представља самосталност ове или оне Цркве. У суштини, у историји Православља никада није било прецизно прописана процедура давања аутокефалности. По правилу, аутокефалност се уопште није додељивала – ова или она Црква ју је објављивала, а затим је, неког датума, после неколико деценија, аутокефалност признавала Васељенска Патријаршија и друге Помесне Православне Цркве.
Осим тога, постојала је представа да једна Црква може другој дати аутокефалност. Тако је, на пример, Константинопољска (Васељенска) Патријаршија дала аутокефалност Грчкој, Бугарској, Српској и другим Црквама, а Московски Патријархат – Цркви Чешких Земаља и Словачкој и Помесној Цркви у Америци. Пољска Православна Црква је два пута добијала аутокефалност: прво је добила од Васељенске, а затим и од Московске Патријаршије. Тако да је, на тај начин, ово питање остало нерегулисано.
___________________________________________________________________________
«Све Цркве признају првих пет места у диптиху – Константинопољску, Александријску, Антиохијску, Јерусалимску и Московску Патријаршију. Даље постоје разлике.»
___________________________________________________________________________
У почетку је постигнут принципијелни договор да ће се убудуће аутокефалност додељивати уз сагласност свих Помесних Православних Цркава, тј. да неће свака Црква посебно моћи да додели аутокефалност некој другој или неком свом делу.
Да би се појавила нова аутокефална Црква мора да постоји међуправославна сагласност. Међутим, остало је да се договоримо о низу техничких питања, а посебно - како ће се потписивати Томос о аутокефалности. О овом питању још увек нисмо успели да се договоримо, иако је, у фебруару ове године, Међуправославна припремна комисија, током неколико дана, покушавала да га реши.
На крају, још је отворено и питање диптиха. Диптиси су поредак Цркава на званичном списку. Око тога постоје одређене разлике.
Све Цркве признају првих пет места у диптиху – Константинопољску, Александријску, Антиохијску, Јерусалимску и Московску Патријаршију. Даље постоје разлике. На пример, у диптиху Константинопољске Цркве иза Руске следе Српска, Румунска и Бугарска Црква, а на деветом месту је Грузијска. У диптиху Руске Православне Цркве Грузијска се налази на шестом месту, а даље следе Српска, Румунска и Бугарска. О овом питању нисмо успели да дођемо до консензуса.
Поставља се питање – шта чинити даље? Да спремамо Свеправославни Сабор још педесет година? Ова перспектива данас многе не задовољава.
Уколико наставимо расправу о питањима која нас воде у ћорсокак (посебно питање диптиха) то може да се протегне на још педесет и више година. Зато је после фебруарског заседања припремне комисије Патријарх Вартоломеј упутио Поглаварима Цркава писмо са питањем како они виде даљи ток припрема Сабора. Низ Патријараха је одговорило да се Сабор може одржати о тих осам питања која су већ усаглашена. А ове две теме, о којима не постоји сагласност, могу бити остављене за послесаборни период. Посебно истичем да је тако одговорила Руска Православна Црква.
Ми смо спремни да учествујемо у Сабору о само осам усаглашених тема, уз услов да буду усаглашени - дневни ред Сабора, његова конфигурација и састав делегација Помесних Православних Цркава. Сва ова питања захтевају расправу, пошто уопште нису разматрана у међуправославном предсаборном процесу.
___________________________________________________________________________
«Ми нећемо моћи да учествујемо у било каквим међуправославним догађајима где се одлуке не доносе консензусом, него већином. Треба разумети став да свака Црква мора имати право да брани и штити своју позицију.»
___________________________________________________________________________
На састанку у Истамбулу, такође се разматрало питање припреме Светог и Великог Сабора Православних Цркава. Исказана је жеља да се пре Сабора одржи сусрет Поглавара Помесних Православних Цркава на коме би они размотрили правилник рада Међуправославне припремне комисије, где би, такође, могли бити утврђени начини доношења одлука.
Говорећи о томе, митрополит Иларион је објаснио да је једини начин доношења одлука на Међуправославним саветовањима био консензус: «Управо по том методу су радиле Међуправославне комисије и управо је тај метод омогућавао Црквама да: прво, учествују у међуправославном предсаборном процесу, и друго, да доносе такве одлуке које задовољавају све Помесне Православне Цркве».
Митрополит Иларион је истакао да би се «свака Црква» - уколико метод консензуса буде преиспитан и одлуке буду доношене простом већином гласова - могла наћи у ситуацији која противречи њеној позицији и њеном самопоимању. Разуме се, тај радикални начин би се одразио и на све међуправославне односе.
«Са аспекта Московског Патријархата – истакао је Иларион – ревидирање правилника о раду Међуправославне припремне комисије у односу на измене метода доношења одлука је апсолутно неприхватљиво. Ми нећемо моћи да учествујемо у било каквим међуправославним догађајима где се одлуке не доносе консензусом, него већином. Треба разумети став да свака Црква мора имати право да брани и штити своју позицију. Ту се не ради о томе да свака Црква има право вета на ове или оне одлуке, већ о томе да се одлуке морају доносити консензусом».
Такође, како је истакао митрополит Иларион, треба уважити различиту бројност Православних Цркава:
«Руска Православна Црква, на основу разних процена, броји 150 милиона верника који живе у разним земљама по свету. То је више од целокупног броја верника свих других Помесних Православних Цркава заједно. Међутим, у Међуправославној припремној комисији свака Православна Црква има по два делегата: и вишемилионска Руска Црква и по броју верника мале Помесне Православне Цркве као што су Пољска, Црква Чешких Земаља и Словачка, Албанска...
Ми никада нисмо оспоравали овај метод представљања, иако он ни на који начин не одражава реалну конфигурацију Православља у свету. Нисмо га оспоравали зато и само зато што на међуправославном нивоу постоји принцип консензуса. Другим речима, ми смо уверени, да уколико би макар једна Православна Црква одбила ову или ону одлуку, онда, у складу са принципом консензуса, одлука не би била донета. У том случају, нас не брине представничка квота.
___________________________________________________________________________
«Сабору морају да присуствују сви епархијални архијереји из свих Помесних Православних Цркава како је то било на Васељенским Саборима: «Како сам прелиминарно израчунао ради се о 500 људи.»
___________________________________________________________________________
Уколико би се одлука доносила гласањем, тада би пропорционални састав делегата морао да одговара броју верника ове или оне Цркве. Тада би била потпуно другачија конфигурација представника у Међуправославним припремним комисијама. Те теме се једна са другом тесно преплићу: метод доношења одлука и представљање. За сада нам још нико није рекао какво ће бити представништво на самом Свеправославном Сабору, уколико се одржи».
Митрополит Иларион сматра да на Свеправославном Сабору морају да присуствују сви епархијални архијереји из свих Помесних Православних Цркава како је то било на Васељенским Саборима: «Како сам прелиминарно израчунао ради се о 500 људи. Руска Православна Црква данас броји 222 архијереја».
Окупити данас толики број људи у једној сали технички није никакав проблем, оценио је Иларион и додао: «Таква форма представништва била би апсолутно исправна и правична. Уколико буде донета одлука да не учествују сви владајући архијереји на Сабору, већ само одређени проценат, тада је нужно постићи договор о квотама. Не мислим да ћемо моћи одржати Свеправославни Сабор уколико сваку Цркву, укључујући и вишемилионску Руску Цркву, буде представљало по пет или десет делегата. Ова питања треба још решавати, сва се ова проблематика налази на дневном реду Свеправославног Сабора».
___________________________________________________________________________
- Уколико буде покушаја дасе најстаријим Црквама додели неко посебно и превасходно право да доносе одлуке, а друге Цркве се нађу у положају млађих по времену добијања аутокефалности и тако мање значајне -мислим да се ни једна од тих «млађих» Цркава неће сагласити са таквом поделом.»
___________________________________________________________________________
На крају своје уводне речи, Иларион је истакао да не постоје никакве озбиљне препреке за сазив Свеправославног Сабора:
«Данас је веома важно да се чује консолидовани и солидарни глас Помесних Православних Цркава. Веома је важно да нико не покуша да заљуља брод светског Православља или да убацује клинове у односе конкретних Цркава. Ја мислим да предлог напуштања метода консензуса носи са собом опасан потенцијал зато што може да унесе озбиљне несугласице и поделе у породицу Повесних Православних Цркава. Ми се морамо међусобно договарати и доносити само оне одлуке које су на задовољство целе Цркве. Ни једна Црква не сме да покуша да намеће своје мишљење другој Цркви или другим Црквама. Ми морамо у духу солидарности и саборности заједно да спремамо Свети и Велики Сабор Православних Цркава уз наду да ће Сабор постати фактор слоге, а не подела».
Затим је митрополит Иларион одговарао на питања новинара:
– Владико, говорили сте о покушајима да се промени метод консензуса. Шта покреће на то те људе? Да ли је логично ослањати се на највећу Цркву у свету – Руску, да заједно одагнате те претње. Ми видимо да се ради о неким чудним изјавама. Како они мисле да то технички спроведу? Да би се постигао консензус потребан је опет консензус. Ви посећујете Помесне Цркве. Какво је расположење у њима, како је дошло до поделе на «старије» и «млађе», на «услишане» и «неуслишане»?
– Данас је, у Помесним Православним Црквама, расположење веома различито, али мислим да ни једна Црква неће прихватити такву схему у којој ће постојати Цркве првог и другог реда. Када је реч о најстаријим Црквама (ту спадају четири древна Патријархата плус Кипарска Црква), са аспекта хронологије, нас ништа не брине. Међутим, уколико се тим Црквама буде додељивало неко посебно и превасходно право да доносе одлуке, а друге Цркве се нађу у положају млађих по времену добијања аутокефалности и тако мање значајне, мислим да се ни једна од тих «млађих» Цркава неће сагласити са таквом поделом.
___________________________________________________________________________
- Чланови пентархије никада нису одржали састанак у пуном саставу – таквог историјског преседана се никада није десио. На тај начин, дати историјски концепт у приличној мери је остао апстракција. Фактички, он је престао да постоји онда када се одиграо жалосни раскол између Рима и Константинопоља, када је на Западу од те пентархије остао један учесник, а на Истоку – четири.»
___________________________________________________________________________
Што се, пак, тиче укидања консензуса, да би он био укинут, потребан је управо консензус. И управо у том циљу је, како ја схватам из коминикеа о резултатима састанка од 1. до 3. септембра, било предвиђено сазивање састанка Поглавара Помесних Православних Цркава. Није баш сасвим очигледно да неће бити консензуса међу Поглаварима Помесних Православних Цркава о укидању консензуса. Претпостављам да тај покушај није унапред осуђен на неуспех. Мислим да ће они, ако се окупе, још једном заједно потврдити спремност да се још поради на томе и спремност да се заједно крећемо према Светом и Великом Сабору, али под условом, наравно, да принцип консензуса чврсто остане.
– Објасните, молим вас, питање о обнови пентархије. У руским медијима недавно је форсирана та тема. Шта је то и да ли Руска Православна Црква улази у пентархију?
– Пентархија је црквено-политички концепт, који је у другој половини првог миленијума постојао у Византији. Суштина тог концепта састоји се у томе да Васељенском Црквом управљају петорица Патријараха: Римски, Константинопољски, Александријски, Антијохијски и Јерусалимски. Тада су постојали и реално управљали ови Патријарси. Древна аутокефална Кипарска Црква није улазила у састав пентархије јер њен поглавар није имао назив Патријарха. Први по части међу ових пет ијерарха био је поглавар Римске Цркве. Треба рећи да чланови пентархије никада нису одржали састанак у пуном саставу – таквог историјског преседана се никада није десио. На тај начин, дати историјски концепт у приличној мери је остао апстракција. Фактички, он је престао да постоји онда када се одиграо жалосни раскол између Рима и Константинопоља, када је на Западу од те пентархије остао један учесник, а на Истоку – четири.
Сигурно да треба објаснити одакле право првенства Константинопоља на Истоку, после раскола са Римом.
Дакле, историјски прва Црква је Црква коју је основао Сам Христос, била је Црква Јерусалимска и уколико бисмо се ослањали на древни принцип, прво место би, наравно, припадало Јерусалимском Патријархату, а потом би се редале друге Цркве: Римска, Александријска, Антијохијска и тек потом – Константинопољска (Васељенска). Међутим, сам диптих је направљен у IV веку – када је Рим био престоница империје, а Константинопољ постао његова друга престоница – Нови Рим.
Оци Другог Васељенског Сабора, из поштовања према Новом Риму, као новом главном граду империје на Истоку, доносе одлуку да епископ Константинопоља – Новог Рима - мора заузети друго место, по части. Одмах иза епископа првог Рима, а Јерусалимски Патријарх се нашао на четвртом месту зато што је Јерусалимска Црква де факто престала да постоји после уништења Јерусалима 70. године, а обновљена је тек у IV веку, када је император Константин одлучио да поново обнови Јерусалим на његовом историјском месту.
___________________________________________________________________________
«Данас би, обнова пентархије, била могућа, вероватно, само у случају поновног уједињења Рима и Константинопоља, али то питање није на дневном реду.»
___________________________________________________________________________
На тај начин, друго место које је добио Константинопољски (Цариградски) Патријарх у диптисима, условљено је искључиво политичком ситуацијом у Римској империји. Како се каже у правилима Другог Васељенског Сабора, тај град мора да има једнака преимућства са првим Римом «као град цара и синклита».
Тако да је тзв. Пентархија настала под утицајем историјских околности; њена идеја се састоји у томе да се под пентархијом подразумевала сва Васељенска Црква. После раскола Рима и Константинопоља тај концепт је нестао, као што су нестали и многи други истријски и историософски концепти.
Данас би, обнова пентархије, била могућа, вероватно, само у случају поновног уједињења Рима и Константинопоља, али то питање није на дневном реду.
Што се тиче устројства Православне Цркве, желим да напоменем, да данас постоји 15 Помесних Православних Цркава. Истина, низ Цркава сматра да их је 14, не признајући аутокефалност Православне Цркве у Америци. Међутим, било како било, њих нема четири или пет, већ четрнаест или петнаест. Управо оне чине пуноћу Васељенске Православне Цркве и нико данас не може да каже да је неких пет Поглавара важније од осталих пет или десет.
Због тога када је био сазван синаксис (састанак) пет Поглавара, није могло бити ни говора о обнови пентархије, зато што је прво место у њему заузимао Рим, а у историјску пентархију никада није улазила Кипарска Црква. Једноставно, ради се о томе да је Патријарх Вартоломеј сазвао Поглаваре Цркава Блиског Истока ради разматрања проблематике блискоисточног региона.
– Владико, да ли бисте могли да прецизирате када је могуће очекивати сазивање Свеправославног Сабора? Можда је на састанку, који је одржан у Истамбулу, фигурисао неки одређен датум? Такође, да ли бисте могли да прецизирате од кога је потекла иницијатива да се укине принцип консензуса код доношења одлука општеправославног значаја?
– За сада још увек нема никаквих идеја о конкретним роковима за одржавање Свеправославног Сабора. Патријарх Вартоломеј је више пута говорио да се тај Сабор може одржати током наредне две или три године. Мени се чини, ако се не појаве несвојевремене иницијативе, као нпр. предлог о укидању консензуса, да би онда било потпуно реално за очекивати да се Сабор одржи у том термину. Али, наравно, да би се Сабор одржао у тако каратком року, Православне Цркве се морају консолидовати; ми тај Сабор морамо заједно да припремамо, а уколико неко буде покушавао да забије клин у односе унутар Православне Цркве и тиме изазове додатне проблеме, то може датум одржавања Сабора да помери на неодређено време.
___________________________________________________________________________
«Тешко ми је да кажем од кога конкретно потиче иницијатива за укидање принципа консензуса, али мислим да је тај предлог апсолутно нереалистичан и да се укидање неће десити.»
___________________________________________________________________________
Такав Сабор би сада био правовремен, зато што би Православна Црква могла једногласно да одговори на питања и изазове које савремени свет пред њу поставља. Наравно, ми имамо о чему да разговарамо, ми имамо много тема о којима имамо консензус и где је постигнута сагласност између Помесних Православних Цркава. Не треба рушити православну слогу због аветињских покушаја да се дође до решења која би била на штету ове или оне Цркве.
Тешко ми је да кажем од кога конкретно потиче иницијатива за укидање принципа консензуса, али мислим да је тај предлог апсолутно нереалистичан и да се укидање неће десити.
– Реците, молим вас, да ли се током Ваших сусрета са Поглаварима Источних Патријаршија, са Васељенским Патријархом разматрала ситуација у Украјини и у Абхазији и ако јесте, на који начин?
– Ситуација у Украјини се током разговора са Поглаварима Цркава детаљно не разматра, иако се на никим сусретима она потенцира: што се тиче Абхазије у току разговора са Патријархом Вартоломејем сам прилично детаљно испричао шта се тамо догађа и ми смо разменили мишљиња и о тој теми.
– А 1. до 3. септембра Источни Патријарси то питање нису расправњали?
– У коминикеу са закључцима тог састанка ти моменти се не помињу. Било би чудно да Источни Патријарси разматрају проблематику Украјине или Абхазије на сусрету који је посвећен Блиском Истоку. Колико је знам Украјина не припада блискоисточном региону.
- Слушао сам шта сте сада говорили о пентархији, о финесама православне политике. Мени, као и већини присутних у сали, то је било веома интересантно. Мислим да у свету постоји неколико стотина, или чак неколико хиљада људи ккојима је то стварно веома интересантно. Али, са ужасом помишљам на то како ће то бити могуће објаснити ширем кругу читалаца, зато што, као прво, они у томе ништа не разумеју, а као друго, нису у стаљу да сагледају какве то везе има са сведочењем о Христу, са мисијом цркве, са положајем Хришћана на Блиском Истоку итд. Како бисте одговорили на питање – како су политичка и историјска питања повезана са конкретним проблемима са којима се суочавају Хришћани и свет уопште?
– Уверен сам да ће Сверавославни Сабор имати прави смисао и значај само у случају да успе да каже свету оно што има вредност у очима самих људи. Уколико се окупимо само ради тога да бисмо решавали наша унутрашња и – са тачке гледишта широких маса – чисто техничка питања унутар Цркве – нпр., начин давања аутономије или поретка по којем се Цркве помињу у диптисима – Сабор, наравно, неће имати ефекат који би морао да има јер, пре свега, ми треба да се окупимо ради тога да бисмо објавили о нашој јединственој и консолидованој позицији, како бисмо се свету који нас окружује обратили Посланицом. Та посланица би морала да буде повезана са насушним питањима живота људи, а не са неким административним или структурним питањима која бисмо морали решавати између себе.
___________________________________________________________________________
„Што се тиче страха поводом тога да би Свеправославни Сабор могао бити «антихристовов», желим да истакнем: читав процес припреме овог Сабора је довољно транспарентан (јаван). Од Свеправославног Сабора не треба очекивати било какве радикалне одлуке, а које претходно не би биле припремљене и унапред објављене.“
___________________________________________________________________________
У овом смислу, неопходно је још једном размотрити одлуке које су током 40 година доношене о осам тема о којима сам данас говорио. У писму Његове Светости патријарха Кирила Патријарху Вартоломеју – на тему припрема и могућег одржавања Свеправославног Сабора – говори се о томе, јер су се ти документи појавили 60-их, 70-их, 80-их г., и многи од њих су већ застарели. Не само по садржају већ и по језику којим су написани. То значи да бисмо сви, пре него што се Свеправославни Сабор окупи, морали још једном да прегледамо те документе и на неки начин изредигујемо. Осим овога, ми смо наравно обавезни да говоримо о насушним проблемима људи, о проблемима који их тиште, посебно о проблему опстанка хришћана у низу земаља где су дискриминисани и прогоњени.
Зато бих желео да изразим наду да ће Свепрвославни Сабор, ако се заиста састане, заиста размотрити питања не само унутрашњег живота и административног устројства Православне Цркве, већ и најактуелнија питања савременог света и да ће дати свој допринос стабилизацији положаја хришћана у целом свету.
– У неким публикацијама о сабору могу се срести изрази типа «антихристов Васељенски Сабор», при томе се наводе цитати светих Отаца, поготово преподобног Нектарија Оптинског, да ће такав Сабор бити по имену Свети, а да ће у суштини бити – антихристов. Шта ви кажете на то?
- Што се тиче страха поводом тога да би Свеправославни Сабор могао бити «антихристовов», желим да истакнем: читав процес припреме овог Сабора је довољно транспарентан (јаван). Од Свеправославног Сабора не треба очекивати било какве радикалне одлуке, а које претходно не би биле припремљене и унапред објављене.
Међуправославни предсаборни процес траје већ 50 година: теме које се покрећу у дискусијама, разматрaју се отворено, и одлуке које се доносе у оквиру тог процеса се јавно објављују. Другим речима, целокупан дневни ред Сабора ће бити познат унапред.
И, разуме се, уколико се из било ког разлога испостави да предложена решења Свеправославног Сабора буду противречна интересима или самосхватању Руске Цркве, она једноставно неће учествовати на том Сабору. Управо поменута процедура консензуса, која данас постоју у међуправославној сарадњи, и омогућава нам да износимо наше мишљење о свим питањима и не и зато се не може укључити у дневни ред било које питање о коме нисмо сагласни са овом или оном Помесном Црквом. Управо је принцип консензуса, код доношења одлука, гаранција да Свеправославни Сабор неће постати антиправославни.
– Владико, рекли сте да ће Сабор имати већи смисао уколико одговори на актуелне изазове данашњице. Уколико се Сабор одржи у наредне 2-3 године, онда се поставља питање које ће на њему теме, по Вашем мишљењу, бити покренуте? Како ће Сабор даа позове световно друштво, вернике, можда и неке маргиналне групе које данас активно учествују у јавним дискусијама у свим деловима света? Шта Сабор може да каже о блискоисточној теми?
– Тешко ми је да овако, у пролазу, маркирам све теме о којима би се Сабор могао изјаснити. Теме о којима је до сада постигнута сагласност потпуно су актуелне. Међутим, веома је важно да саме одлуке буду објављене на оном језику којим данас људи говоре, а не на оним којим су говорили пре двадесет или четрдесет година када је била другачија политичка ситуација, када су људи другачије мислили. То јест неопходно је адаптирати тематику и језик одлука данашљњој ситуацији.
Заиста, цели низ питања која данас добијају посебну оштрину 60-тих, 70-тих, чак ни 80-тих нису била објављивана и уопште се нису налазила на дневном реду. Једно од таквих питања је, наравно, положај хришћана у различитим регионима света. Било би веома чудно, уколико би се међуправославни Сабор окупио и не би ништа рекао на ту тему.
___________________________________________________________________________
Важно би било да Сабор посведочи да Православна Црква постоји, да је јединствена, да је чуварица неоповргнутог апостолског предања, да има шта да каже свету, да се налази у дијалогу са светом који је окружује укључујући и инославне хришћанске конфесије и друге религије, да је способна на дијалог и спремна да се у том дијалогу залаже за јединствени консолидовани став.»
___________________________________________________________________________
Значај овог Сабора је у томе да Православна Црква после свог две хиљаде година дугог постојања у историји, после много векова прогона, када се нашла у тешким условима, данас посведочи ту чињеницу да она постоји, да је јединствена, да је чуварица неоповргнутог апостолског предања, да има шта да каже свету, да се налази у дијалогу са светом који је окружује укључујући и инославне хришћанске конфесије и друге религије, да је способна на дијалог и спремна да се у том дијалогу залаже за јединствени консолидовани став.
Ако би те теме биле покренуте, Сабор би био стварно актуелан, савремен и користан не само за одлуке неких унутар административних проблема, већ пре свега за нашу паству која живи у разним регионима по свету.