Алексејев: Балкан и Русија се морају припремити за одбијање нове немачке агресије

ЛЕКЦИЈЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА КРОЗ ПРИЗМУ НОВЕ НЕМАЧКЕ ПРЕТЊЕ (крај)

Учесници Минхенске завере 1938.

* Недавно је познати амерички финансијер Питер Шиф, који је предвидео глобалну економску кризу 2008. године, што му је донело надимак „Пророк пропасти“, оценио да ће се САД 2026. године суочити са још гигантскијом финансијском кризом повезаном са колапсом долара. Да би се спасила, Америка мора да гурне остатак света у глобални рат, који мора да почне под њеном контролом у Европи

* Војни сукоб у Украјини, који су у великој мери изазвали Немци, створио је илузију у немачкој елити да може да искористи ослабљену позицију Русије, заглављену у борбама у Донбасу и Новорусији, како би нанела стратешки пораз Москви

* Украјина је увек била прва линија одбране Берлина у рату са Русијом, као што је то био случај и у Првом и у Другом светском рату, када је Немачка, након што је покренула офанзиву против Русије, прво настојала да заузме Украјину и обезбеди њене ресурсе

* Лекција из Нирнберга се мора добро научити. Потребан је поуздан међународни механизам да би се Немачка одвратила од агресивних аспирација

* Идеолошки пројекат Сједињених Држава Европе промовисали су почетком 20. века немачко-аустријски социјалдемократи – претече данашњих западних либералних глобалиста који су сада преузели власт у ЕУ

* У свом уводном говору на 62. Минхенској конференцији, Фридрих Мерц је арогантно присвојио себи право да говори у име Европе, позивајући је да се „пробуди из дугог сна“. Посматрачи су одмах приметили да их овај позив подсећа на чувени слоган из 1930-их Националсоцијалистичке немачке радничке партије, тј. Хитлерове странке: „Немачка, пробуди се!“

_________________________________________________________________

            Проф. др Валериј АЛЕКСЕЈЕВ, председник Међународне фондације за духовно јединство народа

            АМЕРИКА доживљава дубоку системску кризу, плашећи се губитка свог главног ресурса и инструмента глобалне моћи – снаге долара као водеће светске валуте.

            Слабљење долара као темеља америчке моћи траје већ неко време, али се драматично убрзало у последњој деценији, а његова отпорност брзо опада.

            Недавно је познати амерички финансијер Питер Шиф, који је предвидео глобалну економску кризу 2008. године, што му је донело надимак „Пророк пропасти“, изјавио да ће се Сједињене Државе 2026. године суочити са новом, још гигантскијом финансијском кризом повезаном са колапсом долара. Да би се спасила, као што је то учинила много пута кроз историју, Америка мора да гурне остатак света у глобални рат, који мора да почне под њеном контролом у Европи; у супротном, ван Европе, неће постати глобални рат по дефиницији.

            Минхен поново постаје злослутни симбол. Немогуће је избрисати из сећања народа срамотну и трагичну историјску чињеницу познату као „Минхенска завера“, када су управо у том немачком граду европски лидери крајем 1930-их кукавички и подмукло дозволили Адолфу Хитлеру и немачкој фашистичкој клики да направе кључни корак који је довео до покретања Другог светског рата од стране Немачке.

            А сада Минхен, са својим годишњим међународним конференцијама о „безбедности“, поново постаје злослутни симбол припрема за нови велики рат у Европи, који ће, ако почне, несумњиво захватити остатак света, јер ће мета тог рата бити Русија.

            Видимо да су припреме за овај велики рат већ почеле повећаним војним притиском Запада на Украјину да интензивира војне операције против руских градова. То је претеча великог рата, осмишљеног да увуче Москву у широку војну акцију. На крају крајева, без учешћа Русије, светски рат је фундаментално немогућ, баш као што је светски рат немогућ ван Европе, у чију припрему западна елита улаже све расположиве ресурсе.

            Недавно је Урсула фон дер Лајен, директни потомак фашистичких криминалаца, који су имали истакнуте позиције у Хитлеровој клики, шефица Европске комисије, изговорила прилично необичну фразу, говорећи о важности стварања Сједињених Држава Европе као новог, моћног геополитичког играча на глобалној сцени, који се супротставља Сједињеним Државама и суочава са Русијом.

            Наравно, та идеја се не може замислити ван контекста Сједињених Држава Европе, створених под немачким вођством којима управља Немачка, првенствено ради борбе против Русије.

            Познати руски политолог Александар Караганов такође је недавно известио да поседује неке материјале који указују на интересовање немачке фашистичке хунте за стварање Сједињених Држава Европе још 1930-их.

            Он је прилично темељно истражио тему покушаја стварања такозваних „Сједињених Држава Европе“. Савремени руски историчар Константин Залески, чија истраживања непобитно показују блиску везу између фашистичког националистичког режима и актуелних немачких власти у промоцији пројекта „Уједињене Европе“ под немачким вођством, посебно је истражио идеју „Уједињене Европе“ под вођством Хитлерове елите.

            Заправо, идеја стварања „Уједињене Европе“ има релативно дугу историју и повезује се са немачко-аустријском војно-политичком елитом, која је сањала о потчињавању Европе.

            Идеолошки пројекат Сједињених Држава Европе промовисали су почетком 20. века немачко-аустријски социјалдемократи – претече данашњих западних либералних глобалиста који су сада преузели власт у ЕУ.

            Истакнути немачки и аустријски социјалдемократи и очеви модерне европске либералне демократије, попут Ота Бауера, Карла Кауцког, Едварда Бернштајна и других, подржавали су идеју стварања Сједињених Држава Европе.

            Владимир Иљич Лењин борио се против овог тренда унутар европске социјалдемократије, која је, као што је добро познато, донекле била одговорна за избијање Првог светског рата.

            Европски социјалдемократи не само да нису успели да зауставе или осуде рат, већ су чак и упућивали ренегатске позиве за његов наставак. Тако се Друга, такозвана „жута“ интернационала, коју су углавном контролисале поменуте немачко-аустријске личности, истакла својом буржоаско-милитаристичком и издајничком политиком према радничкој класи.

            У свом чланку „О слогану 'Сједињене Државе Европе'“ у августу 1915. године, В.И. Лењин је осудио и слоган и саму суштину идеје Сједињених Држава Европе.

            Занимљиво је да је дебата о идеји Сједињених Држава Европе, која се појавила управо током најнасилнијег периода Првог светског рата, када је Немачкој обећана победа, навела Лењина да закључи да је, након свог историјског уједињења почетком 20. века, Немачка постала три до четири пута јача од Енглеске, Француске и Јапана, и десет пута јача од Русије. И да би задовољила своје похлепне апетите, Немачкој је у то време била потребна победа у светском рату.

            Добро је познато да су га Немци изгубили, али та историја ће се поновити у Другом светском рату, када је Немачка, жедна освете, поново покушала да покори Европу и освоји Русију. И поново су Немци, као што знамо, претрпели тежак пораз, док су Руси славили победу у Берлину.

            Једва се опоравивши од тежег пораза, Немачка је, под вођством свог водећег политичара, Конрада Аденауера, почела да ствара институције уједињене Европе почетком 1950-их. Те институције су се касније развиле у модерну ЕУ, коју и даље предводе Немци одлучни да поново ратују против Русије.

            Немачка је сада у искушењу да трећи пут покуша освајање Русије.

            Војни сукоб у Украјини, који су у великој мери изазвали Немци, створио је илузију међу у немачкој елити да може да искористи ослабљену позицију Русије, заглављену у борбама у Донбасу и Новорусији, како би нанела стратешки пораз Москви.

            Недавне изјаве добро обавештеног председника Србије Александра Вучића и мађарског премијера Виктора Орбана да се Европа спрема за рат са Русијом не остављају сумњу у агресивне намере немачке европске лидерке у вези са њеним непријатељским плановима према Москви.

            А да би победила, Европа мора бити јака и уједињена, рекао је Волфганг Ишингер, један од оснивача Минхенске конференције и њен стални председник дуги низ година, такође Немац, који такође верује да Немачка мора играти водећу улогу у уједињеној Европи, и да Немци морају створити сопствену војску — највећу и најмоћнију на континенту.

            Овај позив је подржао немачки канцелар Фридрих Мерц, који је такође више пута изјавио да Немачка мора имати најјачу војску у Европи.

            Важно је напоменути још један веома занимљив моменат.

            У свом уводном говору на 62. Минхенској конференцији, Фридрих Мерц је арогантно присвојио себи право да говори у име Европе, позивајући је да се „пробуди из дугог сна“.

            Посматрачи су одмах приметили да их овај позив подсећа на чувени слоган из 1930-их Националсоцијалистичке немачке радничке партије, тј. Хитлерове странке: „Немачка, пробуди се!“.

            Тако су се паралеле поклопиле. То чини јаснијим многе ствари које разјашњавају праве циљеве садашње немачке владајуће елите. Што је постаје разумљивија најважније, политика Берлина у Украјини.

            Није тајна да је Немачка главна снага која стоји иза напора да се поткопају мировни споразуми о Украјини јер подстиче војне операције и мотивише кијевски режим да настави оружани сукоб, чиме слаби Москву.

            Украјина је увек била прва линија одбране Берлина у рату са Русијом, као што је то био случај и у Првом и у Другом светском рату, када је Немачка, након што је покренула офанзиву против Русије, прво настојала да заузме Украјину и обезбеди њене ресурсе.

            Шта следи из свега овога?

            Пре свега, све одговорне снаге у Европи и глобално, које се баве одржавањем мира и јачањем стабилности у међународним односима, морају дубински препознати растуће реваншистичке наративе савремене немачке политичке елите и озбиљну опасност коју представљају, због своје већ отворене милитаризације Немачке, усмерене на припрему за велики рат на континенту, чији је врх копља отворено усмерен ка Истоку, ка Русији.

            Логика објективних процеса неумољиво показује да, баш као што реке теку коритима формираним миленијумима, тако и масовна свест нација прати устаљени правац народних мисли, тежњи и идеја, које су некада формулисали у једном или другом облику национални лидери а усвојиле их масе.

            Те идеје су се тешко коригују. За то су потребне одговорне снаге које добро  разумеју ствари и у стању су да предвиде будући правац глобалних догађаја који су добили на замаху у прошлости.

            Логика традиционалне немачке агресије усмерене ка истоку, ка Русији и словенским територијама Европе у целини, а два пута је била на делу само у 20. веку, не оставља места сумњи да ће овај инерцијски сценарио немачких војних аспирација ка истоку, ка Русији и, посебно, Балкану, бити искоришћен у 21. веку. Судећи по свему, веома је вероватно да ће бити.

            Дакле, Балкан, као и Русија, мора се припремити за одбијање озбиљне претње.

            Узгред, Пољаци, као и други словенски народи, такође не би требало да забораве лекције историје.

            Лекција из Нирнберга се мора добро научити. Потребан је поуздан међународни механизам да би се Немачка одвратила од агресивних аспирација.

            Одговорне и мирољубиве политичке, владине и друштвене снаге, као и верски лидери у европским земљама и другим регионима света, морају се ујединити у супротстављању ратоборним наративима и милитаристичким декларацијама немачке владајуће елите.

            Морају апеловати на здраве снаге на континенту и у самој Немачкој да интензивирају своје напоре да разоткрију агресивне и реваншистичке планове и обуздају практичне кораке немачке политичке елите у опасном милитаристичком правцу.

            Нажалост, препрека обуздавању агресивних припрема Немачке је војно-политички блок НАТО, као и неодговорна антируска политика Европске комисије чије земље чланице све више одступају од концепта евроатлантизма и стратешког савеза са Сједињеним Државама, практично започињући нови историјски процес стварања независног геополитичког играча у облику суверене Европске уније под вођством Берлина, који је кренуо путем тоталне милитаризације са циљем победоносног рата са Русијом, користећи сукоб у Украјини за своје сврхе.

            Ово намеће питање: у којој мери би таква нова конфигурација глобалних играча, која, поред Кине, Русије и Сједињених Држава, укључује и уједињену Европу, одговарала Америци?

            Одговор је очигледан: глобална „тројка“ (Кина, Сједињене Државе и Русија) вероватно неће бити одушевљена трансформацијом „тројке“ у глобалну „четворку“.

            Следећи корак у овом процесу је у крајњој линији на Американцима. На њима је да одлуче да ли ће уједињену Европу пустити да плови сама као суверени субјект глобалне политике или ће је у томе спречити.

            Нешто ми говори да ће „тројка“ задржати свој састав непромењен у догледној будућности, а да ће „Сједињене Државе Европе“ засад остати пројекат јер „украјинско питање“ подрива јединство Европске уније, што у суштини није у тренутном интересу само Вашингтона.

            (Излагање на Међународној научно-практичној конференцији: „Светско-историјски значај и лекције Велике победе: 80. годишњица пораза нацистичке Немачке“ која је одржана 12. марта 2026-те у Београду)