Зашто је добро да муж мирише на ветар а жена на кућу?

ПОЗНАТИ РУСКИ СВЕШТЕНИК И ПИСАЦ ОТВОРИО ТЕМУ НА КОЈУ СЕ МРШТЕ

И НЕКЕ ЖЕНЕ-ВЕРНИЦИ КОЈЕ ДОЛАЗЕ У ЊЕГОВУ ЦРКВУ

Пише: Андреј ТКАЧОВ, свештеник и писац

• Мушкарац свуда треба да буде испред. Тако је Бог наредио. На мушкарцу треба да лежи основни терет спољашњег живота, док се на жену ставља унутрашњи, породични терет
• Будући да жене не само да рађају мушкарце него их буквално „производе“, време је да се добровољно одрекну од борбе за првенство и да га без борбе уступе мушкарцу. Осим тога, жена је дужна (чак ради личне среће) да на све начине помаже да у мужу, сину и брату васпитава особине лидера, главу куће, одговорног и стрпљивог човека. На жалост, ову елементарну ствар разуме веома мали број људи
• Зар је мушкарац створен само за то да би биолошки усрећивао ћерке чинећи их мајкама; дарујући женама радости постеље и зарађујући новац (пожељно велики), а у осталом да ћутке стоји по страни?
• „Храни, воли, облачи, мази, милује, ни у чему не противречи јер, ја сам - газдарица“ - девојке, то није маштање о реалном мужу, него о Мачку у чизмама, који је мекан, умиљат, а по занимању - чини чуда
• Спреман сам да саслушам праведне приче о томе какви су данас мушкарци и да им „само једно треба“ итд. Али, истовремено разумем да је сва конфузија живота плод конфузије ума и да у њему треба извести јеванђељску револуцију

        ПОСТОЈИ само једна револуција коју ћу ја прихватити и благословити: револуција којој ћу се обрадовати. То је револуција у свести. При том не било која револуција, већ јеванђељска.

        Јеванђељска револуција у свести.

        Шта то значи? То је нивелисање смисла и помисли у унутрашњој ризници људског срца. Оно што је достојно да буде прво поставља се на прво место, друго - на друго и тако даље. То је веома потребно будући да је код човека памет обично страга, а ноге расту из ушију због чега се сав живот неминовно заплиће и безизлазно смете.

        Мушкарца је Бог створио првим, а жену - другом. То је општепозната истина, али битно је стећи навику и изводити практичне закључке из општепознатих истина. Другачије истина ризикује да постане само теорија која уопште не утиче на живот. Тако на наш живот не утичу правила и знање колико километара дели Месец од Земље. А ево још једног примера.

        Ми, свештеници, за месец, тим пре за годину дана, прочитамо квинтале цедуљица са именима и молбама да се помолимо. То је обична ствар - цедуљица са белешком о породичном благостању. „О миру и слози у породици (наводе се имена, тај и тај)“.

        Обична је ствар и прочитати на цедуљици имена супружника написана следећим редоследом: Татјане и Сергеја; Марије и Петра; Јелене и Ђорђа… О, Господе Исусе! Па, зашто је готово увек и свуда женско име испред мушког, као да је главно? Па, није Адам од жене, већ жена од Адама.

        Можете ви да кажете: не хватајте се за ситнице. Али, то је привидно ситница - редослед имена - открива и чини очигледном укорењену болест свести. Усуђујем се да кажем на овом примеру да се свест наших парохијана показује као или феминизована или обезбожена.

        То да је Адам постојао пре Еве, они знају, али даље не доносе закључке и пишу Марфа пре Спиридона.

        Браћо и сестре! Кочија не сме да стоји испред коња, ако хоћемо да се возимо, а не само да стојимо у месту.

         „Сергеј“ и у животу и белешци на цедуљи треба да стоји испред „Јелене“, а не иза ње. Исто такви односи су између Ивана и Марије, Петра и Наталије. Не треба се правдати тиме да „мушкарац данас више није као пре“ и томе слично.

        Он и није као пре зато што сав живот живи испод сукње своје мамице и иза женских леђа.

        Он се не жени зато што веома често увек у кући има од мамине пензије за топлу супу, а кошуљу ће опрати старачке руке те исте мајке. У таквом случају мајка је само спонзор инфантилног нерадника, али пробај да то докажеш. А ако чак и људи из цркве то не схвате и не изведу животне закључке, онда шта треба питати људе за које је Библија - само књижевни споменик.

        Мушкарац свуда треба да буде испред. Тако је Бог наредио. На мушкарцу треба да лежи основни терет спољашњег живота, док се на жену ставља унутрашњи, породични терет. Може се рећи да муж мирише на ветар (он ради на спољним границама), а жена на - огњиште (на њој је брига о кући).

        И будући да жене не само да рађају мушкарце него их буквално „производе“, време је да се добровољно одрекну од борбе за првенство и да га без борбе уступе мушкарцу. Осим тога, жена је дужна (чак ради личне среће) да на све начине помаже да у мужу, сину и брату васпитава особине лидера, главу куће, одговорног и стрпљивог човека. Ту елементарну ствар разуме веома мали број људи и због тога душа заиста боли.

        Ево слика из свакодневног живота. За столом је верујућа породица коју чине млад мушкарац, његова жена, женина мајка и мало дете. Ташта сипа прво јело у тањире и први тањир даје најмањем!

        Муж, глава породице, каже ташти: „Мама, први тањир - мени. Не зато што сам ја најбољи и најлепши. Једноставно - ја сам глава породице и овде једини одрасли мушкарац. Мама, први тањир, -  мени! Други - вама, затим вашој ћерки, и тек онда - детету“.

        То су апсолутно правилне речи, изречене библијском спознајом верујуће душе. Али, знате, каква је била реакција таште? Сигурно претпостављате. Било је много уздаха и искрених недоумица, иза чије се фасаде чита: „Деца су - наши богови, то су наши домаћи идоли, ради њих живимо“.

        А зетови - су простаци и грубијани, уображени и тврдоглави“. „Што сам ја дужна да га служим и још да га слушам?“ А оне, те жене, тако и своје ћерке уче: буди самостална, не угађај сувише мужу и остало.

        Оне које су мужеви оставили или су оне саме од њих отишле, уче ћерке самовољи и свакодневном феминизму. А онда се чуде: зашто се ћеркина породица распала? Касније, молећи се за већ распалу породицу, опет по навици пишу „своју Свету“ испред Вање који је „зет“.

        Људско срце не може без бола да прихвати библијску истину према којој смо само до брака своје деце ми, родитељи - њима најблискији људи. После женидбе сина и удаје кћери ступа на снагу Божија реч: „За то ће оставити човјек оца својега и матер своју и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело. (Књига постања, 2: 24). А мајка и отац хоће да и после закључивања брака њихове деце остану у главним улогама, у суштини, спорећи с Богом и мешајући се у живот одрасле деце.

        Препричавајући недавно овај случај о ташти која не размишља правилно, иначе иде у цркву, и о зету који изговара правилне, али необичне речи, видео сам у слушаоници израз негодовања на лицу жена. Слушале су пажљиво и нехотице се мрштиле као од зубобоље. 

        Видело се како су неочекиване и једноставне речи ове обичне приче гребале по њиховом гордом срцу. Видело се да су оне саме давно и самовољно поставиле себе на главно место у својим породицама, навикле да командују и одлучују, навикле да или виком или сузама постигну своје. То су били обични и добри верујући људи.

        Ако је дете - главна вредност и ако жена свим управља и командује, онда, где је место мужу? Какво ћете место њему доделити у замену за раније и природно - господарско?

        Зар је створен само за то да би биолошки усрећивао ћерке чинећи их мајкама; дарујући женама радости постеље и зарађујући новац (пожељно је велики), а у осталом да ћутке стоји по страни? Је ли то све? И, научене од својих мајки и подучене женским часописима, зар хиљаде девојака које желе да се удају управо о тој „срећи“ подсвесно не маштају и моле се?

         „Храни, воли, облачи, мази, милује, ни у чему не противречи јер, ја сам - газдарица“. Девојке, то није маштање о реалном мужу, него о Мачку у чизмама, који је мекан, умиљат, а по занимању - чини чуда.

        Са таквим сном о браку мораћете остати неудате или се у очајању на крају удати за старијег удовца. Да се не би тако десило у снове о браку треба (снови су неминовни, они природни који у себи не носе грех) унети библијску идеју служења, добровољног смирења и невидљиве улоге.

        Жели да постанеш сенка свог мужа, жели да постанеш његово ребро и да се населиш на природно место - ближе његовом срцу и под окриље тела. Жели да себе предаш њему да би се касније открила у материнству. Тада будућа срећа из категорије немогућег прелази у категорију могућег и изабраног.

        Ја немам илузија о квалитету нашег свакодневног живота. Спреман сам да саслушам праведне приче о томе какви су данас мушкарци и да им „само једно треба“ итд. Али, истовремено разумем да је сва конфузија живота плод конфузије ума и да у њему треба извести јеванђељску револуцију. 

        Треба само с крајичка приближити се библијским значењима и настојати да се из њих донесу закључци да наша свакодневна свест одмах почиње да се буни и нервира. Тај бунт је разоткривање нашег тајног, прикривеног безбожништва.

        Наведени пример није једини. Он је само у сећању и у слуху као најсвежији. Нама је суштински потребна промена начина мишљења у оном тешком и спором труду на преуређењу човека изнутра да би нам постале схватљиве речи апостола: „А ми имамо ум Христов“ (1 Кор. 2: 16).

        Превела Ксенија Трајковић