Захар Прилепин венчао се са Маријом – са којом је 20 година у браку – у цркви у Доњецку

„АКО СЕ ДОГОВОРИШ НА ЈЕДНОЈ ОБАЛИ, ПОТОМ СЕ ВИШЕ – НЕ ДОГОВАРАШ”

• Марија ПРИЛЕПИНА: ...Ратна дејства морају имати беспоговорну подршку Русије и благослов Цркве. Када то двоје постоји, наши борци не могу грешити нити чинити лоше ствари. Тада ратују за праву ствар и њима командују људи који знају свој посао. Увек ми је слици ствари нешто недостајало, а онда сам разговарала са борцима и много шта ми је постало јасно. А када је мени јасно чиме се бави мој муж и када сам са тим сагласна – више никаквих проблема не може бити. Укључено је зелено на семафору...
• „Шта после венчања?  Ми већ имамо свој живот, имамо децу. Ми смо породица. Сада највише бринем за наше људе овде (у Донбасу) и за ову територију. Захар ми у шали говори: „Ево, довео сам те овде да би ме ти одвезла одавде, овако или онако, а венчасмо се”...

          НАЈБОЉИ руски писац средње генерације Захар Прилепин, који је заменик командира батаљона командоса армије Доњецке Републике – венчао се у главној цркви Доњцка са Маријом са којом је већ две деценије у грађанском браку.

          Према извештају Александра Коца, ратног извештача великог московског дневног листа „КП”, присуствовали су само Захару најближи људи. Међу њима и председник ДНР Александар Захарченко.

          Коц је пред почетак црквеног обреда, упитао Марију Прилепину: „Је ли тешко бити жена Захара Прилепина?”

          - Она је узвратила речима: „Ако се договориш на једној обали, потом се више не договараш. Када нам се родило прво дете, Захар је као специјалац провео пола године у Дагестану. Мени су такве промене увек биле симпатичне, поготово ако сам схватала суштину онога што се догађало. Овде ме дуго није било јер у многе ствари нисам била уверена.

• Од чега сте зазирали?

          - По моме, ратна дејства морају имати беспоговорну подршку Русије и благослов Цркве. Када то двоје постоји, наши борци не могу грешити нити чинити лоше ствари. Тада ратују за праву ствар и њима командују људи који знају свој посао. Увек ми је слици ствари нешто недостајало, а онда сам разговарала са борцима и много шта ми је постало јасно. А када је мени јасно чиме се бави мој муж и када сам са тим сагласна – више никаквих проблема не може бити. Укључено је зелено на семафору.

• Јесу ли деца у Донбасу први пут?

          - Не. Били смо овде крајем лета. Потом смо планирали да одемо на море, али судеца рекла да желе код оца. Деца, наравно, не схатају опасност до краја...

• Како сте се одлучили да се баш сада венчате и у цркви у Доњецку?

          - То је пут дуг као живот. Донбас је помогао. Наравно, о венчању смо разговарали неко време. Захар је увек био иницијатор. Увек сам ја то одбијала. У Цркви би можда рекли да у томе има охолости. Захар ми је овде поново предложио да се венчамо и ја сам схватила да смо дошли на своју тачку.

• Шта даље, после венчања?

          - Ми већ имамо свој живот, имамо децу. Ми смо породица. Сада највише бринем за наше људе овде (у Донбасу) и за ову територију. Захар ми у шали говори: „Ево, довео сам те овде да би ме ти одвезла одавде, овако или онако, а венчасмо се”...