Историјски говор руског патријарха Кирила у Државној Думи - поучан и за Србију

ПОГЛАВАР РПЦ ГОВОРИО О ОПСТАНКУ И ПОБРОЈАО

ПЕТ КЉУЧНИХ ЕЛЕМЕНАТА РУСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Патријарх Кирил у Државној Думи

• Поглавар РПЦ оценио да је Древна Рус народу донела - ВЕРУ, период Руске империје - ДРЖАВНОСТ, Октобарска револуција - идеју ПРАВЕДНОСТИ, совјетски период - идеју СОЛИДАРНОСТИ, а Путинова епоха - ДОСТОЈАНСТВО     
• УПОЗОРЕЊЕ: Данас се наша земља налази на прагу новог историјског избора, нове етапе развоја. У овом тренутку ми треба да размислимо о томе како да не копирамо нешто према старим шаблонима, већ да уздижући се до нивоа истинског друштвеног стваралаштва дођемо до синтезе новог погледа на свет
• УКАЗИВАЊЕ: Посебан значај имају утврђивање идеала социјалне праведности и његово ново осмишљавање, укључујући наше стечено историјско искуство. Нисмо увек у нашој историји успевали да чувамо јединство друштва преко социјалних баријера. И данас са тим имамо проблема, посебно у периоду кризе, а те проблеме могу да искористе наши душмани
• ОПОМЕНА: Идеја апсолутног вредносног приоритета слободе, слободе избора, наглашавам, и одустајање од приоритета моралне норме, постали су за западну цивилизацију својеврсна темпирана бомба, чији убитачни ефекат постаје у пуној мери видљив тек нама, људима XXI века
• ОПОМЕНА 2: Ако се у појам моралности и праведности уноси релативност, онда се сам тај појам урушава. Добро је оно што је добро за велику Немачку, то је - позната теза
• ОПОМЕНА 3: Политика је - надградња. Основна област је - област вредности. А ту основу вредности ниједна партија у Русији не треба да руши. Зато што онда неће бити Русије

Пише: Петар АКОПОВ

 

        ДО САДА  је Поглавар Руске православне цркве само једном говорио са трибине парламента, али је тада, у септембру 1990., патријарх Алексеј Други само учествовао у Врховном совјету СССР-а у дискусијама о закону о верским организацијама, који је тада донет.

        Сада је патријарх Кирил наступио не само у оквиру редовних заседања парламента, која се одржавају сваке године као део Божићних беседа РПЦ, него се у свом опширном говору са трибине у сали заседања Државне Думе обратио депутатима.

        Већ сама та чињеница има огроман симболични значај - власт престаје да зазире од сарадње са Руском црквом, схватајући да она није нека друштвена организација или корпорација, већ само руско друштво, његова духовна спона, темељ на којем се на крају и држи читава држава. А патријарх персонификује не само свештенике и монахе, парохијане и „дошљаке“ РПЦ, већ саму руску веру, руску традицију, руску цивилизацију, коначно и руски народ који је управо кроз православље дефинисао не само свој однос према Богу (чак и онда када је рушио храмове), већ и градио своју државу и обликовао њен идеални лик.

        Заправо, ми имамо три симбола руске традиције, три њена чувара, три штита помоћу којих се брани руски народ: веру, државу и армију. А ако је председник још и врховни главнокомандујући, персонификујући на тај начин државу и војску, онда патријарх симболизује веру, идеале и вредности. Он је са трибине Државне Думе управо о вредностима и говорио, посебно наглашавајући значај једне од наших темељних вредности - праведности.

        „Данас се наша земља налази на прагу новог историјског избора, нове етапе развоја. У овом тренутку ми треба да размислимо о томе како да не копирамо нешто према старим шаблонима, већ да уздижући се до нивоа истинског друштвеног стваралаштва дођемо до синтезе новог погледа на свет. Његов циљ је у томе да узмемо све што је било најбоље у нашој прошлости и да на тој основи изградимо темељ за будућност.

        У том контексту посебан значај има утврђивање идеала социјалне праведности и његово ново осмишљавање, укључујући наше стечено историјско искуство. Нисмо увек у нашој историји успевали да чувамо јединство друштва преко социјалних баријера. И данас са тим имамо проблема, посебно у периоду кризе, а те проблеме могу да искористе наши душмани.

        Због тога тежња ка праведности не сме да уноси неслогу у друштво и да нас води у нови круг мржње и раздора, већ да служи за постизање социјалне хармоније и за испуњавање конкретним садржајем не само политичких него и социјално-економских права наших грађана“.

        Није први пут да у последње време Патријарх говори о социјалној праведности - и као о најважнијој компоненти друштвеног „симбола вере“ Руса и као о изазову пред којим су се сада нашле власт и држава. 

        При том, социјалну праведност у руској историји Патријарх у првом реду повезује са револуцијом, са совјетским периодом, што је посебно значајно да се чује управо из уста поглавара Цркве која је тако много пропатила због бољшевика. У Патријархов списак националних вредности улази и оно што је он истакао као принципијелно најважније у различитим епохама руске историје, а све то заједно и обликује национални идентитет. Вера, државност, праведност, солидарност и достојанство су - пет кључних елемената из пет епоха наше историје: 

        „Древна Рус, Света Рус је - доминанта светости и висине људског духа. А ми смо означили ту вредност речју „вера“.

        Руска империја која је невелику земљу претворила у велику светску империју од океана до океана. А ми смо нашли реч која прекрива ту реалност - „државност“.

        Затим револуција. Нико није имао аспирација и жеље да покаже псеудонародску слику те страшне појаве. Ипак, поставља се питање: а да ли је било нечег доброг? Или само крв? Само утицај иностраних центара? Само наметање Русији другачијег, њој несвојственог начина живота? А нешто позитивно, да ли је било? Или само глупо, извините, слепо спровођење директива из иностранства преко одговарајућих политичких снага унутар земље? Ми смо одговорили - било је. Тежња људи према праведности. Да није било те тежње никаква пропаганда не би функционисала.

        А у совјетско време? Чим почнемо да говоримо о совјетском времену једни идеализују, други демонизују. А да ли је било нешто што је то време изнедрило и што ми данас са сигурношћу можемо да прихватимо и укључимо у сопствену филозофију живота? Било је. Солидарност. И никада не треба заборавити подвиг нашег народа. И не само ратни подвиг. И те исте комсомолце који су ишли на ледину и градили БАМ не добијајући за то ни награде ни привилегије. То је осећање заједништва, жеља да се заједничким напорима учини добро за своју земљу. Дакле, солидарност.

        И на крају, нова Русија. Господе, шта се све не говори поводом нове Русије. Ми смо почели да наглашавамо људска права, права људи, људско достојанство, слободе. Зар то може да се игнорише и каже да је све лоше? И ову епоху означили смо речју „достојанство“.

        Ово нису апстрактна историјско-филозофска трагања - то је покушај да се дефинишу оне споне којима се тако ругају наши космополити обожавајући једну-једину њима познату вредност - слободу. О слободи као инструменту за разарње човека патријарх је говорио упоређујући је са праведношћу.

        „Идеја апсолутног вредносног приоритета слободе, слободе избора, наглашавам, и одустајање од приоритета моралне норме, постали су за западну цивилизацију својеврсна темпирана бомба, чији убитачни ефекат постаје у пуној мери видљив тек нама, људима XXI века, зато што су наши претходници очарани темом слободе с лакоћом подржавали новеле разних врста, укључујући и законске, не размишљајући о томе да је апсолутизација слободе избора без моралних начела смртно опасна за човека и за друштво. Зато што може да се изабере и зло.

        Ми видимо у какву се драму понекад претвара погрешно схваћена слобода. Све то се дешава због тога што је из свести и живота људи искључена виша праведност и виша правда. Последице таквог отпадништва жалосне су за људско друштво. Оно постаје неспособно за живот“.

        Како људско друштво у целини, тако и појединачне земље и цивилизације одричући се од разликовања добра и зла, од праведности, осуђују себе на пропаст. Русија не може и не жели да иде тим путем који води у катастрофу и она ће се не само супротстављати покушајима да буде увучена у процес осуђених на пропаст под називом „глобализација“, него и друге одвраћати од њега на све начине доприносећи сламању пројекта који је изграђен на негацији темељних начела људског постојања укључујући и принцип праведности.

        „Свет у којем сада живимо често се назива постхришћанским, понекад и пострелигијским. Иза тог термина крије се ужасна дијагноза духовно-моралног стања у којем се нашло друштво многих земаља. Оно што се у њима дешава повезано је са покушајем да се предиспонирају фундаменталне, непроменљиве моралне норме, Богом утемељене у људску природу и зато апсолутне и универзалне, чија ревизија прети огромним опасностима за људско друштво.

        Зато што се губе границе између добра и зла, а појам праведности који је због укорењености у моралној природи човека универзалан, интерпретира се у складу са доминантним филозофским, чак и политичким позицијама“.

        Али, ако као савремено западно друштво толико претерамо да нема никакве универзалне истине, онда се „данас сматра праведним, дакле и моралним, само оно што је са новим доминантним филозофским и политичким позицијама узајамно повезано“:

        „И обрнуто, другачији поглед излаже се свакој осуди све до одузимања права на постојање, демонизује се политички, идеолошки и ангажованим медијима.

        Ако се у појам моралности и праведности уноси релативност, онда се сам тај појам урушава. Добро је оно што је добро за велику Немачку, то је - позната теза. И моралност је нестала. Када моралност условљавамо колективним, корпоративним, класним, идеолошким и другим факторима онда одустајемо од моралног начела“.

        Пошто су одустали од универзалне више правде, људи покушавају да одрже друштво које пропада, наглашавајући идеју једнакости права, рекао је патријарх:

        „У том случају слобода личности ограничава се само законима који су позвани да коригују понашање човека, да дају одговоре на то шта је дозвољено, а шта није. Међутим, погледи на тему слободе често продиру у област права уносећи у законодавни систем огромну унутрашњу напетост и погубно делујући на личну и друштвену моралност“.

        Наметање норми које уништавају етику и морал одвија се преко закона који самим тим не учвршћују друштво већ га још више слабе. Патријарх је навео примере урушавања моралности:

        „То је и легализација такозваних истополних заједница и легализовање еутаназије и увођење у друштвени живот неких опасних елемената јувеналне јустиције. Све те правно потврђене допуне, које понекад противрече не само моралним вредностима, него чак и здравом смислу целокупног човечанства и инстинкту самоодржања, добијају све већу подршку и признање од стране неких држава“.

        Наравно, патријарх је изразио забринутост због тога што се поменуто деловање и законодавне идеје данас пропагирају, па чак и намећу Русији истакавши да ће „од енергичне позиције руских парламентараца у знатној мери зависити способност наше земље да се одупре савременим псеудо-вредностима које су погубне за личност и за људску цивилизацију у целини“.

        Наде патријарха да ће домаћи законодавци бранити руску цивилизацију не заснивају се само на поимању да такав курс спроводи Владимир Путин који је несумњиви ауторитет за све парламентарне партије, већ се још ослања и на његово уверење да се у Русији обнавља солидарно, саборно друштво, дакле, и саме партије не могу међусобно да се сукобљавају у основним, суштинским питањима руског бића:

        „Сматрам да у друштву, за Русију традиционалном, ако хоћете, солидарном друштву, политичке партије не треба да се такмиче  у смислу супротстављања различитих вредности, на пример слободе и праведности, државности и достојанства, већ у смислу њихове хармонизације, истовременог реализовања, оваплоћења у конкретним политичким деловањима и законодавним актима, а то је - простор за политички плурализам.

        Зато што људи не могу истоветно да размишљају и разликују се по образовању и по култури, по традицији, реално и по политичким приоритетима.

        Зато је област политике - област надградње. Основна област је - област вредности. А ту основу вредности ниједна партија у Русији не треба да руши. Зато што онда неће бити Русије“.

        Солидарност, саборност, слога - то су основе нашег вековима формираног друштвеног поретка, које се, како је показала историја, не могу искривити никаквим експериментима, али које су сада изложене најозбиљнијим искушењима.

        „Тенденција хаоса и конфликта - довољно је очигледна. А тој тенденцији ми супротстављамо велику религијско-политичку синтезу, неки друштвени идеал који је преподобни Сергеј Радоњешки још у XIV веку прокламовао: поимањем Свете Тројице побеђивати мрску распру овог света. О том истом говорили су руски мислиоци у XIX  веку указујући на начело саборности у нашем народном животу. Описујући тај идеал данас на језику социјалне филозофије, ми га називамо социјалним друштвом у којем ради постизања општег добра међусобно тесно сарађују различите етничко- културне, социјалне, професионалне, верске и старосне групе. У таквом друштву сарађују и међусобно се не сукобљавају народ и власт. Не сукобљавају су народи и религије. Чак и политичке партије се не сукобљавају“.

        Политичке партије се нису одомаћиле у руској традицији и то не зато што вишепартијски систем код нас постоји само четврт века (пре тога је постојао 12-годишњи предреволуционарни период), већ због исконске неспојивости њиховог главног принципа - заштита и унапређивање интереса дела друштва - са основним принципом руског друштва.

        Са солидарношћу, са тежњом да се интереси по правди усагласе, а не према снази и утицају, јер са таквим одређењем није могуће сматрати себе за члана конзервативне или социјалистичке партије.  Отуда и извештаченост и лидерство партија, због којих тако често јадикују аналитичари који размишљају по западним шаблонима - једноставно, руски човек сувише је широк за то да себе озбиљно повезује са корпоративним интересима. Идеолошка неслагања постоје, али она у својој основи имају трагање за истином, за праведним уређењем за све и за сваког, а не жељу да се нађе математички проверени „баланс интереса и снага“ или компетентно аргументује право на власт своје класе или корпорације.

        Заправо, мисао о неопходном трагању праведног уређења друштва била је и главна у патријарховој посланици Думи. Та мисао је више него актуелна две године пре 2017. и на измаку прве године глобалног вредносног конфликта са атлантским светом. Јер, ако се са оним што не прихватамо и од чега одустајемо у односу на спољни свет (од морала и од геополитике), ми већ сналазимо и сигурно ћемо се снаћи (дакле, и издржаћемо сваки притисак и прећи у контранапад), онда је са унутрашњим поретком све много компликованије.  

        Постсовјетски социјално-економски модел са његовим изопаченим моралним нормама („опстанак најјачег“ и „потрошња изнад свега“), без обзира на све покушаје да се реформише у правцу социјалног друштва, није још увек само жив, него и одређује много тога у нашем данашњем животу и -  недопустиво је неправедан. Дакле, неодржив и осуђен на сламање - под ударом народног гнева који одбацује „страно тело“, или промишљеним и основаним реформама одозго.

        Можда би било могуће да се и даље иде оним темпом којим је власт остваривала социјализацију монструма из 90-их, али сада, док траје геополитички рат и ударају по свим нашим болним тачкама, покушај да се потпали социјални раздор у време економских тешкоћа и пада животног стандарда, по свој прилици постаје, најопаснији. У суштини, управо о томе је и говорио патријарх, подсећајући да „нисмо увек у нашој историји успевали да чувамо јединство друштва поврх социјалних баријера“, и да „у вези са тим и данас постоје проблеми, посебно у периоду кризе, а те проблеме могу да искористе наши душмани“.

        Само на један начин ти покушаји могу се учинити бесмисленим - путем успостављања идеала социјалне праведности (што, поред осталог значи још и најозбиљније промене у данашњем понашању и вредносним оријентацијама такозване елите). Тај рад патријарх је назвао истинским социјалним стваралаштвом које ће омогућити да се дође до синтезе погледа на свет, односно до новог осмишљавања и схватања руске идеје - вечне, али за наш народ једине идеје водиље. 

        Превела Ксенија Трајковић