Хрушчов: „Гагарин није видео Бога“; владика Јосиф: „Бог је Гагарина видео и благословио“

И ВЕРНИЦИ СУ ДОБИЈАЛИ НОБЕЛА ЗА НАУКУ, А НАУЧНИЦИ БИЛИ ПРОГЛАШАВАНИ ЗА СВЕЦЕ

Сусрет патријарха Кирила с руским научницимау Сарову

• Руски патријарх Кирил у разговору са физичарима у научном центру у Сарову: „Раније су покушавали да докажу да Бог не постоји, пошто га нису видели космонаути, сада, фигуративно говорећи, помоћу истих тих космонаута покушавају да докажу да Бог постоји. Само се променио предзнак - минус је постао плус“
• Питање о постојању Бога налази се ван делокруга науке, ако се, наравно, не сматра да је Бог некакав старац који на облаку шпарта по космичком простору. А светске религије тако и не сматрају
• „Наивно је читати књигу Постања као уџбеник из антропогенезе, али је једнако контрапродуктивно тражити у уџбеницима биологије или физике одговор на питање о смислу живота“
• Сматра се да се научна истина „увек“ потврђује доказима, а религијска - „само“ вером. Зато, што се више развија наука, што више закона природног света она открива, то мање „истина“ остаје религији. Отуда: када научници дефинитивно докажу да Бога нема, религија ће престати да постоји. Међутим, научне теорије нису необориве, у супротном би се наука одавно зауставила у свом развоју. Зато „тући религију“ представама које сутра могу да буду проглашене нетачним просто… није у складу са науком. То је - ненаучно

Пише: Владимир ЛЕГОЈДА, председник Одсека Синода РПЦ за односе Цркве са друштвом и медијима, професор Московског државно факултета за међународне односе

        „ДОК су раније покушавали да докажу да Бог не постоји, пошто га нису видели космонаути, сада, фигуративно говорећи, помоћу истих тих космонаута покушавају да докажу да Бог постоји. Другим речима, методологија се није променила, променио се само предзнак - минус је постао плус“.

        Двоструко је индикативно да је ове речи изговорио нико други до патријарх Кирил, током сусрета с руским научницима 1. августа у Сарову, илуструјући им банално схватање сложених односа науке у религије. Односа који су оптерећени не само вишевековним контекстом узајамних замерки, већ и митовима и жигосањима.

        Добро је познато да су верници добијали Нобелову награду за науку, а научници проглашавани за свеце. Иако та чињеница сама по себи не описује целу палету односа између вере и знања.

        Саров, који је у свету вере познат по имену преподобног Серафима, а у свету науке - по Руском федералном нуклеарном центру, већ деценијама је важно место за сарадњу научне и верске заједнице. Патријарх се у свом говору дотакао три уврежене симплификације.

        Прва се тиче наводно неизбежног антагонизма религије и науке и непомирљивих супротности између њих, друга у њима види сличне дисциплине, а према трећој, наука је одиграла одлучујућу у улогу у секуларизацији друштва.

        Најдрастичнија теза је она о природном и непребродивом конфликту између науке и религије. Сматра се да се научна истина „увек“ потврђује доказима, а религијска - „само“ вером. Зато, што се више развија наука, што више закона природног света она открива, то мање „истина“ остаје религији. Отуда: када научници дефинитивно докажу да Бога нема, религија ће престати да постоји. Међутим, научне теорије нису необориве, у супротном би се наука одавно зауставила у свом развоју. Зато „тући религију“ представама које сутра могу да буду проглашене нетачним просто… није у складу са науком. То је - ненаучно.

        Питање о постојању Бога налази се ван делокруга науке, ако се, наравно, не сматра да је Бог некакав старац који на облаку шпарта по космичком простору. Али, светске религије тако и не сматрају. Исто као и научници, у сваком случају, откад је Попер предложио принцип обавезне оповргљивости научног знања.

Јуриј Гагарин

        Или, узимо с тим у вези распрострањено мишљење о прогону научника од стране Цркве. Приче о такозваним „мученицима науке“ не само да су далеко од истине (на пример, совјетска „патка“ о мучењу Галилеја, а тог мучења заправо није било), већ ни по суштини нису примери конфликта између религије и науке. У најпознатијим случајевима или је био у питању сукоб између старог и новог научног приступа - као у случају с Галилејом, тачније, у спору Птоломејевог (старог научног) и Коперниковог (новог научног) система. Или сукоб две богословске, религијско-филозофске представе - као у случају са Бруном, који није био научник чак ни по критеријумима из XVI века, већ је био пре свега религиозни филозоф-мистичар, далек од хришћанства (што, наравно, никако не оправдава његово спаљивање по налогу инквизиције).

        Патријарх је нагласио да религија и наука суштински нису у супротности - то су просто „различити начини схватања света и човека, људске спознаје света“. Како је добро приметио поглавар РПЦ, наука тражи одговоре на питања „како“ и „зашто“, а религија - на питање „због чега“. По патријарховим речима, „религиозни и научни начин спознаје света нису у супротности један с другим - у смислу у ком нису у супротности наука и уметност, религија и уметност“.

        Заиста, разграничавање „предмета истраживања“ науке и религије је ништа мање важно него разграничавање предмета и инструмената уметности и науке - јер никоме не пада на памет да каже да прави научник не може да слуша или чак компонује музику. Или да поступајући тако он издаје науку и престаје да буде научник.

        Узгред речено, најпознатији физичар-теоретичар и један од руководилаца совјетског пројекта атомске бомбе Ј.Б. Харитон је, након што је као млад присуствовао догађају на ком је Мајаковски јавно декламовао своје стихове, записао у дневнику: „...цело море нове поезије отворило се преда мном. То је био један од највећих потреса у мом животу“.

        Има и супротна крајност, теза о узајамном допуњавању науке и религије, жеља да се оне посматрају као сличне дисциплине. Да, оне обогаћују човеков унутрашњи свет, али претварати религију у врсту науке, а науку - у подврсту религије значило би „укрштати бабе и жабе“. Јер, онда бисмо имали хришћане, муслимане, будисте и… физичаре! И, ето, сада сви они заједничким напорима треба да направе неки научно-религијски језик.

        Међутим, по патријарховим речима, „ако би се Истина религије откривала разумом, хришћанство би било другачије. Јеванђеље нам, пак, говори нешто друго: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети (Мт. 5:8)“.

        Суштина треће симплификације састоји се у тврдњи о повезаности секуларизације са развојем научног знања. Историјски гледано, секуларизација није добијала најружније црте онда када се наука развијала, већ када се идеологизовала и користила у антирелигијске сврхе. Против религије у совјетско време није се борила наука, већ „научни комунизам“, у којем је научни био првенствено назив, тачније реч у називу. Док је сама синтагма класичан пример оксиморона.

        Да се вратим на космонауте, сећам се предања о реакцији архиепископа алматинског и казахстанског Јосифа на речи Хрушчова о томе да је Гагарин у космос летео, а Бога није видео.

        Владика је одреаговао овако: „А Бог је њега видео! И благословио!“.

        Ако ћемо озбиљно, и научно и религијско знање су за човека благослов Божји. Ако неко у „Тројици“ Рубљова види само скуп органских елемената или, обрнуто, спаљује уџбеник из физике јер тамо ништа не пише о Богу, онда нешто није у реду у држави Данској.

        Како је у свом саровском говору рекао патријарх Кирил: „Наивно је читати књигу Постања као уџбеник из антропогенезе, али је једнако контрапродуктивно тражити у уџбеницима биологије или физике одговор на питање о смислу живота“.

        Да се то не би догађало је, вероватно, и потребан дијалог религије и науке.