Српска Црква ипак је старија и мудрија од свих на духовно-државној сцени

ДУХ ПРИЛАГОЂАВАЊА СПЦ „РЕАЛНОСТИ” НОВИХ НАТО-ДРЖАВНИХ ТВОРЕВИНА НА БАЛКАНУ УГРОЖАВА ПРАВОСЛАВНУ ЦРКВЕНУ САБОРНОСТ СРПСКЕ ЦРКВЕ (КРАЈ)

• Анахрон поглед из клупа Пашићеве и Ристићеве парламентарне демократије, често је поједине епископе СПЦ са идеалистичким сновиђењима (али не само њих, него и један део црквене пуноте) уводио у политичке комбинације са најгорим гробарима политичке слободе српског народа
• Драстична промена у односима СПЦ са властима државе Србије најављена је почетком 2005. године.  Тада је екуменистичко-либерални естаблишмент СПЦ, инстументализујући Синод, извршио притисак на рашко-призренског епископа Артемија да повуче тужбе против држава чланица НАТО
• Да је Борис Тадић преузео кормило у вођењу СПЦ ка „евроатлантско-интеграционистичкој” политици, видело се и из депеша америчке амбасаде које су откриле активно мешање евроунијатског лобија у црквене послове, а нарочито у настојању да се „пузеће” признање независности самопроглашене „државе Косово учини прихватљивим и за црквене кругове
• У Цркви никад не побеђују земномудрујући људи, са својим слабостима и страстима, него људи Богочовекови, који, како рече Његош, верују да „воскресења не бива без смрти“. Кроз њих, побеђује Распети и Васкрсли Богочовек, Кога је Свети Јустин Ћелијски звао „Богом словенских очајника”. Њему се молећи и идући путем својих светих предака, Срби ће, и у ова сутонска времена, наћи свој образ и своју душу

Пишу: Зоран Чворовић и Владимир Димитријевић

         КАД је у питању однос СПЦ према световној власти. могуће је издвојити три периода.

         У време политичке доминације Слободана Милошевића, однос епископата Српске цркве према државној власти углавном је био опредељен са три чиниоца: националном одговорношћу за решење српског националног питања после сецесионистичких аката Словенаца, Хрвата и муслимана из БиХ, антикомунизмом и поверењем у установе парламентарне демократије. И док су прва два чиниоца потпуно разумљива са позиције мисије и историје Српске цркве, трећем чиниоцу Црква је придавала такав степен поверења, који не само да није одговарао светскоисторијској кризи коју преживљава овај облик уређења државе, већ је понекад у пракси непосредно увлачио СПЦ у политичке процесе са национално неизвесним рачуницама.

         Анахрон поглед из клупа Пашићеве и Ристићеве парламентарне демократије, често је поједине епископе СПЦ са идеалистичким сновиђењима (али не само њих, него и један део црквене пуноте) уводио у политичке комбинације са најгорим гробарима политичке слободе српског народа. Међутим, без обзира на све изазове идеолошких мимикрија на Србијиној политичкој сцени, СПЦ је пре 5. октобра 2000. успела да сачува јавни ауторитет и аутономију, великим делом захваљујући мудрости патријарха Павла.

         После 2000. године, епископат СПЦ је покушао да јавну подршку петооктобарским променама компензује обезбеђивањем повољнијих услова за рад и јавно деловање Српске цркве (чиме се ДОСократска власт, као специфични облик „протекторатске демократије”, одуживала за „добре услуге” појединих јерараха у доба борбе против Милошевића), као и за исправљање различитих историјских неправди које су биле нанете Цркви у Брозовој Југославији.

         Међутим, показало се да су једино Војислав Коштуница и ДСС имали јасну визију блиске и усаглашене сарадње српске државе са Српском црквом, посебно у најбитнијим националним питањима, док су остале странке ДОС-а сарађивале са Црквом од случаја до случаја, вођене искључиво разлозима тренутног политичког ћара.

Видовдан 2006. године, Грачаница: Војислав Коштуница са тадашњим епископима рашко-призренским Артемијем и липљанским Теодосијем

         Драстична промена у односима СПЦ са властима државе Србије најављена је почетком 2005. године.

         Тада је екуменистичко-либерални естаблишмент СПЦ, инстументализујући Синод, извршио притисак на рашко-призренског епископа Артемија да повуче тужбе против држава чланица НАТО-а које су у септембру 2004. биле поднете Европском суду за људска права у Стразбуру због тога што њихове војне јединице нису штитиле цркве и манастире СПЦ на Косову и Метохији.

         Радило се о накнадној памети Синода, јер је претходне године исти орган СПЦ подржао епископа Артемија да ангажује адвоката др Јакова Вејнорта из Тел Авива у поступку против држава НАТО-а. Суштински карактер овакве одлуке, заједно са преумљењем чланова Синода, указивало је на политички рукопис Тадићевог председничког кабинета и његових евроатлантских ментора.

         Исти политички трагови воде и од игре са потписивањем Меморандума о општим принципима обнове цркава и манастира срушених и оштећених 17. марта 2004. године, где су као стране потписнице били предвиђени СПЦ и Министарство културе, омладине и спорта Привремених институција самоуправе на Косову. Патријарх Павле је у чудним околностима два пута потписивао, а једном повукао свој потпис са овог документа, док је владика Артемије одбио да га прихвати.

         Да је Тадић преузео кормило у вођењу СПЦ ка „евроатлантско-интеграционистичкој” политици, видело се и из депеша америчке амбасаде које су откриле активно мешање евроунијатског лобија у црквене послове, а нарочито у настојању да се „пузеће” признање независности самопроглашене „државе Косово учини прихватљивим и за црквене кругове.

         Тако је, како каже Никола Врзић, аутор књиге „Викиликс: тајне београдских депеша”, „захваљујући обелодањеним америчким депешама, откривено да се епископ аустралијско-новозеландски Иринеј Добријевић америчким дипломатама исповедао о односима у Српској православној цркви, објашњавао ко је то од црквених великодостојника са владом Војислава Коштунице радио на ућуткавању „умерених гласова” у цркви поводом Косова, обећавао да ће деловати на стварању „реалистичне, практичне и аполитичне” позиције СПЦ-а о Косову и „другим питањима од интереса за међународну сарадњу”.

         Сазнали смо још кудикамо више о упорним покушајима америчких чиновника да у Светом синоду СПЦ-а идентификују своје савезнике, о труду да се српска претвори у просрпску православну цркву, о предсенику Србије Борису Тадићу који „иза сцене ради у спрези са важнијим црквеним умерењацима, у покушају да утиче на избор патријарховог наследника” /.../Иринеј Добријевић указује Американцима на кога још могу да рачунају, осим на њега самог”. Он је епископа Теодосија назвао „усамљеним гласом умерности”.

         Теодосије ће, изненађујуће ли случајности, у годинама које су уследиле постати епископ рашко – призренски, уместо рашчињеног владике Артемија; Артемија, кога је Полт „убеђивао да блиско сарађује са својим умеренијим и прогресивнијим колегама – као што су епископи Теодосије и Григорије – на позитивном приступу који би охрабрио косовске Србе да допринесу праведном и трајном решењу”, али му је Артемије, на своју несрећу, јасно ставио до знања да „нема намеру да игра конструктивну улогу у процесу проналажења коначног решења”.53)

Епископ аустралијско-новозеландски Иринеј Добријевић

         Амерички амбасадор Мајкл Полт је претпостављенима дао „праве сигнале”, а они су урадили потребно, што би рекли „Битлси”, „уз малу помоћ својих пријатеља” из српског световног и духовног естаблишмента: „твдолинијаш са седиштем у Грачаници” отеран је из Грачанице, а на његово место дошао је  „умеренији и прогресивнији колега”, који се, по свему судећи, помирио са „коначним решењем” косовског питања у складу са вољом „међународне заједнице”.

         То је оно што вашингтонско – бриселски лобисти у Србији зову „прихватањем реалности”, очито сасвим другачије од стварности опеване код Његоша („трагичног јунака косовске мисли” , по Андрићу ): „Нека буде што бити не може,/ Нека буде борба непрестана!”

         Већ поменути српски академик, Дејан Медаковић, у свом запису од 22. децембра 1995, уочава да су „моћници света најмање водили рачуна о интересима Српске цркве и о њеној историјској улози, те нису могли да помогну светитељски вапаји нашег патријарха”, и додаје да „Српска црква нема далекосежну политику” Такође, по Медаковићу, Црква нема јасну визију ни своје, ни општенародне будућности, ослањајући се на традицију, али шаблонски, у свету који се вртоглаво мења: „Зато се и поставља питање шта је данас црква у српском народу и како је духовно припремљена за изазове новог поретка. Не препознајем црквене снаге које на та питања могу да одговоре. Нажалост!”.

         Ово је рекао човек који је настојао да своје стваралаштво, између осталог, посвети и изучавању прошлости Српске Цркве и њеног доприноса српској култури. Била је то реч забринутог добронамерника, који је, сасвим у складу са тезом Арнолда Тојнбија, знао да свака људска стварност (а Црква је Бого-ЧОВЕЧАНСКА установа) живи у мери у којој је кадра да на изазове даје одговоре. У суочавањима с претешким изазовима империјалне стратегије на Балкану, део клира СПЦ је, очито, кренуо путем  „прихватања реалности” која би могла да изгледа онако како је почетком деведесетих година прошлог века, слутио владика Атанасије (Јевтић): „Да не да Бог судбину коју ја видим овога народа... Ни слободни Београдски пашалук неће да постоји”.

         Па ипак, Српска Црква, коју је, у Христу, утемељио Свети Сава, старија је и мудрија од свих актера на данашњој духовно-државној сцени српског народа, као и од потписника овог огледа, који су се трудили да изложе своје мишљење о кризном стању у коме се данас, што по слабостима својих чланова, а што по зловољи светских моћника, обрела. Зато не сме бити сумње да ће криза бити превазиђена, и да ће Дух Свети подићи људе кадре да на будуће изазове одговоре.

         Као саставни део свеправославне пуноте, СПЦ ће увек моћи да се ослони и на помоћ сестринских Помесних Цркава, чија искушења такође нису мала, али које се обраћају Свом Бесмртном Путеводитељу, Господу Исусу Христу, Који већ два миленијума води православне из победе у победу, проводећи их кроз огањ и воду земаљске историје.

         У Цркви никад не побеђују земномудрујући људи, са својим слабостима и страстима, него људи Богочовекови, који, како рече Његош, верују да „воскресења не бива без смрти“. Кроз њих, побеђује Распети и Васкрсли Богочовек, Кога је Свети Јустин Ћелијски звао „Богом словенских очајника”. Њему се молећи и идући путем својих светих предака, Срби ће, и у ова сутонска времена, наћи свој образ и своју душу.

         Писано од Свете великомученице Марине- Огњене Марије до Преображења 2012.

http://srb.fondsk.ru/news/2012/11/10/partikularizmi-u-spc-i-globalistich...