Молитва јача од СССР

Беседа Патријарха Кирила у Војној академији Генералног штаба Оружаних снага Руске Федерације

Превела: Ксенија Трајковић

            о Читава наша историја је обележена ратовима, а при том Русија никада није водила освајачке ратове

            о Снажна основа нашег патриотизма одувек је била тежња народа да буде независан од других, настојање да се не буде роб и да се другима не потчини разум, срце, воља и свој начин живота

            оПравославна вера била  је  линија наше самоидентификације - људи су се одређивали као Руси управо због тога што су се повезивали са конкретном вером

            о Желимо да одбранимо своју православну веру, нашу самосвојност и могућност да останемо своји, да не губимо свој духовни, културни и политички суверенитет

            о Најважнији приоритет је страх Божји – не емотивни страх, не страх због адреналина, него страх као морална категорија, као систем вредности

            31. мај 2011. г.

ТАКО велика земља као што је Русија, која поседује огромна богатства, велики потенцијал и апсолутно јединствени геополитички положај, увек је била жељени објекат за оне који би хтели да за себе искористе све предности које је Бог желео да додели управо нашем народу.

У свету има веома мало земаља које су током своје историје као Русија биле изложене толико моћним спољним агресијама. Заправо, читава наша историја је обележена ратовима, а при том, Русија никада није водила освајачке ратове. Ми смо увећавали територије али не као резултат стратегије усмерене на освајање тих територија већ само због победе над агресором. Тако је практично било током читаве историје – када је непријатељ протериван био је кажњаван. А неки део земље је увећан на рачун земаља за које смо се изборили, али опет не агресијом већ одбраном Отаџбине.

Русија је заиста велика земља која има све, укључујући и територијална пространства. Зато  руски људи нису никада проливали крв за сувишно парче земље. А за шта су проливали крв? То је веома важно питање које је тесно повезано са мотивацијом залагања у рату: због чега човек треба да буде спреман да свој живот да? Нема ничег драгоценијег у земаљском животу од живота и здравља. А човек са еполетама, човек који је положио заклетву разликује се од сваког другог тиме што преузима обавезу – пред Богом, пред народом, пред својом савешћу – да у потребном тренутку жртвује и здравље и благостање и живот.

РУСКА ПОБЕДА БИЛА БОГУ УГОДНА

Ето зашто се  војна служба назива служењем. То није посао „од - до“ – то је оно чему човек треба да посвети свој живот. Јер, само ради онога чему је живот посвећен, он се може и физички дати. Зато је питање мотивације залагања у рату и мотивације подвига, најозбиљније питање и од тога како га људи лично решавају - на командном нивоу, на нивоу јединице и, коначно, на нивоу оних који иду у бој – зависи успех сваке војне операције.

Ја сада много размишљам о томе шта се са нама десило у годинама Великог Отаџбинског рата... Наравно, многи размишљају зашто смо ми победили. Као верник, ја сам дубоко уверен да је тако Богу било угодно, зато што би свет био страшан да су њим управљали тадашњи владари Немачке. Али, Бог не подстиче и не даје Своју благодат, не даје Своју милост човеку који ништа не чини. Он нам одговара на нашу молитву и на наше људске напоре – у томе се и састоји такозвана синергија; баланс Божје и људске енергије. Дакле, Бог нам је показао Своју милост и кроз победу у Великом Отаџбинском рату, за огроман духовни подвиг – када су у сусрет тенковским цевима људи ишли са пушком за двоје или троје, као што ми је и отац причао. Тако су ишли: један с пушком, други без оружја – за случај ако првог убију, ту пушку узеће други. Наравно, гинули су хиљаде и милиони – али спасили су Отаџбину!

Поновићу, зато је питање мотивације ратног подвига и залагања у рату једно од најважнијих идејних питања за војника, а у ширем смислу и за сваког човека. Међутим, у Оружаним снагама, где увек постоји ризик да се изгуби живот и здравље,ово је суштинско питање.

Дакле, ради чега су наши преци бранили своју земљу, ради чега су гинули? Наш народ је увек имао веома изражено осећање за оно што данас називамо тежњом за независношћу и слободом. Тада ове речи нису користили, оне су већ из културе новијег времена: независност, слобода, суверенитет и т. д. Али, наш народ је снажно осећао ту тежњу, чак и ако цар није био сувише добар (а то се дешавало), и не увек праведан – али свој... Иако, као што знате, са слободом у самој земљи није увек било све у реду, али тежња народа да увек буде независан од других, настојање да се не буде роб, да се другима не потчини разум, срце, воља, начин живота, било је снажна основа нашег патриотизма.

А како се то испољавало? Прво, људи су бранили своја убеђења и своју веру. Православна вера била је управо линија самоидентификације човека. Људи су се одређивали као Руси управо због тога што су се повезивали са конкретном вером.

`НАЦИОНАЛНИ ТЕСТ` ТАРАСА БУЉБЕ

Вероватно су многи од вас видели занимљив Филм „Тарас Буљба“. Како је Тарас Буљба одређивао национални идентитет? „Хајде, прекрсти се!“ И гледао је како се крсти. Ако је на православни начин – наш је човек. „Хајде, да чујем „Верујем“!“. Како говори – као православни или не? Била је једноставна линија идентитета. Сем чисто религијског фактора вера је увек била компонента националне самосвести и националног идентитета, због чега се и говорило „идемо за веру, за веру православну!“. Ми се и сада за време службе молимо за оне који су погинули за веру и Отаџбину и та традиција има значајну  основу у поимању света наших предака који су имали јаку мотивацију за залагање и подвиг у рату.

Наравно, људи су бранили своју независност. Кад су говорили „ за цара“, није било другог симбола за независност, тако је свет био уређен, а монархија је била органски део државног уређења сваке земље. Цар, суверени цар, изнад којег нико није био и којег нико не би могао приморати да учини нешто против своје воље и жеље, - био је симбол независности и зато се и говорило - „за веру и за цара“.

На крају, људи су знали зашто се боре „за веру и за цара“. Зато што су иза њих родна кућа, жена и деца... Та колевка – културна и духовна, у којој сазрева личност човека и јесте Отаџбина. Тако је и настала ова значајна тријада „За веру, цара и Отаџбину“.

И данас се ништа није променило. Ми замењујемо речи, али мислимо о истом – да одбранимо веру, нашу самосвојност и могућност да останемо своји, да не губимо свој духовни, културни и политички суверенитет. Ви знате да постоје земље које се називају сувереним. Оне чак формирају и снажне савезе. Али, ако се погледа степен тог суверенитета јасно је да изнад њега постоји некакав другачији суверенитет који и решава најважније задатке а сви остали се прилагођавају и извршавају његове задатке.

Дакле, да би наша земља истински била суверена, да би могла да доноси одлуке које нису диктат нечије воље, него проистичу из сопствених националних интереса, потребно је одредити се у односу на поимање света, ако хоћете, у односу на самоидентификацију личности у друштву и држави.

Ми данас немамо цара, али постоји држава која носи велику одговорност за очување независности и слободе људи. И нико нам није отео Отаџбину као заједнички духовни и културни простор народа. Наравно, у тој мотивацији остаје веома важан религијски фактор. Као што знате, он се веома активно користи, понекад и крајње нечасно, на чему је, заправо, и засновано васпитање терориста-самоубица. „Ти мораш то да урадиш  зато што...“ – а даље следи религијска аргументација. Будући да су религијска осећања веома снажна, многи жртвују свој живот извршавајући наређење људи који на тај начин обогаљују живот и убијају оне над којима имају утицај.

Поновно оживљавање религијског фактора који формира потребну мотивацију за залагање и подвиг у рату није наш изум. Тај фактор је увек постојао у Русији и Руској империји. Он постоји у већини земаља света, чак и у онима у којима је религија потиснута на периферију, управо у оним, како се сада каже „цивилизованим земљама“ у којима су храмови празни. Чак и тамо где се религија истерује из друштва самим начином живота – безбожним начином живота, тамо се чувају механизми и инструменти који подржавају религијски фактор у животу Оружаних снага. Свуда има капела – чак и у земљама у којима се религија нашла на периферији и зато ми не откривамо ништа ново.

ИЗДАЈА ЈЕ СМРТНИ ГРЕХ

Зашто идеологије, чак и најмоћније не живе дуже од три-четири генерације? Сетимо се совјетске идеологије – рекло би се шта може бити моћније. За ту идеологију радила је читава суперсила – Совјетски Савез, десетине института марксизма-лењинизма, сваки студент је полагао одговарајући испит, чинило се да је све било изграђено и одговарајућа уверења унета у свест људи. Где су сада та уверења? Нема их, дакле, уложене милијарде ишчезле су ни у шта.

А зашто религија не живи две, три, четири генерације – јер, Православна Црква постоји две хиљаде година? Зато што иза ње стоји не само уверење него и реално духовно искуство људи. Оно што човек доживљава за време молитве, посебно када добија одговор на своју молитву, оно што човек добија када се дотакне светиње – јаче је од сваког уверења.

Ето зашто дубоко верујем да сем васпитног рада свештеник обавезно треба да служи богослужење укључујући и просторије Оружаних снага издвојене за ту намену. Он треба да исповеда, он треба да причешћује, он треба да се моли заједно са војницима. И ако то живо религијско искуство постане добро војника, онда ће, верујте, такав човек бити спреман за сваки подвиг  зато што се религијским начином живота приоритети сами по себи изграђују. А најважнији приоритет је страх Божји – не емотивни страх, не страх због адреналина, него страх као морална категорија, као систем вредности. Тада човек схвата да се не може поступати против воље Божије, да је издаја – смртни грех, да је избегавање својих обавеза или кршење заклетве – смртни грех и то разумевање допире до дубине људске душе.

Превела

Ксенија Трaјковић