Од Кобленца и Лорелај, преко Мајнца и Стразбура до непостојеће-постојеће Лемурије
КАНАЛОМ ДО РАЈНЕ – 70 КИЛОМЕТАРА, ПА ЈОШ 700 УЗВОДНО ДО КЕЛНА, РИДЕСХАЈМА И БАЗЕЛА... (крај)
* На ушћу Мозела у Рајну је споменик немачком цару Вилхелму Првом висок 37 метара, а Лорелај је стеновита литица на источној обали, која се уздиже 132 метра изнад нивоа воде. Са ње је – по легенди - прелепа сирена Лоралај песмом заводила морнаре. Ту је средња дубина Рајне 25 метара док је ширина воденог тока свега 113 метара, што то место чини истовремено најдубљим и најужим на целом речном току између Северног мора и Швајцарске
* Пловидба уз таласе Рајне траје пуних пет сати кроз главно виноградарско подручје Рајне и то ће се наставити и после Ридесхајма ка граду Мајнцу, који је центар трговине винима у Немачкој
* Брод се везује за обалу, а ми крећемо возићем (исти као на Ади Циганлији) у брда изнад Ридесхајма у винарију код чувеног власника винотеке Љубе, који је Словак, Чех, или нешто треће. Дочекује нас као да смо добри купци вина, а зна да се од наше посете неће овајдити. Но, каже Љуба „није све увек у новцу, кад дођу Кинези или Јапанци они сви купују по кутију са истим винима… А говори српски тако да га сви добро разумемо…
* Спремамо се да напустимо Мајнц, али јављају да се на брод није вратио глумац Иван Бекјарев са супругом. Приближава се време поласка кад баш у том часу машу њих двоје - стижу у последњи час. Кажу да нису могли да препознају туристички брод Швајварска којим путујемо. Тек после неколико дана „прорадио ми је кликер“ зашто се Бекјарев изгубио. Он је далтониста! Зато је наш чувени глумац, познати навијач и деценијама високи функционер Црвене звезде „успео“ да више пута промаши брод који је сав у „црвено-белом“
* Упловљавамо у Француску и Стразбур у рано јутро и сачекује нас предиван летњи дан. Из велике речне луке крећемо аутобусом ка центру најпознатијег града на нашем крстарењу, средишту покрајине-округа Алзас –Лорен (такође винарски крај) због које су Немци и Французи водили столећима крваве ратове. Срели смо стразбушког поштара. Имао је специфичну опрему за свој посао, посебно продужени трицикл са потребним торбама за пакете, и све врсте пошиљки – савршена опрема па би и српски ПТТ могао да је примени, поготово што није скупа
Пише: Јово ВУКЕЛИЋ
У РАДНО јутро, у среду, 4. октобра упловљавамо у Кобленц, градић на ушћу реке Мозел у Рајну, познатом као „немачки угао” .
На самој обали недалеко од речног пристаништа, немачки цар Вилхелм Други изабрао је најлепше место на саставку две реке за подизање посебно великог, грандиозног, огромног споменика (ein groß, grandios, riesiges Monument) свом деди, Вилхелму Првом, ујединитељу Немачког царства . (Немци су иначе оптерећени речју велико - гросе (großes).
Споменик цару Вилхелму Првом висок је укупно 37 метара на ушћу Мозела у Рајну.
Од Кобленца креће тај бајковити, романтични део Рајне са замковима, дворцима, легендама, који је и велики виноградарски крај са врхунским винима...
Лорелај (Loreley или Lorelei) је стеновита литица на источној обали у близини Св. Гоарсхаузена, која се уздиже 132 метра изнад нивоа воде.
Средња дубина Рајне код брда-стене Лорелај је 25 метара док је ширина воденог корита свега 113 метара, што ово место чини истовремено најдубљим и најужим на целом речном току између Северног мора и Швајцарске. За њу је везана вековима стара чувена легенда.
А сирена Лорелај је, по предању, била прелепа плавуша, која је живела на врху високе, истоимене стене на десној обали Рајне. Она је својом опијајућом песмом и расплетеном златном косом заводила морнаре који су пловили Рајном. Омамљени песмом, морнари су, уместо да управљају бродовима кроз теснац, гледали горе ка њој и тако ударали у стене, разбијали бродове и гинули.
Лепа Лорелај (schöne Lorelaj) је била и инспирација немачком песнику Ханриху Хајнеу. Песник је описује као прелепу девојку, златне косе, која се чешља златним чешљем. Поред физичке, она има још једну лепоту – своју песму. Њен глас је нестваран, омамљујући и фаталан за сваког ко га чује. Песма има тужан крај.Завршава се смрћу младих морнара.
Овде песник представља Лорелај као горду усамљену и равнодушну лепотицу, неосетљиву за људске судбине. Лепа принцеза Лорелај (Schöne Prinzessin Lorelaj) је тако ушла у историју, у предање о несрећној љубави и рањавала је срца многих заљубљених младића…
Док брод брекће и узводно савладава отпор и велику снагу Рајне почињу да се поред двораца и утврђења, замкова и тврђава на врховима брда, појављују на падинама Рајне и први виногради у области Ридесхајм. Улазимо у чувено подручје винограда и претежно винових лоза које дају, рађају бело грожђе.
А од њега се добијају столетним искуством неке од најбољих сорти белог вина на свету. Нарочито ризлинзи, шардонеи и посебно цењена врста немачког коњака Асбах, за који се у Србији мало зна…
Пловидба уз таласе Рајне траје пуних пет сати кроз главно виноградарско подручје Рајне и то ће се наставити и после Ридесхајма ка граду Мајнцу, који је центар трговине винима у Немачкој.
Ем је топло, скоро претопло, 26 је степени, ем мирише грожђе и чека нас дегустација вина у једној винарији у Ридесхајму. Тестирање вина што се тиче туриста из Србије може да почне!
Норвежани и Данци иду посебном туром, не путујемо заједно, а вечера на броду је први пут померена за касније сате.Све то ме као познатог винопију посебно радује. Жао ми је што са нама није познати зналац вина и туристички новинар, Душан Величковић, са РТС-а, јер би он ово најбоље описао, а вина стручно оценио.
Брод се везује за обалу, а ми крећемо малим возићем (исти као на Ади Циганлији) у брда изнад Ридесхајма у винарију код чувеног власника винотеке, трговца винима Љубе, који је Словак, Чех, или нешто треће.
Дочекује нас као да смо добри купци вина, а зна да се од наше посете неће овајдити. Но, каже Љуба „није све увек у новцу, кад дођу Кинези или Јапанци они сви купују по кутију са истим винима…То се код Срба никад не би догодило, закључује он, а говори српски да га сви добро разумемо…
Дегустуирамо 6-7 врста вина, претежно белих, јефтинијих па потом скупљих, боце стају од 10 до 150-200 евра… Пробамо и розе и црно…
Не знам коме, али рекох да бих овде могао да живим…
Стижемо у четвртак ујутро кроз таласе Рајне у град Мајнц. Он је на ушћу реке Мајне у Рајну.
Излазећи из дугог парка уз Рајну одмах улазимо у градско језгро и наилазимо на омањи сквер – Гутенбергов музеј, читаоницу, библиотеку… Ово је родни град Јохана Гутенберга, једне од највећих личности другог миленијума, човека који је пронашао технику штампања покретним словима.
Живео је од 1398. до 1468. године. Његов допринос развоју човечанства је епохалан јер је усавршио употребу ручне справе за ливење слова и омогућио умножавање неограниченог броја примерака.Такође је први применио и штампарски прелом.
Његовим проналаском омогућено је ширење знања међу људима, развој модерних учења и пренос свих достигнућа људског ума у најудањеније крајеве света. С његовим проналском отпочела је ренесанса…
За неког коме је, као мени, животна професија писање и штампање новина и књига и чији је отац био новинар - Гутенберг је као личност још значајнији.
У Мајнцу постоји врло угледни Универзитет Јохана Гутенберга. Ове године обележава се у Мајнцу 550 година од смрти тог генија.
И док се спремамо да напустимо Мајнц, јављају да се на брод није вратио глумац Иван Бекјарев са супругом. Чекамо га ми Срби и пратимо погледом са палубе широко шеталиште дуж Рајне, нема га... Бродска менаџерка Мира Пејин алармира околину, друге бродове…
Приближава се време поласка кад баш у том часу маше глумац са супругом и стиже ипак у последњи час. Кажу да нису могли да препознају туристички брод Швајварска којим путујемо.
Иван нам симпатично објашњава: „Прошли смо више пута поред брода, али смо заборавили његове боје и кад смо видели да смо залутали, моја супруга је отишла на други туристички путнички брод да их замоли да нађу „нашу“ Швајцарску. Тако смо решили проблем и љубазна посада нас је упутила“…
Тек после неколико дана „прорадио ми је кликер“ зашто се Бекјарев изгубио. Рекао ми је пре тога да је далтониста! Зато је наш чувени глумац, познати навијач и деценијама високи функционер Црвене звезде „успео“ да више пута промаши брод који је сав у „црвено-белом“.
На таласима Рајне крећемо предвече ка Стразбуру. Брод после десетак километара нагло успорава и пристаје уз један док и ту се укрцава на брод нечији старији рођак или отац неког од чланова капетанске посаде. Имамо тако новог госта који наставља пут са нама, а није на списку путника. И овде изгледа има рођачких веза…
Упловљавамо Рајном у Француску и Стразбур у рано јутро и сачекује нас предиван, прави летњи дан. Из велике речне луке крећемо аутобусом ка центру најпознатијег града на нашем крстарењу, средишту покрајине-округа Алзас –Лорен (такође винарски крај) због које су Немци и Французи водили столећима крваве ратове.
Срели смо шетајући стразбушког поштара. Баш поред катедрале поштар је вијугао уличицама центра и разносио, делио пошту, пакете, новине, пошиљке, писма… Имао је специфичну опрему за свој посао, посебно продужени трицикл са потребним торбама за пакете, и све врсте пошиљки – схватили смо да је ово савршена опрема и српска ПТТ би могла да је примени у Србији, поготово што није скупа, а поштари би били ефикаснији и било би им лакше да обављају свој тешки и одговорни посао.
Ето првог конкретног и корисног посла за посланике српског парламента кад буду у посети Стразбуру да узму мустру трицикла за српске поштаре.
Замишљам како би се забезекнули становници Стразбура кад би им се ми представили и рекли да смо са Западног Балкана (термин који су увеле бирократе из ЕУ и који ништа не значи), или да смо из Србије. Мислили би да смо са Дивљег запада, ко зна одакле… А многи и не знају ни да постојимо, у шта смо се више пута уверили, а они који знају углавном не могу да нас виде очима због антисрпске пропаганде која је трајала и траје већ три деценије.
Тако да би посланици из Србије, који иначе радо и често посећују Стразбур (да не кажемо да трче у овај град и због високих дневница) имали тежак задатак кад би грађанима Стразбура морали да објасне ко су. одакле су и шта траже у Стразбуру.
Сетио сам се Најџела Фаража, британског политичара који води десничарску странку УKИП, а који је годинама био у парламенту у Стразбуру. Пре неколико година (2011) дао је чувену и занимљиву изјаву када су га питали шта мисли о придруживању Србије ЕУ.
„Дакле, српски политичари ће сви постати мултимилионери ако се Србија прикључи ЕУ.То би било веома атрактивно за њих, али не и за сам српски народ. Замислите се над овим: пре само неку деценију имали смо Србе и Хрвате који су се убијали међусобно само да би могли да живе одвојено, а сад њихови политичари покушавају да их поново уједине у творевину (ЕУ) сличну Југославији. Мислим да је то апсолутно сулудо“ – рекао је тада британски политичар, који је најзаслужнији за излазак В. Британије из ЕУ.
Одлазимо из града пуног крваве и бурне историје, где становници имају високи стандард и живе у изобиљу… Као и прескупа европска бирократија, која и тиме све више угрожава цео пројекат ЕУ.
Чека нас брод Швајварска, да нас одведе у своју постојбину, у град Базел на швајцарско-француској граници, То је последњи град који посећујемо на нашем крстарењу Рајном и снажни утисци, доживљаји и слике се већ полако мешају.
Базел је град који је после бомбардовања Србије од стране НАТО 1999. године даривао српској престоници неколико трамваја тамно зелене боје којима се и данас Београђани возе и на којима и даље пише: „Базел граду Београду“. И управо су кад смо кренули из речне луке ти трамваји исте зелене боје били прво што смо угледали! Наравно, модели су новији… Али, хвала Базелу, Београђани ни данас не заборављају поклон пријатеља из Швајцарске! Нису морали, а поклонили су!
Управо у часу нашег доласка наилази млади швајцарски гајдаш и непрекидно свирајући води младу у белој венчаници око цркве. Овај величанствен призор нас фансцинира и скоро сви крећемо за њима. Опојна музика гајди и осмех младе вуку нас за њима.
Као што код Срба девер и кум прате младу до младожење тако овде у Швајцарској гајдаш обучен у свечану народну ношњу, то чини непрекидно свирајући. Идемо за њим, а он око цркве води младу до младожење и његове породице, који је стрпљиво чекају.
Поздравља се тада младожења са својом будућом супругом и сви заједно одмах крећу ка цркви на венчање, а гајдаш не престаје ни тренутка да свира… Нема пуцњаве, не пије се из флаша, нема дерњаве…Ево видео прилога како то изгледа. (Нисмо успели да сазнамо одакле шкотски гајдаш на венчању у Базелу и да ли је то обичај у Швајцарској да гајдаш свира на свадбама, како је то понекад и код нас случај).
Шетамо даље улицама старог Базела, овдашњи га зову Мали Базел и изненада тим кривудавим улицама долазимо до зграде број 11. на којој је истакнута табла да је то Конзулат Краљевине Лемурије.
Како је наша водичкиња збуњена и одмах признаје да никада није била у овом делу града брзо преузимам иницијативу и кажем да се овде лако добијају визе за прелепу, чаробну земљу, као из бајке на граници Индијског и Тихог океана.
Како у нашој групи има скоро професионалних туриста који су обишли безмало све земље света они ме одмах питају могу ли им помоћи око тих визних докумената. А други се опет чуде како никада нису чули за ту земљу. Било је и сумњичавих, али је факат да нико није знао о чему се заправо ради.
Ипак, Швајцарска је озбиљна земља и нико да помисли да такве државе Лемурије никада није ни било. Да је постојала само у легендама, као и Атлантида и да та прича упорно траје већ два-три века… Али, неко се од виспрених грађана Базела (или можда и удружење Лемураца, оних који верују да је Лемурија постојала и потпонула) досетио да мит о Лемурији употреби у комерцијалне сврхе, ставио је натпис на кући да је то Конзулат непостојеће државе, туристи долазе да виде кућу и купе неки сувенир и упознају се са траговима овог некада континента или земље, која је потонула у разорној катастрофи, или земљотресу…
Али, објашњавам најближима око око мене, да је данас субота па Конзулат Лепмурије, или Лемурије не ради… Видим да би да могу скоро сви узели визе… Многи завирују, али све је лепо и уредно затворено па се полако стрмом уличицом враћамо, неки и помало разочарани са екстериторије Лемурије у земљу чоколада, сирева и сатова… Из једне бајке лако прелазимо у другу као кад дечица склапају очи од миле приче бака и дека…
Тако су туристи из Србије додуше кратко боравили у земљи која личи највише на њихову иако то нису знали.
Какво лепо и блажено незнање.
Враћамо се на брод и пожурујем супругу да се сликамо сами на палуби брода јер сам случајно при повратку приметио истакнуту и српску заставу на јарболу ка крми, које до сада нигде није било у току осмодневног путовања. Пењемо се на палубу, последње зраке сунца грабимо и апарат бележи и тај лепи тренутак.
Кад су се туристи из Србије окупили пола сата касније, веровали ли не, лепе српске заставе опет нема. Радост је кратко трајала…
Питам нашу менаџерку где је застава, а она ми утучено каже да су је скинули, јер ето стојимо у луци па баш и није згодно да се вијори… Брод је власништво Швајарске и пловио је под том заставом ( та застава је на крми) , а како је обичај код помораца, истицана је и застава земље кроз коју се плови – на прамцу… Али, виориле су се на прамцу и заставе Норвешке и Данске…
Но да завршавамо наше путовање лепим догађајима и сећањима.
Сви туристи из Србије углавном дотерани излазе на палубу брода и почиње доста узбудљиво колективно фотографисање са радосним жамором.
Следи и свечано капетанско опроштајно вече: шампањац, па раскошна вечера и сјајни десерти… Уз музику и лепе песме одлазимо, поздрављамо се и опраштамо…
Гордана Гоца Радовић, водичкиња на овом путовању, у завршној здравици запевала је изненада Ој Мораво Мораво, моје село равно… (Нису је прекидали, нити су јој Нордијци звиждали, али нису ни аплаудирали).
Запевао је и Иван Бекјарев и било је тешко зауставити ту хорску песму из срца Срба, а и глумчев продорни дубоки глас…
