Хунзи – народ који не зна шта је рак, а у пролеће пије само сок од суве кајсије

ЖИВИ НА ГРАНИЦИ ИНДИЈЕ И ПАКИСТАНА, МНОГИ ЖИВЕ И ПО 120 ГОДИНА, ЖЕНЕ РАЂАЈУ И У 65

• Купају се у леденој води, чак и на температури од 15 степени испод нуле. Лети једу сирово воће и поврће, а током зиме конзумирају суве кајсије, проклијале житарице и овчји сир

        ХУНЗИ су народ који живи на самој граници Пакистана и Индије.

        Познати су по томе што њихов животни век траје 110-120 година, па је њихово место становања познатије као “оаза младости”.

        Готово никада нису болесни, а захваљујући генима увек изгледају младолико. Они су прави пример да начин живота, приближан идеалном, заиста постоји.

Хунзи се купају у леденој води, чак и на температури од 15 степени испод нуле, а и са 65 година рађају децу.

        Лети једу сирово воће и поврће, а током зиме конзумирају суве кајсије, проклијале житарице и овчји сир.

        Постоји период када Хунзи ништа не једу, а он је познат као “гладно пролеће”. Назив је добио по томе што је воће тада још увек незрело, и тада пију искључиво сок од суве кајсије.

        Период траје од 2 до 4 месеца, а у њиховој историји се строго поштује као врло уздигнут култ. Протеине уносе у најмањим количинама, а дневно унесу у просеку 1 933 калорија, од којих је 50 г протеина, 36 г масти и 365 г угљених хидрата.

        Из искуства многих странаца-придошлица, који су се преселили у долину реке Хунзе, закључили су да је главни фактор дуговечног живота здрава исхрана.

        Шкотски лекар Мек Херисон је, по повратку у Енглеску, извео експеримент на великом броју животиња. Једна група се хранила нормалном храном лондонске радничке породице, која је подразумевала бели хлеб, харинге, рафинисани шећер, конзервисану храну и кувано поврће.

        Као резултат такве исхране, код животиња су се појавиле различите људске болести.

        Друга група животиња се хранила храном Хунза и остала је савршено здрава.

        Један кинески магазин је 1984. године описао врло интересантан догађај. Један од Хунза, по имену Саид Адбул Мобуда, збунио је све раднике имиграционе службе на лондонском аеродрому Хитроу, када је показао свој пасош. Он је био рођен 1832. године и имао је 160 година. Сматрао се штићеником у земљи Хунза, а памтио је догађаје још из 1850. године.

        Књига “Хунза – људи који не знају за болест”, аутора Р. Бирчера, истиче основне карактеристике њихове исхране, тврдећи да су оне кључне за здрав живот: вегетаријански вид исхране; велика количина сирових намирница; у исхрани доминирају воће и поврће; природни производи; без икакве хемије; намирнице које се спремају тако што се чувају сви њени биолошки вредни материјали; алкохол и слаткиши су на списку намирница које ретко кад уносе; поштују редован период гладовања.

        На међународном конгресу о канцерогеним обољењима у Паризу, у августу 1977. године, стручњаци су објавили како “по подацима геоканцерологије (наука за истраживање рака у различитим регионима свијета), потпуно одсуство рака јавља се само код народа Хунза”.

        За њих је проћи 100 до 200 километара дневно, исто што и за нас прошетати око куће. Хунзима пентрање уз стрму планину је час посла, а силазе весели и енергични. Њихове константно насмејане фаце и добро расположење такође доприносе њховом бољем менталном и физичком здрављу.

        (НН/ магазин.ба)

          http://www.nezavisne.com/magazin/zanimljivosti/Narod-koji-ne-zna-za-bole...