ПРОРОКОВИЋ: Србима треба православни блок и на Балкану и са Русијом

ОКРУГЛИ СТО У БЕОГРАДУ: „АКТУЕЛНА ПИТАЊА СПОЉНЕ ПОЛИТИКЕ РУСИЈЕ И БАЛКАНА” (8)

• Запад је могао остварити много бољи резултат да је наставио са применом стратегије „тихог успављивања” православних народа. Међутим, Запад то није учинио данас, као што то није учинио ни неколико пута у историји. Зато му морамо бити неизмерно захвални
• Наша цивилизација је православна и уколико се не будемо „органски везивали”, други блокови, који већ постоје или ће настајати, лако ће нас апсорбовати  
• Само органско везивање би се реализовало низом конкретних стратегија у различитим областима које би имале за циљ хомогенизовање „православне цивилзације” око једног система вредности и једног погледа на савремене изазове које нам доноси глобализација
• Насупрот агресивним плановима НАТО-а о укључивању свих балканских држава у своје чланство и ЕУ-концепта „западнобалканских интеграција”, можемо се оријентисати ка стварању чвршћих и срдачнијих односа између Србије, Бугарске, Македоније и Црне Горе. У овај оквир би улазила и Република Српска, а низом иницијатива треба оставити „отворена врата” за стратешко повезивање са таласократском Грчком и Румунијом
• Српско-бугарска осовина, која би била стратегијски осигурана и геополитички ојачана приласком Македоније и Црне Горе, представља нуклеус „Нове Југославије”, који бисмо супротставили стварању „Југосфере”, односно „Треће Југославије” у којој би државе православих народа имале другоразредну улогу
• Наш је интерес да ојачамо руско присуство на Балкану и присуство балканских православних држава у Русији

          ОКРУГЛИ сто „Актуелна питања спољне политике Русије и Балкана” одржан је у Београду, у организацији Српског кода, Руског института за стратешка истраживања и Нове српске политичке мисли.

          Уприличен је у конференцијској сали хотела „Москва” -непосредно после промоције књиге директора РИСИ др Леонида Решетњикова „Вратити се Русији”.

          Говорили су: др Решетњиков, главни и одговорни уредник НСПМ Ђорђе Вукадиновић, заменик председника Одбора за науку и технологију Државне думе Руске Федерације Михаил Дегтјарјов, главни уредник портала „Факти” Ђуро Билбија, научни сарадници РИСИ др Петар Муљататули и др Никита Бондарјев, виши научни сарадник Института за европске студије Миша Ђурковић, саветник директора РИСИ Игор Пшењичников, црногорски политиколог и аналитичар Саша Марковић и директор Центра за стратешке алтернативе др Душан Пророковић.

          Факти настављају да објављују излагања учесника у целини. Ево шта је за округлим столом рекао др Душан Пророковић:

          „Народ без националне самосвести – само је  национального самосазнания-есть навоз, на кoтором произострают другие народы”.

          Пётр Аркадьевич Столыпин

          ПОСТОЈЕ тренуци када морамо бити неизмерно захвални Западу. Односно, у данашњим условима посматарано - треба да будемо захвални пре свега САД.

          Политика САД представља квитесенцију запањачке либерално-протестантске парадигме.

          У последње две деценије, Србија се налази вероватно у најтежем положају у својој савременој историји. Често смо себи постављали питања: зашто нам се све ово дешава? Колико смо сами одговорни за то?

          И ко зна шта би са нашим преиспитивањима било и до каквих бисмо одговора дошли, да на сцену није ступао Запад.

          Колико год да смо прихватали наметнуте идеолошко-политичке оквире, то је за Запад било мало. Колико год смо чинили уступке, то је било недовољно. Колико год смо показивали спремност да се миримо са судбином, они нас нису остављали на миру. Запад је стално тражио још.

          Наше неразумевање Запада у појединим историјским периодима поприма обрисе трагедије. Јер, ми смо ширили наша улазна врата за долазак западних утицаја, ваљда мисливши да ћемо тако достићи степен развијености и уређености западних друштава, а Запад је од нас очекивао да срушимо зидове куће. За њих је мало улазак на широм отворена врата.

          Истина, доста смо ми сами радили на подривању темеља сопствене куће. Пре свега из разлога што није било укорењене свести код нас самих о томе шта нам се дешава и одакле долазе највеће претње.

          Људи би почињали да се буде тек у кризним периодима. Тада би схватали да је ђаво однео шалу, да се треба усправити, мобилизовати и бранити огњиште.

          Како ово, о чему говорим изгледа у политичкој пракси на Балкану? Па тако, што Западу није било довољно што је растурио заједничку државу Србије и Црне Горе, већ је, са једне стране, наставио да потпирује све веће удаљавање становништва из ове две земље, док је са друге стране већ геостратегијски осакаћеној Србији отео Косово!

          Још се та косовска операција није завршила, а отворено је питање опстанка Републике Српске. На крају, пре неколико недеља, стигао је позив Швајцарске агенције за развој и сарадњу, да научне институције и истраживачи из „региона” учествују у пројекту који се тиче поспешивања „формирања локалних идентитета” и коришћења „регионализације као средства за политичку аутономију мањина”. И даље треба да се дробимо и политичко-географски уситњавамо.

          Мало је све ово што нас је до сада снашло, већ сада треба сами да пишемо пројекте о томе како што лакше да се од нас дистанцирају Албанци у Бујановцу и Прешеву, мухамеданци у Рашкој, како да се праве посебни „локални идентитети” у Војводини и Тимочкој Крајини.

          Слично је и у Русији. Западу није било довољно што је руско војно-политичко присуство потиснуто из средњоисточне и југоисточне Европе, већ су желели да у НАТО-орбиту укључе и три балтичке државе. Када су то учинили, почело је привлачење Грузије и Узбекистана у антируски блок, а паралелно са тим текла је и опсежна акција „обогаћивања украјинског идентитета”.

          Крајњи циљ је, без икакве сумње, дезинтеграција Руске федерације и свођење њених државних граница на Московску кнежевину из XV века. Вероватно, Запад је могао остварити много бољи резултат да је другачије поступао. Да је наставио са применом стратегије „тихог успављивања” православних народа. Међутим, Запад то није учинио данас, као што то није учинио ни неколико пута у историји. Зато му морамо бити неизмерно захвални.

          Има у тој реакцији Запада и доста бахатости, која долази и због сервилности наших елита. Још је Достојевски писао о феномену западњаштва: „Што смо ми више презирали своју народност, да бисмо њима угодили, то су нас они више презирали”.

          Широка и дубока подршка руског становништва акцијама на Криму и спремност да се бране интереси у Украјини, као и „политичко-друштвено таласање” које је услед свега настало у свим „православним државама” стога су и борба против презира. Остаје нам сада, када је свест пробуђена, да видимо како се према свему убудуће постављати?

          У тражењу одговора на ова питања, стратешки поглед мора обухватити три различита нивоа: цивилизацијски, регионални и национални. У складу са тим, могу се и детерминисати дугорочне, средњорочне и краткорочне активности. При томе, активности на нижим нивоима морају происходити из циљева постављених на вишим нивоима.

          Цивилизацијски ниво се тиче дугорочних активности, које имају за циљ стварање једног и јединственог блока православних народа. То је посао остваривања коцепта који је понудио Семјуел Хантингтон.

          Наша цивилизација је православна и уколико се не будемо „органски везивали”, други блокови, који већ постоје или ће настајати, лако ће нас апсорбовати. То органско везивање би се реализовало низом конкретних стратегија у различитим областима које би имале за циљ хомогенизовање „православне цивилзације” око једног система вредности и једног погледа на савремене изазове које нам доноси глобализација.

          Православна цивилизација ће имати нову, прихватљиву развојну прадигму и темељити се на слободи човека, као највишем принципу, а не на слободи тржишта. Та парадигма ће произлазити из постављене културно-идејне матрице. Уколико је, услед глобализацијских процеса и трансформације светског политичког система немогуће очувати државно-националну самосвојност у облику у којем је она постојала до сада, онда је извесно да је сасвим могуће очувати цивилизацијско-културну самосвојност органским везивањем православних народа.

          На овом месту бих опет да цитирам Достојевског, који је написао: „Европа је свима нама исто тако драга као и Русија; у њој је све Јафетово племе, а наша је идеја: уједињење свих народа тога племена, па чак и даље, много даље, до Сима и Хама. Како то да постигнемо? Да постанемо Руси, на првом месту, и пре свега”.

          Када говоримо о православним народима, овде бих само променио једну реч: да постанемо православни, на првом месту, и пре свега. При томе, под „постајањем православног”, треба нагласити још једну важну ствар.

          Теза Семјуела Хантингтона носи назив „теорија сукоба цивилизација”. Западна цивилизација може очувати глобалну доминацију само у случају међусобног сукоба исламске цивилизације са православном, хиндуистичком и кинеском цивилизацијом. Блок радикалних исламских режима и држава, који би се уз помоћ Запада формирао у четвороуглу Источни Медитеран-Балкан-Каспиј-Персијски залив, био би најпре усмерен против православних народа.

          Захваљујући исламском фактору, Запад би тако успоставио контролу над значајним природним ресурсима и трговачким коридорима. Ту се отвара простор да Запад управља свим овим кризама и тако усмерава дестабилизацију у евроазијском континенанталном појасу.

          Циљеви православне цивилизације морају се темељити на концепту „сарадње цивилизација”. Пре свега треба охрабривати сарадњу са кључним исламским земљама и муслиманским народима који живе са нама и око нас. Такође, потребно је и сарађивати са Кином, Индијом и европским, још увек претежно католичким земљама.

          Нама треба договор са другима, а да би нас други схватили као озбиљног геополитичког играча, морамо се удруживати у један блок. Наше недоумице око међусобне политичке сарадње, нивоа економских интеграција и дневнополитичке размирице су једно. Тога је било и биће. Таква је природа међународних односа. Нешто сасвим друго је питање припадности, културне самосвојности и религијско-духовне повезаности.

          Регионални ниво се односи на питање односа и удруживања земаља нашег православног блока на појединим географским подручјима. Промовисати коцепт православне цивилизације, а не чинити ништа на приближавању православних народа на Балкану је апсурдно. Активности на цивилизацијском и регионалном нивоу се морају допуњавати и давати синергетски ефекат.

          Насупрот агресивним плановима НАТО-а о укључивању свих балканских држава у своје чланство и ЕУ-концепта „западнобалканских интеграција”, можемо се оријентисати ка стварању чвршћих и срдачнијих односа између Србије, Бугарске, Македоније и Црне Горе. У овај оквир би улазила и Република Српска, а низом иницијатива треба оставити „отворена врата” за стратешко повезивање са таласократском Грчком и Румунијом.

          Српско-бугарска осовина, која би била стратегијски осигурана и геополитички ојачана приласком Македоније и Црне Горе, представља нуклеус „Нове Југославије”, који бисмо супротставили стварању „Југосфере”, односно „Треће Југославије” у којој би државе православих народа имале другоразредну улогу.

          Како би изгледало унутрашње уређење ове целине, како би били регулисани међусобни односи између чланица, сложено је и слојевито питање. У овом тренутку, важно је напоменути да је Нова Југославија способна да буде значајан економски чинилац у југоисточној Европи, што би јој отворило простор да се позиционира као тачка геоекономског повезивања јужноевропских и средњоевропских тржишта са једне, и евроазијских држава са друге стране. Такође, ово је и респектабилна регионална војно-политичка сила, способна да одбрани интересе народа који у њу улазе и да штити интересе православног цивилизацијског блока на Балкану.

          На крају, остаје питање националног нивоа и улоге сваке од православних земаља појединачно. Разлике у њиховом статусу, геополитичком положају и степену развијености су очигледне. Због тога и треба примењивати различите технике у дневнополитичком раду у различитим срединама. У сваком случају, једна од почетних иницијатива на националном нивоу мора се тицати јачања међусобног културно-информативног присуства, као инструмента меке моћи. А за то су нам, опет, потребни медији.

          Средства меке моћи су најбоље могуће оруђе за наше брже и ефикасније повезивање. Она ће убрзати сазревање идеја о православној цивилизацији и неопходности прављења Нове Југославије. Улога Русије је у овом послу кључна.

          Још је, у разговору са украјинским академиком Петром Толочком, Виктор Черномирдин рекао: „Оно што Запад даје Украјини је ситниш. То су копејке. Ми сваке године донирамо 3,5 милијарди долара. Ми вам дајемо јефтин гас и јефтину нафту”.

          Викторија Нуланд је признала да су САД од осамостаљивања Украјине за „демократизацију” ове земље потрошиле око 5 милијарди долара. То је око 250 милона долара годишње.

          Поставља се питање: како је могуће да 250 милиона, које у медије, образовање, невладине и политичке организације у Украјини инвестирају САД, направе већи резултат него руске 3,5 милијарде? Сличне примере и рачунице имамо и у Србији и осталим балканским земљама.

          Стога, на националном нивоу, ми и не треба да радимо ништа друго, до да копирамо Запад. И на такав начин да ојачамо руско присуство на Балкану и присуство балканских православних држава у Русији.

          Тиме ћемо подизати свест о потреби стварања православног блока и утврђивању културно-идејне матрице за будућност.

         „Актуелна питања спољне политике Русије и Балкана” (1)

         „Актуелна питања спољне политике Русије и Балкана” (2)

         „Актуелна питања спољне политике Русије и Балкана” (3)

         „Актуелна питања спољне политике Русије и Балкана” (4)

         „Актуелна питања спољне политике Русије и Балкана” (5)

         „Актуелна питања спољне политике Русије и Балкана” (6)

         „Актуелна питања спољне политике Русије и Балкана” (7)