Уколико офанзива Новоросије буде успешна Порошенков режим пада до децембра

ЗА ТРИ МЕСЕЦА ПРЕДСЕДНИКОВАЊА ИМА НА ДУШИ ВИШЕ ГРАЂАНА УКРАЈИНЕ, НЕГО ПИНОЧЕ ЧИЛЕАНАЦА ЗА 17 ГОДИНА ВЛАДАВИНЕ

  • Контраофанзива армије Новоросије је 24. августа, а њоме се до 26. постигло толико да се суштински био променио и смисао преговора у Минску. Јер, шта ће мировни преговори не зна се с ким страни која би ускоро могла да преузме сву власт у земљи?
  • Уколико се офанзива снага отпора буде одвијала бар макар садашњом брзином, пад Порошенковог режима у новембру - децембру под утицајем економских и војно-политичких фактора - биће неизбежан
  • Порошенко је у Минску предлагао да проблеми (од споразума његове земње са ЕУ) почну да се решавају када настану губици (наравно, руски), и да се решавају дуго, бесконачно дуго, док би Русија за то време сносила губитке, а Путин је, наравно, за почетак предложио да се затвори руско тржиште, да се израчунају могући губици сваке стране, па тек онда да се доносе одлуке
  • За украјинску привреду решавање проблема Путиновом логиком представља смрт, и Порошенко то веома добро зна. Зато је продао своју имовину Ротшилдима, како било која нова власт не би могла да на њој изврши експропријацију

         Пише: Јуриј БАРАНЧИК

         ПУТИН није имао никаквог резона да се о било чему договара с Порошенком. Тим пре што и сам украјински председник у Минску каже једно (о миру у Донбасу), а поступа другачије.

         То да сусрет у Минску неће донети никакве звучне резултате, било је јасно на основу многих фактора који су му претходили; издвојићемо три.

         Као прво, неуспех посете немачке канцеларке Ангеле Меркел Кијеву уочи минског самита.

         Порошенко као креатура под потпуном контролом Американаца, наравно, није испунио европске наде, као ни очекивања Меркелове од посете. Тј. покушај прекупа једне америчке марионете од стране друге завршио се неславно.

         Неуспех посете Меркелове Кијеву умногоме је био условљен тиме што се, као друго, Порошенков „прозор могућности” за балансирање између различитих центара моћи, и не само спољних у односу на Украјину, значајно смањио.

         Део тих могућности Порошенко је затворио својеручно, заказавши парламентарне изборе за крај октобра. Добити слаб парламент у стабилној земљи је, наравно, добро, за слабог председника.

         Али, да слаб председник добије слаб парламент у земљи у којој траје грађански рат и када је земља већ фактички престала да буде јединствена – то је потпуно друга ствар. Јанукович је скинут у много стабилнијој политичкој ситуацији.

         Шта рећи о Порошенку, који је својеручно ставио мину под свој први председнички мандат. Једина могућа логика у његовим потезима у том питању састоји се у томе да се он нада да ће у парламенту добити хаос и да ће тада под изговором ратног стања увести војну диктатуру. Само, може ли прасе румених образа да се мери са Пиночеом?

         Мада, с друге стране, Порошенко за три месеца председниковања има на души више грађана Украјине, него што је Пиноче имао Чилеанаца за свих седамнаест година владавине.

         Као треће, контраофанзива армије Новоросије. Почела је 24. августа и њоме се до 26. постигло толико да се суштински био променио смисао преговора у Минску. Заиста, шта ће мировни преговори не зна се с ким страни која би ускоро могла да преузме сву власт у земљи?

         А то је резултат само прва два дана офанзиве. Уз све већу кризу у остатку крајине, чији је нови доказ пад гривне у понедељак, несумњивост Украјине као државе је под све већим знаком питања, барем у оном облику у којем постоји данас.

         Уколико се офанзива снага отпора буде одвијала бар макар садашњом брзином, пад Порошенковог режима у новембру - децембру под утицајем економских и војно-политичких фактора биће неизбежан.

         Зато, полазећи из напред наведеног, ни Путин није имао резона да се о било чему договара с Порошенком. Стога је председник Русије потпуно оправдано истакао да Москва не може да прекине грађански рат у Украјини, пошто није сукобљена страна, за разлику од Новоросије.

         Тим пре што и сам Порошенко у Минску говори једно (о миру у Донбасу), а ради друго: „Министарству одбране и МУП је наложено да откупе сву произведену робу од војних фабрика, а логистици да по свим захтевима за испоруку технике војсци поступи у року од 48 сати.

         Никакв мир се не назире без обзира на то шта ће бити одлучено у Минску. Без икакве сумње, биће учињен још један покушај да се Донбас смрви и залије крвљу”.

         Тако да је кључно питање минског самита (о рату и миру) било решено још пре његовог одржавања. Наставак рада контакт групе неће дати никаквог резултата, пошто се судбина Украјине данас не решава за преговарачким столом, већ аутоматским пушкама на бојном пољу.

         Исто се догодило и са другим тачкама дневног реда – гасом и придруживањем Украјине Европској унији. Порошенко је предлагао да проблеми почну да се решавају када настану губици (наравно, руски), и да се решавају дуго, бесконачно дуго, док би Русија за то време сносила губитке, а Путин је, наравно, за почетак предложио да се затвори руско тржиште, да се израчунају могући губици сваке стране, па тек онда да се доносе одлуке.

         Тј. испоставило се да су предлози дијаметрално супротни. За украјинску привреду решавање тог питања Путиновом логиком представља смрт, и Порошенко то веома добро зна. Зато је продао своју имовину Ротшилдима, како било која нова власт не би могла да на њој изврши експропријацију.

         Тема гаса се некако потпуно изгубила током преговора, тим пре што нема о чему ни да се прича док Кијев не плати дуг, а он не намерава да га плати.

         Тј. Украјина, Русија и ЕУ су остале при својим ставовима, не приближивши их ни за јоту. Једини који је у тој игри на добитку је званични Минск, који је добио признање као терен за преговоре европског нивоа, као прво, а као друго, започео је излазак из положаја политичког enfant terrible Европе уочи председничких избора који треба да се одрже крајем 2015. године.

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари