Гадафи је противник, Ал Каида је страшило
Рат против «међународног тероризма» умро је заједно са његовима митским вођама
- Рат са «међународним тероризмом» је универзално страшило које сада постаје депласирано
- Пре десет година када су створене претпоставке за глобалну кризу, «међународни тероризам» је коришћен као окидач за нови велики рат. Ипак, терорзам је лош спаринг партнер за прави свеобухватни – светски рат
- Ових десет година борбе са међународним тероризмом су буквална илустрација функционисања хегелијанске спирале на чијој новој етапи (тобожње борбе са глобалним терором) провереним коњима (Белхаџу и Ал Каиди) треба дати нову прилику
Пише: Михаил Леонтјев
Превео: Горан Шимпрага
«СВЕТ се изменио после 11. септембра». Готово сви су, безмало хорски, пре десет година, ово изговарали као једну од најбаналнијих формулација. Истина, након десет година неке промене су постале јасније. На пример, да имамо, макар номинално, највећу кризу у историји човечанства. Међутим,...
Абдел Хаким Белхаџ је човек који се кочопери у улози победника над Гадафијем, руку под руку са америчким командосима који су га својевремено обучавали. Управо је он шеф либијске «Ал Каиде». Не зато што Американци то нису знали! Они су га чак хапсили и пустили да труне у затвору, док нису одлучили да га предају свом, тада поново стеченом, другу Гадафију који га, заједно са још 200 таквих бораца за демократију, пушта на слободу у марту 2010. године, уз обећање да ће престати са џихадом.
У контексту трујумфа НАТО коалиције, испоставило се, да том, мање више живом силом «устаника» наводно командује поменуто друштво господина Белхаџа. Међутим, о томе није умесно говорити у пристојном друштву демократизатора.
___________________________________________________________________________
«Некако је несолидно и неубедљиво да светски рат буде баш рат против Ал Каиде? Друга је ствар заштита цивилног становништва којe је устало против крвавог диктатора. Иако су докази слаби и са огромним техничким смицалицама, то је потпуно довољно.»
___________________________________________________________________________
Што је требло и доказати. Рат са «међународним тероризмом» је умро заједно са његовим, на отпад баченим, митским вођама. То универзално страшило сада постаје депласирано, јер је потпуно амортизовано.
Секундарно коришћење тог произовда и његових продуката, када наручилац има интерес, није забрањено. И над газдом поспоји газда. Ипак, осећај да се круг затворио, вара. Ових десет година борбе са међународним тероризмом су буквална илустрација функционисања хегелијанске спирале на чијој новој етапи (тобожње борбе са глобалним терором) провереним коњима (Белхаџу и Ал Каиди) треба дати нову прилику.
Пре десет година када су створене претпоставке за глобалну кризу, «међународни тероризам» је коришћен као окидач за нови велики рат. У стратешки најважнијем региону, како је тада изгледало. Ипак, терорзам је лош спаринг партнер за прави свеобухватни – светски рат. Некако је несолидно и неубедљиво да светски рат буде баш рат против Ал Каиде? Друга је ствар заштита цивилног становништва којe је устало против крвавог диктатора. Иако су докази слаби и са огромним техничким смицалицама, то је потпуно довољно. Пошто је Пандорина кутија већ отворена.
___________________________________________________________________________
«Благостање нико не може да обећа. Идеја, да је излаз из кризе светло на крају мрачног тунела, апсолутно ни на чему није заснована.»
___________________________________________________________________________
Дакле, већ десет годна гледамо понирање у кризу, као у оном вицу где се говори да «САД излазе из кризе коју је изазвала катастрофа 11. септембра». Шта је реална криза, сада можемо јасније да сагледамо. А какав ће бити излазак из ње, тек предстоји да видимо. Она сада сазрева.
У свакој кризи увек сазревају форме изласка из кризе. Друштвени пореци, технологије, «доминантне земље»... Излазак из системске кризе увек резултира променом уређења: економског, технолошког и са њима повезаног социјално-политичког. А пропаст старог друштвеног система увек значи рат.
На путу ка томе излазу могу и морају радикално да се измене циљеви као и читава слика света. На пример, у ратовима који су почели због контроле нафте као стратешког ресурса на крају ће схватити да та иста нафта више није никакав стратешки ресурс?
И, на крају, не дај Боже да је неко помислио да ми величамо рат и да сматрамо да је он неопходна цена коју треба платити на путу у благостање.
Благостање нико не може да обећа. Идеја, да је излаз из кризе светло на крају мрачног тунела, апсолутно ни на чему није заснована. Зато што размере и цену кризе мање-више схватамо, док размере и цену изласка за сада, срећом, не баш.
