Тајни банкарски систем дужан готово десет годишњих бруто-производа САД

КРАЈЊЕ ЗАМРШЕНА МЕЂУНАРОДНА ФИНАНСИЈСКО-ПОЛИТИЧКА АФЕРА КОЈА ЈЕ СТИГЛА У СУД ЈУЖНОГ ОКРУГА ЊУЈОРКА (2)

  • Наводно је 1938. из Кине ка САД отпловило 7 бродова натоварених златом Dragon Family 
  • Укупну количину „црног“ злата које се налази у тајним спремиштима „герилци“ процењују на два и нешто више милиона метротона (приближно). То је минимална процена. Неки аутори дају још веће бројке
  • Књиговодствено - то злато се налази на Глобалним хипотекарним рачунима (ГЗР). Али ти рачуни не спадају у сферу легалних финансија, они представљају део паралелног финансијског система за чије постојање зна врло ограничен круг људи
  • Није тајна да у свету постоји такозвани „златни картел“ чији је задатак да по сваку цену успорава раст цена злата. Он послује под заштитом ФРС, државне благајне САД, уз учешће Банке Енглеске, БМО, низа банака Волстрита (Голдман-Сакс, Џи-Пи Морган, Сити, и др.)
  • За период 1961. - 2011. (то је 51 година) збирне обавезе тајног финансијског система су - у златном еквиваленту (заједно са 4% годишње камате) - изнеле 4,638.792,0 метротона. Односно, то је скоро два пута више од количине злата која је од почетка депонована том систему
  • Ако се пође од тога да данас 1 тона злата на тржишту кошта око 30 милиона долара, произилази да они који држе „црно“ злато правим власницима тог злата дугују приближно 140.000.000.000.000 долара САД
  • Ако покушамо да изразимо тај дуг у милијардама, добиће се 140.000.000 милијарди долара. А у билионима ће бити 140.000 билиона долара. Ради јасности: БДП САД је на нивоу од 15 билиона долара, светски - 60 билиона долара, а светско богатство, по проценама експерата је реда величине 200 билиона долара

        Пише: Валентин Катасонов

       АУТОР серије публикација под заједничким називом „Финансијска тиранија“, Дејвид Вилкок, сматра да је прикупљање невероватних количина злата у тајним подрумима било неопходно како би се светској финансијској олигархији омогућило да пређе на издавање папирне новчане масе која није ничим обезбеђена.

       Има још аутора који се слажу са том тврдњом, и при том се позивају на Адама Смита који је у „Богатству народа“ врло детаљно објаснио због чега је новчани систем који се заснива на злату лош, и на који се начин златна подлога може избећи. Он је доказивао да златни новац представља зло не само за капиталисте, већ и за друштво уопште. Златни стандард, који је крајем 19. века натурен многим земљама, одговарао је само породици Ротшилд која је контролисала већи део злата ако не читавог света, онда свакако Европе („научно“ образложење за златни стандард постоји у радовима другог Енглеза - Дејвида Рикарда који је био пријатељ и компањон Натана Ротшилда).

       Злато је увек представљало конкуренцију папирном новцу, и та конкуренција је требало да се уклони, и то физички. Као - такав циљ је постављен још у годинама Првог светског рата, али није сасвим постигнут (познато је да је двадесетих - тридесетих година 20. века у свету ипак обновљен златни стандард, мада унеколико окрњен - у облику златних ингота и златних девиза).

       И после Другог светског рата није се успело у покушајима да се у потпуности злато избаци из света новца: на Бретон-Вудској конференцији 1944. године донета је одлука да се установи стандард златног долара. 1970-х година дошло је до растурања послератног Бретон-Вудског девизног система, обнародована је званична демонетизација злата, „ковница“ новца се пуном снагом залауфала.

       Свет је ступио у потпуно нову фазу развоја која се може дефинисати речима - потпуна економска либерализација и финансијска глобализација. Званични извори јављају да су САД одбиле извршавање својих обавеза у вези са слободном разменом папирних долара за злато зато што су се златне резерве америчке државне благајне брзо топиле, те их није било довољно да се омогући њихова даља размена. „Информациони герилци“ сматрају да такво објашњење представља лаж јер финансијске власти САД располажу неизмерним резервама злата које је сакривано посебно, односно задржало је статус „црног“.

       Током отприлике шездесет година (од Првог светског рата до конференције на Јамајки 1976. године, када је донета званична одлука о демонетизацији злата) жути метал је потпуно свесно упућиван из најразличитијих делова света у јединствен систем чувања који се налази под контролом, и то најпре - главних акционара Федералних резерви, који су маштали о часу када ће се богатства правити од „ваздуха“…

       Ова верзија звучи врло интригантно, она је у складу са свим захтевима конспиролошког жанра. Међутим, да би све личило на истину, треба да се одговори на много питања. Пре свега: на који је то начин светска финансијска олигархија успела да у тајне резерве увуче већи део светског злата? Колико је злата сакупљено? Зашто они, чије је злато склоњено у тајне резерве, толико времена ћуте? Где је данас то тајно спремиште златних резерви? Ко и на који начин управља њиме?

       Укупну количину „црног“ злата које се налази у тајним спремиштима „герилци“ процењују на два и нешто више милиона метротона (приближно). То је минимална процена. Неки аутори дају још веће бројке.

       Д. Вилкок у „Финансијској тиранији“ количину злата у систему тајног складиштења одређује са тачношћу до килограма: 2,420.937,4 кг. Највећи део тог злата (85%) води порекло из Кине и других азијских земаља.

Дејвид Вилкок

       Многи аутори констатују да је отпрема главне партије злата из Кине извршена 1938. године, када је Јапан окупирао Кину те је настао ризик за велике количине резерви злата које су припадале малом броју лица из врха партије Куоминтанг. ФРС је „пружио руку“ како би помогао кинеским друговима и предложио своје услуге чувања метала под врло исплативим условима. Како „герилци“ пишу, те године (1938.) из Кине је ка САД отпловило 7 бродова натоварених златом Dragon Family. Тако су добровољно, а у ствари уз принуду, приватни власници предали на своје депозитне рачуне злато, које им је обезбеђивало стабилан приход - 4% камате на годишњем нивоу.

       Књиговодствено - то злато се налази на Глобалним хипотекарним рачунима (ГЗР). Али ти рачуни не спадају у сферу легалних финансија, они представљају део паралелног финансијског система за чије постојање зна врло ограничен круг људи.

       У конструкцијама Д.Вилкока, Б.Фулфорда, Д.Гајате и других „партизана“ посебно место је дато Јапану. Знамо да се та земља појавила на светској арени од револуције Меиџи из 1868. године.

       Британска империја којом је тајно руководио клан породице Ротшилд је сматрала да Јапан представља најбољу земљу за пункт преко кога би кренула пљачка читавог злата Азије. Јапан је тада био средњевековна земља са лоше развијеном технологијом, али је истовремено имао огроман насељени центар. Британија је кланове Сацума и Чошу из јужног Јапана снабдела савременим оружјем и војном стратегијом и они су брзо покорили преостали део земље. Затим је почела експанзија земље „излазећег сунца“ ка Кини.

       Кинеским огромним златним резервама запретила је истинска опасност од Јапана. Јапанци су отели део кинеског злата. А како би остатак (већи део) сачували, Кинези су били приморани да искористе „услуге“ прво енглеских банкара, па затим (пошто је Први светски рат завршен) и банкара Федералних резерви САД.

       Као важан елемент тајног финансијског система појавила се Банка за међународне обрачуне (БИС) која је основана 1930. са седиштем у Швајцарској (Базел). Уосталом, како констатују „герилци“, идеја о оснивању те банке се појавила код највећих западних политичара одмах после Првог светског рата.

       Прича се да је међу иницијаторима оснивања банке био и император Јапана Хирохито, који је још 1921.године посетио Велику Британију и потписао тајна документа о плановима за оснивање банке. Добро је позната улога Банке за међународне обрачуне у финансирању Хитлеровог режима, њена сарадња са нацистима за све време трајања Другог светског рата.

       Међутим, како сматрају „герилци“, светска финансијска олигархија је тој Банци дала још један огроман задатак: да обезбеђује операције на формирању тајне резерве „црног“ злата. Стварно, без обзира на анонимност Банке, ипак се зна да се она активно бавила и наставља да се бави операцијама са златом. Према неким подацима, „црно“ злато се до 1963.године налазило на тајним депозитним рачунима БИС.

       Уосталом, алузије на то да БИС представља најважнију институцију „паралелног“ (тајног) финансијског система који је радио у интересу глобалне елите правили су многи научници још много пре садашњих догађаја. Тако је професор Џорџтаунског универзитета, историчар-конспиролог Керол Квигли (1910 - 1977), аутор познате књиге „Трагедија и нада: светска историја нашег доба“ (1966.) отворено и не правдајући се говорио о намери БИС-а да „створи светски систем финансијске управе који ће бити у приватним рукама, који је у стању да влада политичким системом било које земље у свету и светском привредом у целини. Систем мора да се води заједно са централним банкама света на феудални начин, преко тајних споразума, до којих се долази на приватним личним састанцима и саветовањима“.

       Али, вратимо се загонетним папирима од вредности који су издати за „црно“ злато. На њима је, осим номиналне вредности, и рок после кога метал треба да се врати првобитном власнику. Предаја злата је вршена више година, и рокови за повраћај су различити. Папири су, како тврде „информациони партизани“ имали различите димензије, не постоји јединствен стандард. Део папира је гласио на име, други на доносиоца. И номинални износи на њима су различити, али се свакако мере милионима, десетинама и стотинама милиона, па чак и милијардама долара.

       Интересантно је да највише вредносних папира има из 1934. године, и њих се појављује све више и више. „Герилци“ то објашњавају на следећи начин: цене злата незаустављиво расту, банке Федералних резерви, како би компензовале законитим власницима злата поскупљење метала датог на чување, стално доштампавају облигације са формулара из 1934.године. Истовремено, финансијске власти САД (ФСР и државна благајна) чине све како би успориле раст цена „жутог“ метала.

       За стручњаке није тајна да у свету постоји такозвани „златни картел“ чији је задатак да по сваку цену успорава раст цена злата. Он послује под заштитом ФРС, државне благајне САД, уз учешће Банке Енглеске, БМО, низа банака Волстрита (Голдман-Сакс, Џи-Пи Морган, Сити, и др.).

       За период 1961. - 2011. (то је 51 година) збирне обавезе тајног финансијског система су - у златном еквиваленту (заједно са 4% годишње камате) - изнеле 4,638.792,0 метротона. Односно, то је скоро два пута више од количине злата која је од почетка депонована том систему. Ако се пође од тога да данас 1 тона злата на тржишту кошта око 30 милиона долара, произилази да они који држе „црно“ злато правим власницима тог злата дугују приближно 140.000.000.000.000 долара САД.

       Ако покушамо да изразимо тај дуг у милијардама, добиће се 140.000.000 милијарди долара. А у билионима ће бити 140.000 билиона долара. Ради јасности: БДП САД је на нивоу од 15 билиона долара, светски - 60 билиона долара, а светско богатство, по проценама експерата је реда величине 200 билиона долара. Све у свему, математичке операције са „црним“ златом стварају бројке потпуно ван памети, бројке које људски мозак не може да прихвати.

       Уосталом, сматра се да је „црно“ злато свих деценија било „запечаћено“ и није било у промету (па било је потребно да се простор ослободи за папирне производе „ковнице новца“). Међутим, неки аутори су склони да више поверују да је светска олигархија ипак повремено гурала руке у „оставе“ са „црним“ златом и да га је користила за сопствене потребе. Детаљно о томе не говори нико од „герилаца“.

       Само се помињу неки „бенефицијари“ са звучним називима „Комитет 300“, Друштво „Лобања и Кости“, Билдербершки клуб, Трилатерална комисија, Савет за међународне односе. У публикацији још једног „герилца“, Фила Шенона, која се назива „Златни ратници“, каже се да је „црно злато“ тајно радило за све америчке председнике, да је коришћено иза позорнице како би се „утицало на политички живот суверених држава, куповали избори, контролисали масмедији, убијало, једном речју - како би се натурала воља Америке.

       После Другог светског рата власници вредносних папира и прави власници „црног“ злата - најбогатије породице Азије - су се удружили у Асоцијацију поверилаца која је данас позната као Amanah или Мандати. На челу те Асоцијације је био тадашњи председник Индонезије Сукарно.

       За историјат „црног“ злата важан је догађај који „герилци“ зову споразум Хилтон Грин. Као, 1963.године између Асоцијације поверилаца на челу са Сукарном и америчког председника Џона Кенедија је постигнут договор према коме је „црно“ злато избрисано из депозита БИС и пренето у финансијски систем САД (у државну касу, а не у Федералне резерве) ради јачања долара као међународне валуте. Предвиђена је постепена легализација „црног“ злата и његово увођење у економски промет. Детаљи споразума су до сада остали непознати, али је створен утисак да су резерве легализованог злата добиле некакав наднационални статус и њима је требало да заједно управљају све заинтересоване стране.

       Може да се претпостави да је долар, ојачан међународним резервама злата, престао да буде чисто национална новчана јединица, те да је стицала особине наднационалне валуте. Такође је било планирано да се помоћу тих међународних златних резерви започну свеобухватни програми за превазилажење социјално-економске заосталости земаља „трећег света“. Уколико су такви договори заиста постојали - они су у ствари означили кардиналну ревизију послератног девизно-финансијског система који је био базиран на одлукама Бретон-Вудске конференције из 1944.године.

       Председник САД је у почетку рачунао да уз подршку међународне заједнице по етапама пређе на издавање благајничких записа, чију би вредност омогућивало злато. У ствари, постојала је претпоставка да се Федералним резервама одузме право издавања новца, које оне имају још од 1913.године. Као, баш тада, у јулу 1963.године, је издат познати указ председника САД (бр. 11110) о издавању „сребрног долара“ од стране државне благајне. Споразум Хилтон Грин заједно са председничким указом је изазвао бес домаћина Федералних резерви, и неколико недеља после тога убијен је председник Џон Кенеди. Тако покушај „одмрзавања“ „црног“ злата није успео. 1967.године је дошло до свргавања председника Сукарна. Данас се земље у развоју питањима у вези са „црним“ златом баве преко организације коју „партизани“ називају Сукарнов Труст.

       Најважније лице у њему је неки доктор Сено, рођак председника Сукарна. Заинтересоване земље које су у том Трусту су се у последње време врло активирале. Према подацима које даје Бенџамин Фулфорт, недавно је у Монаку одржан форум на коме су учествовали представници 117 земаља који су у Сукарновом Трусту.

       Укратко сам изложио верзију развоја догађаја на бази публикација „партизан“. Али сам споразум Хилтон Грин нисам успео нигде да пронађем.

       (Наставиће се)

       Фонд Стратешке Културе

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари