Русија није „отела” Крим од Украјине него од – НАТО!

НЕ РАДИ СЕ О КОНФЛИКТУ МОСКВЕ И КИЈЕВА - РАДИ СЕ О СУКОБУ ЦИВИЛИЗАЦИЈА КОЈЕ ЈЕ 1993. НАЈАВИО СЕМЈУЕЛ ХАНТИНГТОН

• Припајање Крима није само поновно уједињење руске нације, него је то и почетак геополитичке поделе Европе
• Данас је већ јасно – да би се некад у будућности Европа поново ујединила - сад јој је потребно да се правилно подели
• Ако то не учинимо, и не одложимо све претензије и увреде, сутра ћемо се неизбежно сукобити једни с другима, и не више у хладном, него у најврелијем могућем рату. А да би се то избегло - треба заборавити на амбиције и почети разговор
• Да ли је Ево-Атлантик спреман да прихвати поделу Украјине и Молдавије на зоне које припадају различитим цивилизацијама – оној коју формира Русија и оној коју он ствара? Иако рискантан, то је сасвим прихватљив исход данашњег процеса цивилизацијске демаркације
• Државе као што су Украјина и Молдавија могу имати федеративни и неутрални статус,  а могу се на демократски начин делити тако да настану нове државе са својим одређеним вектором гравитације 
• Русији би одговарала било која од ових варијанти. Оно што нама не одговара, то је игнорисање нашег цивилизацијског постојања. А тим пре – претварање нас у непријатеља читавог човечанства, према којем се још унапред треба односити као према светском злу због онога што смо, или учинили некад давно, или, чак још нисмо ни учинили. Ето, такав однос према себи Русија више неће допустити!

         Пише: Борис МЕЖУЈЕВ,  филозоф и новинар         

          ГЛАВНЕ речи које данас треба да изговарају сви дописници и коментатори са, условно речено, патриотских позиција –изгледа да су: –Русија је узела Крим и Севастопољ не од братске Украјине, иако пометене у осећањима према нама, него од Евро-Атлантика не сувише расположеног према Русији. 

         Ми не „отимамо” Крим – наш комадић Европе – од болесног, надам се и да није смртно, украјинског народа – него од НАТО-а, који се не слушајући наша упозорења и опомене све до сад полако, али неумитно приближавао руским границама.

         Наравно, Кучма, а после њега Јанукович, потврђивали су неутрални статус своје земље, али, као прво, последњи председник Украјине није био непоколебљив у свом неутралном избору, а од споразума о асоцијацији са ЕУ зауставила га је само опасност царинског рата са Русијом, друго, где је сада Кучма, а посебно, где је сада Јанукович? Требало је само да Јанукович одбије да потпише познати споразум па да му западни лидери у хору обећају највеће непријатности. И треба признати, нису га обманули.

         Да Русија ништа није предузимала, као одговор на преврат, нова украјинска влада, која се састоји само од представника западних региона Украјине, успела би да потпише уговор са ЕУ и споразум са НАТО. Наравно, на Криму никада више не би било никакве Црноморске флоте. Харковски споразуми из 2010. сигурно би били раскинути. О свему томе јасно је говорио председник Русије у свом ванредном обраћању Федералној Скупштини.

          Суштина није у томе што према праву Крим није припадао Украјини као националној држави - на крају крајева, Русија се због сопствене небриге и глупости тадашњих руководилаца одрекла 1991. Крима и других руских територија, а затим тешка срца подржавала територијалну целовитост свих својих суседа. Ипак, Украјина са којом је Русија 1994. потписала Будапештанске споразуме, уопште није била она Украјина у којој је председник свргнут оружаним устанком само зато што је за пола године одложио,неповољан за своју земљу, споразум са Европском унијом.

         Оно што се десило уопште не треба гледати кроз призму руско-украјинске конкуренције – не треба гледати у припајању Крима наставак спорова са Кијевом о цени гаса и последица царинских сукоба. Не ради се о конфликту две државе, ради се управо о оном сукобу цивилизација, који је Семјуел Хантингтон означио још 1993. Године.

         Одмах по објављивању познатог Хантингтоновог текста у часопису ForeignAffairs,мој учитељ, истакнути филолог и геополитичар, Вадим Цимбурски, рекао је да је основна грешка америчког политиколога у томе што он не види да се – свет не дели на различите цивилизације без остатка. Између цивилизација, односно између земаља које не сумњају у своју цивилизацијску припадност , налазе се народи који се колебају и не могу да одреде у коју цивилизацијску заједницу треба да уђу.

         Такви народи који се од давнина налазе између цивилизација били су западни Словени. Али, данас их је скоро у потпуности прогутао Евро-Атлантик – ако додамо извесну резерву у односу на Србе.

         Заправо, остале су изнутра подељене две земље Европе – то су Украјина и Молдавија, по речима мог пријатеља, Кирила Бенедиктова, то су Елзас и Лотарингија XXI века.

Семјуел Хантингтон

         Хантингтон је сматрао да између цивилизација могу да се повуку прилично јасне границе – потребно је само  да се за критеријум припадности неког народа овој или оној цивилизацији изабере конфесионални фактор.

         Једноставније речено, он је предлагао да се католици и протестанти уброје у једну цивилизацију – западну, а православни – у другу, ону која може да се организује уз помоћ Русије. Звучало је веома оптимистички – само, одмах је испливало неколико неподударности.

         Испостављало се да је овај геополитичар православне Грузине, Грке, Румуне и Бугаре давао Русији, за разлику од Татара и Абхаза. Затим, Хантингтон није открио да постоје разне посредне међуцивилизацијске деноминације – за нас сада најактуелније грко-католичанство и самостална украјинска црква која се одвојила од Московске патријаршије.

         Показало се да се границе цивилизација не изводе лако и да је веома тешко наћи јединствени критеријум за њихово раздвајање. У том моменту чинила се као највише перспективна идеја, са којом сам се буквално до последњег момента и ја слагао, а шта ако се тај лимитрофни појас задржи у целини, да се не разбија, а то значи – одрећи се од супарништва за те територије, од претензија за потпуно припајање Украјине или Молдавије или ЕУ и НАТО-у, или Царинском савезу и ОДКБ. Тада би могао да се избегне директан сукоб са Западом.

         Тешко је претпоставити шта би поводом данашње ситуације могао да каже Хантингтон који је преминуо 2008. године. Ипак, његове колеге, највећи политички теоретичари Америке – Џорџ Фридман, Џон Миршајмер и Хенри Кисинџер – одједном су један за другим - почели да долазе до оне исте спасоносне идеје, коју сам ја и низ мојих колега исказивали у новинама „Известија” током јесени и зиме 2013. – оставити Украјину као неутралну тампон државу не терајући је да се укључи у неки моћни цивилизацијски блок – било европски, било руски.

         Они су, авај, дошли до те идеје сувише касно, кад је судбина нашим земљама припремила другачији исход.

         Шта сад чинити? Главно је – постоји тема за разматрање са западним партнерима, кад прођу емоције и поврати се спремност за вођење конструктивног дијалога. Којој варијанти они сада дају предност?

         Очувању остатака лимитрофне зоне у крхком, неутралном, федеративно-конфедеративном статусу. У принципу, то је могућ и прихватљив сценарио.

         Или су, пак, спремни да прихвате поделу Украјине и Молдавије на зоне које припадају различитим цивилизацијама – оној коју формира Русија и оној коју ствара Евро-Атлантик. То је, иако рискантан, ипак сасвим прихватљив исход данашњег процеса цивилизацијске демаркације.

         Дакле, у једном случају постојеће лимитрофне државе остају, али са федеративним и неутралним статусом, у другом – државе се на демократски начин деле и настају нове државе са својим одређеним вектором гравитације. 

         Овде је веома важно да се истакне да би нашој земљи одговарала било која од ових варијанти. Оно што нама не одговара, то је игнорисање нашег цивилизацијског постојања. А тим пре – претварање нас у непријатеља читавог човечанства, према којем се још унапред треба односити као према светском злу због онога што смо, или учинили некад давно, или, чак још нисмо ни учинили. Ето, такав однос према себи Русија више неће допустити.

         Припајање Крима – то није само поновно уједињење руске нације, него је то и почетак геополитичке поделе Европе.

         Данас је већ јасно – да би се некад у будућности Европа поново ујединила, сад јој је потребно да се правилно подели. Ако то не учинимо, и не одложимо све претензије и увреде, сутра ћемо се неизбежно сукобити једни с другима, и не више у хладном, него у најврелијем могућем рату. А да би се то избегло треба заборавити на амбиције и почети послован разговор.

         Превела

       Ксенија Трајковић