Још дубља држава од „дубоке државе“ користи Трампа за обнову хладног рата Запада са Истоком

НАИВНА СУ ОЧЕКИВАЊА ДА ЋЕ ПРОМЕНИТИ ДРЖАВНИ КУРС ЧИМ КОНСОЛИДУЈЕ СВОЈУ ВЛАСТ

Џаред и Иванка Кушнер и Трамп - сви у власти Ротшилда

  • Шта ако је ово што сада гледамо у ствари онај прави Доналд Трамп, а да је онај из предизборне кампање и непосредно после полагања заклетве био само вешта варка глобалне елите којој су САД само једна од филијала у којој су, као још увек далеко најважнијој, смештене канцеларије централне управе?
  • Шта ако Трамп никад није отказао лојалност владарима из сенке, који нити је хтео нити могао да се одупре Рокфелерима и Ротшилдима? Јер, он је - на њихову прву поруку преко „кадровске комисије“ Конгреса - сменио своја два главна сарадника: Мајкла Флина и Стивена Бенона, и заменио их Џаредом и Иванком Кушнер. Трећи, Тилерсон, остављен му је, иако је једини заиста сарађивао са Русима, јер је био извршни директор нафтног гиганта Ексон оила у коме они имају контролни пакет
  • Трамп је бомбардовао Сирију, појачао капацитете NATO према Русији, послао носаче авиона у Кинеско море и надомак обала Северне Кореје, до усијања заоштрио односе са Русијом и Кином, наставио са рушењем непоћудних режима на Блиском истоку и на Балкану (Асад, Груевски...)
  • Да се „Власи не сете“ да заправо реализује програм Клинтонових, Трамп у новинским интервјуима релативизује: да ће сарађивати са Русијом против Исламске државе која се отела САД попут духа из боце и постала јој баласт у сређивању ситуације на Блиском Истоку, да ће Европљанима наплатити обавезу да партиципирају у издржавању NATO, да ће прилив миграната у САД свести на законске оквире, да ће престати са наметањем америчких вредности...                         

Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ, Фонд стратешке културе

        ОНОМАД се открило да Трампов зет, који је постао кључна личност у предсједничком кабинету блиско сарађује са Сорошем, који финансира антитрамповске протесте широм Америке. А одавно се зна да Сорош шегртује код Ротшилдових.

        Ипак, то није ништа промијенило у перцепцији феномена Доналд Трамп.

        Напротив, и даље сви полазе од претпоставке да је онај први политички лик Доналда Трампа, који смо видјели током предизборне кампање и непосредно након инаугурације, био његов аутентичан политички профил, а да га је „дубока држава“ натјерала или на тактичко попуштање или на трајно престројавање.

        Можда је по сриједи и нешто треће: постоје два Трампа и оба су аутентична.

        Први је искрено имао намјеру да у америчкој унутрашњој и спољној политици много тога радикално промијени, постане западни пандан Горбачову и спасе Сједињене Државе од опадања америчке моћи у слободном паду који би изазвао хаос. Међутим, убрзо је схватио да програм да натјера америчке мултинационалне корпорације да се науштрб профита врате кући, да трансформише NATO, којим командује амерички генерал, да откачи ЕУ, која је амерички вазал, уништи ИД која је америчка легија странаца, да ступи у савез Русијом, која је, поред Кине, главни амерички ривал и сл. - напросто није реалан.

        Тако је настао онај други Трамп, који је постао политички реалиста те све више слиједи инерцију досадашње америчке политике.

        Али, шта ако је ово што сада гледамо као његову политику у ствари онај прави Трамп, а да је онај из предизборне кампање и непосредно послије полагања заклетве био само вјешта варка глобалне елите којој су САД само једна од филијала у којој су, као још увијек далеко најважнијој, смјештене канцеларије централне управе?

        Породични кланови, попут Рокфелера и Ротшилда, те Гетија, Моргана, Дипона и сл., чине мрежу владара у сјенци. Ти могули никада нису директно на власти као предсједници, премијери, министри, него за њих то раде други, баш као што и компаније и банке за њих воде професионални менаџери.

        Они преферирају невладин сектор - домаћи ( Савјет за спољну политику) и међународни (Трилатерала, Билбердер група) и дјелују неформално преко Сорошеве глобалне мрежа НВО за „отворено друштво“, која је порушила државне границе и нарушила националне суверенитете.

        Њих никада нећете наћи на Форбсовој листи, иако располажу комбинованим капиталом новца, престижа и утицаја (манифестације меке моћи) већим од оног којим располаже већина преосталог становништва на свијету.

        Они зато никада не губе на америчким изборима, јер су сви кандидати увијек њихови људи, били демократе или републиканци, бијелци или обојени, жене или мушкарци.

        Двије странке различитог имена и истовјетне политике нуде народу привид избора између предсједничких кандидата са безмало истим политичким програмима. И то се продаје цијелом свијету као узор демократије.

        Шта се, у ствари, догодило приликом избора 2016. године?

        Предизборне сондаже показале су да Американци желе промјене. Послије првог обојеног предсједника, који је већ самом чињеницом да није бијелац требало симболички да означи нови почетак, била је планирана прва жена-предсједница у америчкој историји, као још једна варка да ће се нешто заиста промијенити у америчкој политици.

        Хилари је, међутим, и својим предизборним програмом и презименом Клинтон била лако препозната као континуитет са претходницима. Напротив, Трамп, политички новајлија са радикалним политичким програмом и екстравагантном кампањом наметнуо се као право освјежење.

        Он јесте побиједио мимо плана владара из сјене, али Боже мој. Они и немају потребе да се баве детаљима. Уколико нешто и измакне контроли, па новоизабрани шеф државе, умјесто у сукњи, и даље буде у панталонама, то могу накнадно да исправе.

        Полна разлика између два кандидата је тим мање примјетна, јер и Хилари из естетских разлога избјегава сукње, а према милитантном политичком програму дјеловала је више као са Марса него са Венере.

        Приче о Трамповом политичком неискуству су ординарна глупост. Човјек који годинама води бизнис вриједан неколико милијарди долара, а није их ни наслиједио ни украо, не може да буде аполитични бизнисмен јер се толике паре не стичу без везе са политиком.

        Трамп, који у свом чувеном стамбено-пословном торњу у срцу Менхетна убире кирију за двоспратне апартмане од пет ари од њујоршке елите сигурно умије да управља једном, истина великом, али савршено уходаном администрацијом, која служи као сервис за управљање државним и свјетским пословима.

        Иако никада није био ни сенатор ни гувернер, Трамп боље од већине својих претходника зна како систем закулисно функционише, односно како се играју игре на врху.

        У америчкој политичкој култури из које је потекло питање „ако си тако паметан, како ниси богат?“, они који знају да праве паре обично унајмљују паметне да обављају услужне послове, укључив и политичке.

        „Дубока држава“ је такође чиста конструкција. Да, постоје интереси бирократије и појединих сегмената власти, као што су Стејт департмент, Пентагон, CIA, FBI и разне тајне службе, и они се међусобно отимају за већи дио буџетског колача, односно за наклоност Конгреса и Сената, али прије свега - Бјеле куће.

        Предсједничка моћ огледа се и у томе да ауторитарно арбитрира између свих тих интересних група, лобија и група за притисак, и зато се кадрови дубоке државе увијек утркују ко ће бити ближе Бијелој кући.

        Овога пута десило се обрнуто: чиновнички апарат, удружен са водећим медијима (Њујорк тајмс, Вашингтон пост, CNN), који пословично подржава владу и улица, коју је, већ је утврђено, анимирао Сорош, кренули су у напад на нетом изабраног предсједника, чак и прије него што је прошло уобичајених 100 дана.

        Треба заиста бити много наиван па повјеровати да „дубока држава“ у овом подухвату без преседана није била инспирисана и подржана од још дубље државе, коју чине „владари из сјенке“.

        Предизборна кампања се, истина, никад не узима сувише озбиљно јер је циљ привући гласове и олако дата обећања бирачима не обавезују много кандидате. Иако Трамп није чинио ништа што није био најавио, што амерички бирачи нису већином прихватили и што политички експерти нису анализирали као прилагођавање Америке мултиполарном свијету, његов прелазак са ријечи на дјела могули су дочекали као опасно изненађење.

        Није, међутим, изненадио Трамп њих, него они Трампа стављајући га у много шири и важнији стратешки контекст обнове хладног рата Запада са Истоком.

        Фантастичне измишљотине о томе да су на Трампову побједу пресудно утицали Путинови хакери и Викиликсове депеше, да су његови кључни сарадници скривали контакте са руским дипломатама, подсјетили су на Макартијев лов на црвене вјештице.

        Све и да у томе има неко зрно истине, смијешно је да се око тога диже прашина у САД, које обојеним револуцијама деценијама руше режиме по свијету. Нешто од тога научили су и други: Русија је истјерала Сороша са своје територије, Кинези су искључили Гугл, Јаху и сл. са свог парчета неба. Али, какве везе са свим тим има Трамп, који никад није отказао лојалност владарима из сјене, који нити је хтио нити могао да се одупре Рокфелерима и Ротшилдима?

        На њихову прву поруку преко „кадровске комисије“ Конгреса - смијенио је своја два главна сарадника - Мајкла Флина и Стивена Бенона, и замјенио их Џаредом и Иванком Кушнер. Трећи, Тилерсон, остављен му је, иако је једини заиста сарађивао са Русима јер је био извршни директор нафтног гиганта Ексон оила у коме они имају контролни пакет.

        Он, баш као и сам Трамп, напросто су њихови људи, а наивни се вајкају како се предсједник олако одрекао Бенона и Флина.

        Доналд Трамп је бомбардовао Сирију, појачао капацитете NATO-а према Русији, послао носаче авиона у Кинеско море и надомак обала Сјеверне Кореје, до усијања заоштрио односе са Русијом и Кином, наставио са рушењем непоћудних режима на Блиском истоку и на Балкану (Асад, Груевски...)

        Да се „Власи не сјете“ да заправо реализује програм Клинтонових, Трамп у новинским интервјуима релативизује: да ће сарађивати са Русијом против Исламске државе која се отела САД-у попут духа из боце и постала јој баласт у сређивању ситуације на Блиском Истоку, да ће Европљанима наплатити обавезу да партиципирају у издржавању NATO-а, да ће прилив миграната у САД свести на законске оквире, да ће престати са наметањем америчких вриједности.     

        Међутим, из дубине дубље од дубоке државе - Томас Фридман у Њујорк тајмсу (15.04) тражи још оштрију игру. „Не нападај на Исламску државу него на њене противнике Русе и Иранце!“ - савјетује чувени колумниста са три Пулицера, тражећи од предсједника. И даље инструише: „Трамп у Сирији треба да омогући Исламској држави да постане главобоља за Асада, Иран, Хезболах и Русију. Тачно онако како смо подстицали муџахедине да у Авганистану проливају руску крв“.

        Занимљиво да коло не воде Рокфелери, него старији и дискретнији Ротшилди, који представљају европско крило велике дијаде и који се никад не чују и не виде у медијима.

        Можда једна тазе сцена са сједнице СБ УН понешто објашњава или бар открива још један аспект велике заврзламе поводом Трампа.

        На тешке оптужбе британског амбасадора Рајкрофта на рачун Москве - да је наводно крива за страдање цивила у Сирији - руски амбасадор Сафронков је оштро реаговао: „Ви сте се уплашили. Не можете да спавате страхујући да ћемо ми сарађивати са САД. Ви се тога бојите. Ви све чините како би та сарадња била пољуљана“.

        Ротшилди су стара британска банкарска породица, која је истовремено кредитирала Трећи рајх и антифашистичке савезнике, Октобарску револуцију и западне контрареволуционаре, која је профитирала на обје стране у Великом рату, и све тако вијековима уназад, влада глобалним финансијама.

        Сада се све више говори и пише да иза Сороша, иза Кушнера, иза Макрона стоје управо они, а то је неуобичајено велики публицитет за њихов крајње дискретан стил рада.

        Све понајвише упућује на то да је почетак истискивања долара из финансијских операција земаља БРИКС-а изазвао толики потрес у глобалним економским токовима да Запад скида рукавице и да би, како вели Фридман, могло бити крви. Наравно, не само руске.

        У том контексту и предсједник суперсиле испада мали играч са којим се поигравају глобални центри моћи. А у сваком случају постају неумјесне расправе да ли се Трамп само тактички повукао једнако као и наде да ће, када консолидује своју власт, нешто промијенити у спољној политици САД и ЕУ.

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

cigla's picture
cigla 16:57 11.05.2017.

  • +29
Voting is closed.

Mnogo je duboka ta "duboka država", ne vredi, gotovi smo...

Gospodar Zarin's picture
Gospodar Zarin 22:09 11.05.2017.

  • +39
Voting is closed.

Osnovna teza je netacna.
Tramp NIJE globalista, to je sustinska razlika izmedju njega i Hitleri.
Tramp je vrlo jasan: "America first!"
On nije protivnik jenkijevske hegemonije, ali jeste protivnik neoliberalnog globalizma.
Tramp zeli novac na svaki moguci nacin i vodice politiku od koje ocekuje profit.
On je real-politicar, njega ne interesuju ideologije, dok god zaradjuje.
Ako to znaci da mora da zaboravi predizborna obecanja o npr. Saudima koje je nazivao bandom, jer ce im prodati oruzje, nuklarne reaktore i lupati reket za "zastitu", bice bas tako, samo da daju pare.
Zato T.Rex kaze da Jenkiji vise nece promovisati svoje "vrednosti".
Kada je Tramp birao ljude za pozicije, birao je vojnike i biznismene.
Takva mu je i politika, kombinacija Vol Strita i Pentagona. I tu nema zabune - to jeste pravi Tramp.
Sada ce menjati Nato. Nece ga ukidati, naravno, ali slanje Jenkija u Poljsku, kao prakticno jedinu zemlju koja placa 2% za Nato, a ignorisanje Baltickih zemalja, koje ne placaju dovoljno je jasna poruka.
Dakle, ako Srbija kupuje oruzje od Trampa, imace bilateralnu zastitu Jenkija, bez obzira na clanstvo u Nato.
Isto tako, ako kupuje oruzje (helikoptere) od Francuza, nece dobiti nikakvu zastitu od Jenkija (kao ni od Francuza, uostalom). To je lekcija za ovdasnju rezimsku kvislinsku bandu.
Odnosi Jenkija i svih drugih drzava bice pre svega na bilaterarnoj osnovi, a tek onda na pripadnosti nekom savezu.
Tako ja to vidim.
Dobar primer je i Turska. Iako je vazan Nato saveznik, Tramp je doneo odluku da naoruza SDF/Kurde ozbiljnijim naoruzanjem (borbena vozila, artiljerija, itd.), sto Erdogan vidi kao buducu pretnju - sa razlogom, dodao bih, jer ce Jenkiji insistirati na kurdskoj autonomiji/faktickoj federalizaciji unutar Sirije uz granicu sa Erdoganistanom i to je jezgro buduce antiturske vojske, teritorijalni "svilen gajtan" na jugu.
Erdogan putuje u Fashington u poslednjem pokusaju da nagovori Trampa da povuce odluku, ako ne, zapretio je zatvaranjem Incirlika AB i vojnom intervencijom na Kurde na severu (osim Efrina) Sirije. To je ozbiljno, jer bi odlozilo Trampovu kampanju na Raku i dovelo je u pitanje. Naravno, ako Erdogan ima petlje za to. Uostalom, ovo mu je poslednja sansa. Ne bude li akcije protiv Kurda, u dogledno vreme za "federalizaciju" na red dolazi Turska.
Kakogod, poenta je da pripadnost Nato paktu ne znaci garanciju ocuvanja ili zastite drzave.
Pripadnost Nato znaci saradnju vise drzava na zajednickom vojnom projektu/cilju, ali ako su interesi razliciti ili suprostavljeni, svako ce biti prepusten sam sebi. I to je druga lekcija za rezimsku kvislinsku bandu.
Prema tome, stvari se poprilicno menjaju, bice zanimljivo videti sta ce se desiti u Briselu gde Tramp uskoro gostuje, mislim da je to presudan sastanak posle kojeg bi se stvari mogle definitivno iskristalisati.

Санчо Панса's picture
Санчо Панса 23:00 11.05.2017.

  • +35
Voting is closed.

Stotinu pluseva za Kecmanovića na sjajnom članku protkanom humorom i odličnoj analizi: pro i kontro.

Видра's picture
Видра 04:57 12.05.2017.

  • +26
Voting is closed.

Како год да буде ми малени ћемо преживети питање је само како , гладни ,жедни ,сиромашни , поробљени , јадни али преживјећемо!!!

Додај коментар