Ево шта је у Кијеву видео и доживео руски бизнисмен и публициста

ПОВРАТАК ИЗ КИЈЕВА У МОСКВУ НАЛИК ЈЕ ОДЛАСКУ ИЗ РУСИЈЕ 90-ИХ У НЕКИ ВЕЛИКИ ЕВРОПСКИ ГРАД

• Током боравка у Кијеву морао сам да комуницирам са најразличитијим људима. Општи утисак је: у ваздуху се осећа напетост и потпуни недостатак вере у будућност. То се пажљиво маскира вештачком ноншалантношћу и шалама да је у Украјини све мирно, а да оно што тврде руски медији не одговара истини
• О политици је са случајним људима у Украјини боље не разговарати. Само једном, за свечаним столом, нисам издржао а да не кажем нешто о ситуацији у Русији. Резултат: нормалан разговор се претворио у готово озбиљну свађу коју је прекинуо домаћи... После тога, неки од Украјинаца су пришли и извинили се због својих неумерених колега
• Кијев је апсолутно рускојезични град, иако сами Кијевљани без грешке разликују московски говор, у нормалним околностима то никако не утиче на комуникацију. На свако питање, на пример „како да стигнемо ту и ту”, увек је следио детаљан и веома пријатељски одговор, уз жеље за срећу, добро здравље и све најбоље
• У Кијеву нисам видео ниједну огласну таблу или неко друго место где је било написано било шта негативно о Русији и њеном председнику. Али, зато има много подсећања на „хероје Мајдана“ и свашта о јединственој и недељивој европској Украјини...

         Пише: Александар ДУБРОВСКИ

         ПРЕ неколико дана сам посетио Кијев - „мајку руских градова”.

         Све време сам потом био у незгодном положају јер моја навика да пишем истину и детаље може повредити моје пријатеље, познанике и једноставно многе добре људе. Због тога ће многи делови путовања бити изостављени, а имена – нећу наводити уопште.

         Морам да кажем: раније никада нисам био у Кијеву. Радозналост и прилика да сопственим очима видим оно што се не види из Москве, надјачала је све страхове.

         По слетању на аеродром „Бориспил“ одмах је уследио „разговор“ у посебној соби на граничној контроли, са чим се, за 20 година путовања по свету, нисам сусрео никада и нигде.

         И поред све нејасноће ситуације, прескочио сам је прилично лако, чим сам,  упркос чврстом погледу симпатичне (као што и приличи девојци из једног словенског народа), али крајње непријатне раднице граничне контроле, рекао све како јесте и показао јој повратну карту: идем на рођендан једном добром човеку, и назад. Нису пронашли да имам рођаке у Украјини, а и немам их осим што негде постоји давно изгубљена веза по мајчиној линији из 19. века.

         Даље је све ишло без задржавања и без нарочитих утисака, иако ме погодила пустош овог прилично великог, лепог и модерног аеродрома, а тек ме није радовао поглед на недовршену грађевину нечег што је или огромно вишеспратно паркиралиште или зграда неке друге намене. По речима возача, изградња је стала пре око годину дана.

         Негостољубиво кишно време ме је мало узнемирило: у Москви је такође захладнело, и киша, кажу, није лила као из кантице, већ као из невероватно велике кофе. Стога сам кијевску ромињајућу кишу морао прихватити са захвалношћу и тако сам и урадио.

         Испоставило се да је мали удобни хотел у центру града потпуно празан, што није ни лоше, ни добро. То, нарочито што после пустог аеродрома, већ није било изненађење.

         Посматрање града ноћу и шетња по киши није долазила у обзир, тако да је први преглед био ујутру - директно са прозора собе на шестом спрату. Одмах су у ми очи пале крајње запуштене фасаде, нарочито на зградама старе архитектуре. Изненадио ме један прозор у поткровљу, иза кога се видела велика количина... дрва за огрев.

         Узгред, административне зграде су потпуно сређене, са све паркићима исрпед њих. То је такав контраст, и то без икаквог улепшавања или омаловажавања.

         Ако неко приговори да се нешто слично може видети у многим градовима Русије, подсетићу да је овде реч о централном делу једне државне престонице.

         Путовање ван града оставило је утиске о квалитету путева, о којима се без резерве може рећи само једно: путева у Украјини уопште нема, а ако их има - то нису путеви, већ остатци некадашњег луксуза.

         Током боравка у Кијеву, наравно, морао сам да комуницирам са најразличитијим људима. Општи утисак је: у ваздуху се осећа напетост и потпуни недостатак вере у будућност.

         То се пажљиво маскира вештачком ноншалантношћу и шалама да је у Украјини све мирно, а да то, што говоре руски медији, не одговара истини.

         Готово сви су били изненађени што се нисам плашио да допутујем из Москве, јер је у Русији, по њиховом мишљењу, веома жалосно стање и све се налази под пуном и сталном контролом Кремља.

         Све у свему, о политици са случајним људима је у Украјини боље не разговарати, јер је та тема болна и превише осетљива. Само једном, за свечаним столом, нисам издржао а да не кажем нешто о ситуацији у Русији.

         Резултат: нормалан разговор се претворио у готово озбиљну свађу коју је прекинуо домаћин стола, рекавши: „Често боравим у Русији и могу да тврдим: за разлику од Украјинаца, Руси имају много више толеранције, не само у животу, већ и у нормалном разговору”. После тога, неки од Украјинаца су пришли и извинили се због својих неумерених колега.

         Морам напоменути да је Кијев апсолутно рускојезични град, иако сами Кијевљани без грешке разликују московски говор, у нормалним околностима то никако не утиче на комуникацију.

         На свако питање, на пример, „како да стигнемо ту и ту”, увек је следио детаљан и веома пријатељски одговор, уз жеље за срећу, добро здравље и све најбоље.

         Објективности ради морам рећи: у Кијеву нисам видео ниједну огласну таблу или неко друго место где је било написано било шта негативно о Русији и њеном председнику. Али, зато има много подсећања на „хероје Мајдана”и свашта о јединственој и недељивој европској Украјини.

         Зачудила ме је хранилица за птице у ботаничкој башти, коју такође на чудан начин није заобишла политика: офарбана је у боје украјинске заставе.

         Не мислим да птицама проверавају политичку лојалност, али видети ово својим очима било је веома чудно (из друге руке - вероватно не бих поверовао). Међутим, кажу да се у Америци овако нешто често виђа, али то је већ друга прича.

         Прикупио сам стрпљење и одгледао целу емисију „Шустер LIVE“. Пошто је тема била посвећена искључиво унутрашњој ситуацији у Украјини, тоталној корупцији, неуспелим реформама у Дњепропетровску, као и надама у предстојећи експеримент у Одеској области под руководством великог реформатора Саакашвилија (са најбољим жељама Миши) - Русија у овом контексту није била поменута ни једном.

         Успут, током емисије се испоставило да страшна зверства злогласног батаљона „Торнадо” нису само фикција руских медија, већ прави злочини против човечности, који су по својој суровости погодили и самог Савика Шустера који се није устручавао да храбро ступи у твитер-дуел са министром полиције Арсеном Аваковим.

         Лет за Москву искористио сам да покушам да сазнам са којег од четири постојећа терминала „Бориспила” авион полеће, али проблем је решен једноставно: за доласке и одласке функционише само терминал D, остали су једноставно затворени... јер нема потребе за њиховим радом. Не заборавите да је реч о престоничком аеродрому, по дефиницији изграђеном за велики проток путника.

         Пало ми је на памет: да ли ће икада до западних стратега или до њихових симпатизера у Русији допрети гола истина: „нишанили смо у Русију, а погодили смо у Укрјину”?

         Можда је ово једини случај где се предлог „у“ налази тачно на свом месту, без икаквих варијација на тему.

         На крају. Добро се сећам 90-их година у Русији. Дакле, враћање у Москву из Кијева данас – потпуно је истоветно посети било које европске престонице из Русије 90-их.

         Или, ако више волите: путовању из дубоке руске провинције, из њеног сиромаштва и беспутице (а то је, нажалост, још увек случај) - у престонички регион, у којем су скупљена сва богатства земље.

         А нормалним Украјинцима, којих је велика већина, само хоћу да пожелим више стрпљења и објективности. Иначе се стиче осећај да је управо за садашњу Украјину руски народ смислио вечно актуелну пословицу: „Не пљуј у бунар, из кога још треба воду да пити”...

          Превод: Срђан Ђорђевић