Чак је 71,5 одсто Србије за савез са Русијом, али власт у Београду би да седи на 12 столица

У СРБИЈИ ЗАВРШЕНА ВОЈНА ВЕЖБА „СЛОВЕНСКО БРАТСТВО-2016“,

АЛИ СРБИЈА УЛАЗИ У „ХЕЛБРОК“

  • Нигде у Европи Рус неће наћи толико искрене љубави и пријатељства као у Србији
  • Директор Института за европске студије Миша ЂУРКОВИЋ: На Србију се врши огроман притисак у у контексту дискусије о заједничкој спољној политици са ЕУ. Пре свега, ради се о приморавању Србије да уведе санкције против Русије, што српске власти одбијају. Да би ублажила тај притисак, Србија инсистира на јачању сарадње са ЕУ у другим областима, на пример, у заједничким војним и цивилним мисијама по целом свету и на свом чланству у војним структурама у склопу ЕУ
  • Млађан ЂОРЂЕВИЋ, председник „Наше Србије“: Србија не може да уђе у ЕУ, куда је гура актуелна власт, без уласка у NATO. Уз то, Србија не може да уђе у ЕУ без признавања Косова и без усаглашавања спољне политике са ЕУ, што је такође неприхватљиво за Србе, пошто то подразумева увођење санкција против Русије. Власти Србије иду у погрешном правцу. Србија не може да дозволи себи да изгуби подршку Русије и других земаља-савезница Русије у Евроазији 
  • Политички аналитичари у Србији сматрају да ће Запад искористити Црну Гору и њен улазак у NATO као својеврсног „овна“, за којим ће се у NATO „провући“ и Србија. Тиме ће на Балкану заувек бити стављена тачка на проруско опредељење
Пише: Игор ПШЕЊИЧНИКОВ, саветник директора РИСИ, специјално за РИА Новости
 

        НА ПОЧЕТНОЈ страници сајта Министарства одбране Србије ове недеље једна поред друге биле су окачене две званичне вести које се међусобно искључују. Једна добра за Русију, а друга лоша.

        Од које да почнем?

        Почећу од лоше. Можда ће после друге вести нама у Русији бити слађе. Дакле, лоша вест је о томе да је начелник Генералштаба Оружаних снага земље Љубиша Диковић потписао у Бриселу ноту о придруживању Србије борбеној тактичкој групи ЕУ „Хелброк“, чије су чланице већ Грчка, Кипар, Бугарска, Румунија и Украјина.

        Добра вест је да је 9. новембра у Србији успешно завршена вежба „Словенско братство 2016“, у којој су учествовале јединице Ваздушно-десантних снага Русије, као и Оружаних снага Белорусије и Србије. Учеснике су чак дошли да поздраве председник Србије Томислав Николић и већ поменути Љубиша Диковић.

Огромно проруско расположење у Србији

        Свако ко није упознат са српском политиком може на овоме да се збуни. Зашто одржавати вежбе у којима учествују руски војници и истовремено гледати ка Западу?

        Треба се оградити да би требало раздвајати српску власт (у виду председника, парламента и владе) од обичног народа.

        Мислим да нећу погрешити ако кажем да нигде у Европи Рус неће наћи толико искрене љубави и пријатељства као у Србији. То се манифестује свуда, пре свега на свакодневном нивоу, што несумњиво сведочи о укупном проруском расположењу у српском друштву. Анкете су у јулу 2016. године показивале: за савез са Русијом залаже се 71,5 одсто Срба. Против уласка Србије у NATO је 83,7 одсто. И готово је подједнак број присталица и противника придруживања Србије ЕУ: 44,5 одсто „за“ и 43,0 одсто „против“.

        Да би се схватило какав је однос према Русији и Русима у Србији, довољно је присетити се парламентарних избора одржаних у априлу ове године, на којима су на „руску карту“ играле практично све водеће странке - од присталица уласка у ЕУ и NATO до евроскептика.

        Свака странка је покушала да се представи својим гласачима као велики пријатељ Русије, неко објективно и искрено, као, на пример, изборна коалиција „ДСС - Двери“ на челу са Сандом Рашковић-Ивић, а неко - из чисто конјунктурних побуда. Неки политичари су чак покушали да представе ствари тако као да имају блиски однос са Владимиром Путином, чија популарност у Србији је огромна. Узгред, у Србији се може чути следеће: када би се Путин кандидовао на председничким изборима у Србији, добио би 100 одсто гласова.

        Темељ симпатија Срба према Русима чине и заједничка православна вера, и њихово историјско сећање. Срби још увек не заборављају да је управо Русија 1914. године притекла у помоћ Србији, када је била на ивици уништења од стране Аустроугарске, како је и почео Први светски рат.

Србију притискају захтевима да се придружи антируским санкцијама

   „Словенско братство 2016“

        Актуелне српске власти не могу да занемаре расположење у друштву, и зато стално говоре да виде Русију као главног историјског пријатеља и савезника. Србија је чак одбила да се придружи антируским санкцијама Запада.

        Али, званични Београд притом стално наглашава да види будућност Србије у ЕУ, која од Србије захтева увођење санкција Русији.

        У оквиру преговора са Србијом, ЕУ не дискутује о томе како да усклади српско законодавство са законодавством ЕУ, већ захтева од потенцијалне будуће чланице да се придружи изјавама, одлукама и мерама ЕУ.

        У разговору с аутором ових редова, научни саветник (сада директор) српског Института за европске студије и познати српски политиколог Миша Ђурковић рекао је да се „на Србију врши огроман притисак у оквиру преговора са ЕУ у контексту дискусије о заједничкој спољној политици. Пре свега, ради се о приморавању Србије да уведе санкције против Русије, што српске власти одбијају.

        Да би ублажила тај притисак, Србија инсистира на јачању сарадње са ЕУ у другим областима, на пример, у заједничким војним и цивилним мисијама по целом свету и на свом чланству у војним структурама у склопу ЕУ. Тако су Србији и предложили да уђе у Борбену тактичку групу „Хелброк“. Међутим, постаје све горе. У „Хелброку“ учествује Украјина. Све у свему, идиотска ситуација.

Србија је де факто чланица NATO

        Али, по свему судећи, ЕУ није последња станица на путу евроинтеграција Србије. Скупштина (српски парламент) је 2015. године - малтене тајно, без јавних дебата и без саопштења за јавност - ратификовала споразум са NATO, познат као SOFA (Status of Forces Agreement), који је потписан годину дана раније.

        На крају је Србија, иако није чланица NATO, преузела на себе обавезе које имају пуноправне чланице NATO на основу оснивачких споразума Северноатлантске алијансе од 1949, 1951. и 1952. године. То јест, Србија је де факто постала чланица NATO - с обавезама, али без права.

        Српске власти се нису зауставиле на томе. У јануару 2015. године министар одбране Србије потписао је споразум познат под називом IPAP који предвиђа сарадњу између Србије и NATO у свим војним сферама.

        А поврх свега још и учешће Србије у Борбеној тактичкој групи „Хелброк“ у друштву са Украјином.

Колико дуго ће Србија моћи да лавира између Русије и NATO?

        Позната српска јавна личност - лидер патриотске невладине организације „Наша Србија“ Млађан Ђорђевић - рекао ми је да „споразуми IPAP и SOFA које је Србија потписала са NATO откривају стварни правац спољне политике Србије, а чланство у „Хелброку“ је само још једна потврда тога“.

        „То доказује да Србија не може да уђе у ЕУ, куда је гура актуелна власт, без уласка у NATO“ - истакао је Ђорђевић. - Уз то, Србија не може да уђе у ЕУ без признавања Косова и без усаглашавања своје спољне политике са ЕУ, што је такође неприхватљиво за обичне Србе, пошто то подразумева увођење санкција против Русије“.

        „Власти Србије иду у погрешном правцу. Србија не може да дозволи себи да изгуби подршку Русије и других земаља-савезница Русије у Евроазији“ - резимирао је Ђорђевић.

        Суседна Црна Гора - која је духовно, етнички и историјски Србији најближа земља и која је до 2006. године била део заједничке државе са Србијом - већ је добила позив да уђе у NATO. Мало ко сумња да ће екс-премијер Црне горе Мило Ђукановић на крају довести своју земљу до чланства у Алијанси и дефинитивно покидати везе са Русијом.

        Политички аналитичари у Србији сматрају да ће Запад искористити Црну Гору као својеврсног „овна“, за којим ће се у NATO „провући“ и Србија. Тиме ће на Балкану заувек бити стављена тачка на проруско опредељење.

        Док су се обични Срби (уосталом, као и Црногорци, који нису ни питани да ли желе у NATO) одавно одлучили за Русију, власти Србије одуговлаче, извлаче се, покушавају да седе не на две, већ на дванаест столица.

        „Главно је питање колико ће то моћи да траје?“ - каже Миша Ђурковић. Истина, треба објаснити нашим српским партнерима да је, по роману Иљфа и Петрова, благо било само у једној столици…

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари