Бондарев: Шанса Србије је у враћању Косову његовог сакралног значаја – православне Свете земље

„КОСОВО КОЈЕ МНОГИ СРБИ СМАТРАЈУ ЗА СРЦЕ СВОЈЕ НАЦИЈЕ ОДАВНО ЈЕ УРАСЛО У ТУЂЕ ТЕЛО”

Литургија у манастиру Високи Дечани

  • Фатална грешка светских размера какву представља признање независности Косова могла се избећи да се међународна заједница није ограђивала од сложене и вишезначне историје покрајине  страшилом „Instant history”. Нажалост, у случају Косова политика Запада постаје не само пристрана и необјективна него и све више „прагматична”, односно, симплификована
  • Велика трагедија владавине Слободана Милошевића управо је у томе што су он лично, његови сарадници и његова супруга Мира Марковић, која је имала огроман утицај на њега, као српске патриоте, при том, остали атеисти. Дакле, неминовно су били таоци „грубог историцизма”, неспосбни да схвате и осмисле сакрално значење Косова, његову важност не само за Србију него и за хришћанство у целини
  • Истинска трагедија косовских Срба, која је предодредила прогон Срба из покрајине и на крају њено одвајање од Србије, јесте – у одустајању локалног становништва од хришћанске вере. Са своје стране, неразумевање те чињенице предодредило је узалудност Милошевићеве косовске политике
  • Пример и резултати владике Јована (Ћулибрка) доказују да повратак на сакрално поимање косовског конфликта – није корак назад, како тврде неки либерални публицисти, него корак напред. Поред осталог, то је могућност да суштина догађања на Косову допре до значајног броја људи који нису изгубили веру, него су ошамућени и преварени западном антиисторијском пропагандом

Пише: Никита БОНДАРЕВ, руководилац центра за Балканске студије РИСИ

         СЕДАМНАЕСТОГ фебруара 2008. је парламент аутономне покрајине Косова, која се од јуна 1999. налази под управом администрације ОУН, једнострано прогласило одвајање од Србије и оснивање независне државе „Република Косова” (у албанском изговору - са акцентом на други слог и на крају „а”). Већ следећег дана независност Косова признале су Француска, Велика Британија, Италија и САД, а такође Авганистан и Тајван.

         У овом тренутку 76 земаља званично су признале независност Косова.

          При том Србија, Русија, Кина, Индија, Грчка, Шпанија, Румунија, Словачка и низ других држава одбијају да признају новопроглашену државу, будући да је њено оснивање правно нелегитимно. Једнострано проглашавање независности од стране власти Косова супротно је како Уставу Србије, тако и резолуцији Савета Безбедности ОУН бр. 1244 из 1999. Односно, са становишта међународних правних норми - проглашење независности Косова није легитимно, што, ипак, није утицало на став влада 76 држава, укључујући водеће западне демократије.

         Са чисто историјског гледишта, проглашавање независности Косова постало је тријумф реверзибилног телеолошког поимања националне историје што је само по себи изузетно опасан симптом за читав регион.

         Сваки истраживач који почиње да проучава ситуацију на Косову већ на самом почетку суочава се са мноштвом интерпретација, у дословном смислу те речи, косовског конфликта и његове предисторије.

         Општеприхваћена концепција како међу Србима, тако и међу Албанцима јесте „историцизам”. При том Срби имају своју визију историје региона, Албанци своју. Међународне институције формирале су изузетно негативно схватање онтологије кризе, која се заснива на концепцији „instant history”.

         Као алтернатива и „крајње упрошћеном историцизму” и западном прагматизму наша интерпретација анализира Косово као територију сакралну за Србе, као „српску Свету Земљу, „српски Јерусалим”.

         У најсажетијем излагању, историјски аргументи српске стране су следећи: Албанци су освајачи који су продрли у колевку српске културе и државности, то јест Косова. Албанци су потиснули Србе, уживели се на исконски српској територији и на крају успели да се одвоје од Србије. Ипак, независност Косова од Србије је посредни циљ, а главни циљ косовских сепаратиста је – припајање Албанији и на тај начин стварање регионалне суперсиле-лидера. Тај став има потпуно ненаучну аргументацију за чије потврђивање се наводе различити српски и страни извори.

         У оквирима српског виђења историје региона, само појављивање албанског народа последица је политике пресељавања, коју је водила  Отоманска империја. Пошто су поубијали велики део становништва Косова, Турци су почели да га насељавају мигрантима: из Мале Азије – етничким Турцима; са Кавказа – Черкезима и Лезгинцима; са Блиског Истока – Арапима и другим семитским народима; из неприступачних планинских крајева савремене Албаније – потомцима староседелачког народа пре Словена, Илира, који нису били подложни културном утицају Византије. По мишљењу српских научника, од свих тих компоненатаи настала је крајем XV века албанска нација у њеном савременом облику на територији Косова  и  суседне северне Албаније. Ова сложена и замршена етногенеза за Балкан није изузетак.На пример, порекло бугарског народа није мање замршено.

         Као народ који је настао као последица политике пресељавања отоманске Турске, Албанци неко време нису чинили посебне неприлике аутохтоном становништву региона, то јест Србима. Али од краја XIX века Албанци су одлучили да коначно очисте од Срба Косовски вилајет и са тим циљем основана је 1878. у косовском граду Призрену такозвана „Призренска лига” од које почиње историја укупне савремене албанске државности.

         Користећи покровитељство Истанбула, Албанци су потискивали и истребљивали Србе до 1912., када је после Првог балканског рата косовски део „турског наслеђа” припао Србији. Са масовним антисрпским акцијама Албанци су морали да причекају, али су сукоби на националној основи трајали током читавих 20-30 година.

         Након почетка Другог светског рата, Косово је ушло у састав профашистичке Велике Албаније. Од 1941. до 1945. Албанци су приредили косовским Србима локални геноцид; према подацима српских научника - убијено је више од десет хиљада људи и око сто хиљада протерано. У оквирима српско-центричне верзије догађаја, „драма прогона” Срба из покрајине из времена Другог светског рата управо се и налази у основи њиховог савременог жалосног положаја на Косову.

         По завршетку Другог светског рата и оснивања Социјалистичке Југославије, српским избеглицама са Косова било је забрањено да се враћају у своја родна места, а Албанци су добили све могуће слободе. Године 1945. Косово је проглашено за аутономну област, 1963. за аутономну покрајину, а 1974. покрајина је у правима практично изједначена са савезним републикама.

         Ово је кратко излагање виђења историје албанског присуства на Косову у оквирима просрпске историјске парадигме. 

         Албанци имају своје исто толико етноцентрично схватање проблема Косово, засновано на реверзибилном поимању историје и псеудонаучној аргументацији њиховог „права првенства” на Косову.

         У складу са албанском концепцијом историје, управо они су аутохтоно становништво Косова, а Срби су – освајачи.

Пећка Патријаршија

         Основна албанска теза састоји се у томе да су преци савремених Албанаца увек живели на Балкану за разлику од Словена који су дошли тек у VI веку заједно са Западним Готима и Хунима, рушећи све на свом путу. Иначе, освајачи су прилично брзо прихватили од староседелачког становништва римско-византијску културу, чији су носиоци били преци савремених Албанаца, затим примили хришћанство и признали власт Константинопоља.

         За албанско потврђивање права на Косово принципијелно је важна чињеница да су у бици на Косовом пољу 1389. Албанци устали против турских освајача раме уз раме са Србима. А после Косовске битке и након што се Србија истрзана унутрашњим неслогама распала постепено предајући своју територију Османлијама, на челу отпора против Турака нашао се Албанац – Ђурађ Кастриот који је ушао у историју као Скендербег. Ако се пође од албанске концепције историје Косова, та једна чињеница била би довољна дасе дезавуишу српски покушаји да представе Турке и Албанце као савезнике и истомишљенике.

         Обично упоређење основних теза албанског и српског виђења историје косовске кризе открива зачуђујућу подударност основних идејних акцената обе теорије. У вези с тим истакнути руски балканолог А. А. Улуњан износи тезу о „блоковској структури националног питања на Балкану” и издваја неколико идејних модела карактеристичних за идеолошке интерпретације своје националне историје свих балканских народа.

         То је идеја „историјског права” (реалне или привидне припадности ове или оне територије овом или другом народу), идеја „очувања/враћања историјског наслеђа”, идеја „окупљања земаља” насељених сународницима, идеја „равноправности различитих балканских народа” (у датом контексту – једнака подела  империјског наслеђа, право свих народа на плодне земље и на излаз на море). Циљ и смисао свих ових модела  је – „мобилизација друштва ради реализације геополитичке идеје” и „обликовање концепције националног интереса и националне безбедности”.

         На тај начин историјске паралеле, аберације и уопште реверзибилно поимање историје није одраз свесне дифамације историјске науке и историјског памћења  у балканском региону. Овде се пре може говорити о актуализацији историје - у тренуцима кризе за балканске народе историја престаје да буде „учитељица живота” (historia magistra vitae est), већ буквално постаје садржај живота. Пред нама није „крај историје”, о којем је писао амерички филозоф Ф. Фукујама него обрнуто, преливање историје у свакодневност, компактна историја.

         За интерпретирање балканске историје кључна парадигма Запада постао је појам „instant history”, буквално „брзо растворива историја”.

         Ова концепција, која се у знатној мери базира на идејама Фукујаме, изречена је као једино могућа интерпретација историјског аспекта идеолошких система балканских народа у чланку „Instant history: како правилно разумети ратове на територији бивше Југославије”, која је објављена 1996. у академском издању „SlavicReview”.

         Аутори тог епохалног чланка били су четворо истакнутих стручњака за историју Балкана – Г. Стокс, Џ. Лампе, Д. Русинов и Д. Мостов. У том чланку истакнути научници позвали су научну заједницу и политичке аналитичаре да априори игноришу било какве  историјске реминисценције које се сусрећу у идеолошким концепцијама балканских политичара, сва позивања на „историјску праведност”, на помињања историјских граница” и „историјских својина”.

         Аутори чланка убеђују читаоца да историјска наука на Балкану није више од скупа историјских анегдота и казуса који се лако могу прилагодити потребама данашњег дана. Сваки народ бивше Југославије има свој сажетак таквих историјских анегдота из којег се до бесконачности могу црпсти реминисценције које одговарају сваком случају. Такође, свака од сукобљених страна за сваку такву „историјску анегдоту” (битка на Косовом пољу, на пример) има читав систем псеудонаучних доказа који се у оквиру цивилизоване дискусије практично не могу оповргнути.

         Сувишно је говорити да „брзо растворива историја Срба” постоји само зато да би противречила „брзо растворивој историји Албанаца” и обрнуто.

         Зачарани круг бескрајних историјских реминисценција мора се прекинути апсолутним игнорисањем – то је закључак који нуде аутори чланка. Позивање на „историјску правду”, поштовање „историјских граница”, поштовање „историјског права” може се и треба пречути.

         Као и све интелектуалне стратегије које се заснивају на упрошћеном прилажењу сложеним питањима, идеја „instant history” у односу на косовску кризу брзо је стекла много присталица, а за америчку спољну политику постала основна.

         Осведочена следбеница концепције „инстант историје” била је, поред осталих, државни секретар САД (1997-2001.) Мадлен Олбрајт, уз чије је активно учешће Косово де факто отргнуто од Србије после операције 1999. У својим мемоарима она овако описује процес преговора о Косову:

         „Срби нам држе предавања из којих следи да је Косово – неодвојиви део Србије. Затим нам Албанци причају о албанској историји Косова. Ми се слажемо и са једнима и са другима… Свакој од страна говоримо оно што она жели да чује и саветујемо да не верују  у оно што сазнају од неког другог. И та тактика одлично делује!”

         Очигледно да је М. Олбрајт због неких својих нарочитих својстава, за које сматрамо неумесним да их разматрамо, прихватила концепцију „инстант историје” пре свега као право да не обраћа пажњу на аргументе страна у сукобу, да се не интересује за изворе конфликта, већ да се руководи искључиво својим сопственим поимањем текућег момента, али такође и као својеврсну индулгенцију која јој омогућава да отворено лаже ако саговорник прибегава историјској аргументацији.

         У мемоарима М. Олбрајт постоји опис њеног сусрета са српским епископом Артемијем (Радосављевићем) у косовском манастиру Грачаници по завршетку ратне кампање 1999, који је за овај контекст изузетно значајан. Владика показује првој личности америчког спољнополитичког ресора фотографије разрушених православних цркава и изражава бојазан да ће, изгледа, сви Срби ускоро морати да напусте Косово.

         „Ја сам га уверила – пише госпођа Олбрајт – да ће мировне снаге НАТО-а и ОУН-а учинити све да се његов народ осећа безбедним”.

         Државни секретар М. Олбрајт, гарантовала је епископу очување српских светиња на Косову и обећала да косовски Срби неће бити одвојени од Србије. Својим читаоцима М. Олбрајт објашњава – то је била изнуђена лаж, зато што није било могуће другачије разговарати са човеком који се стално позива на древну историју, користећи при том ауторитет свог положаја. У ствари, за Србе на Косову нема будућности – „Косово које многи Срби сматрају за срце своје нације, одавно је урасло у туђе тело”.

         Признавање косовске независности од стране главних актера међународног политичког живота може се оценити као логичан, оправдан резултат тријумфа концепције „инстант историје” и прагматизма који из ње логично следи, над основним принципима међународне безбедности и здравим разумом.

         Фатална грешка светских размера какву представља признање независности Косова могла се избећи да се међународна заједница није ограђивала од сложене и вишезначне историје покрајине  страшилом „Instant history”. Нажалост, у случају Косова политика Запада постаје не само пристрана и необјективна него и све више „прагматична”, односно, симплификована.

         При том у површности не греше само америчке либералне демократе („либдеми”) у лику Олбрајт, г-на Клинтона и г-ђе Клинтон, него и амерички неоконзервативци, на пример, у лику Дика Чејнија. Упогледу Косова између те две групације уопште се не очитује нека суштинска разлика.

         Упрошћавање и тежња да се деисторизује косовски конфликт својствени су и независним америчким политичким мислиоцима конзервативног правца, на пример, веома популарном у одређеним политичким круговима у Русији, Едварду Лутваку.

         У четвртом броју часописа „Foreign affairs” за 1999. годину професор Лутвак објавио је манифест „неопрагматичног” приступа решењу косовске кризе, који је назвао „Givewar a chance”, буквално – „дајте шансу рату”, или – „нека буде рат”.

         „Непријатна истина налази се у томе - пише Лутвак - што рат иако је највеће зло, поседује једно значајно позитивно својство: рат је способан да решава политичке конфликте и да доводи до стабилног мира. Али, то његово својство може да се реализује или када зараћене стране потроше све своје расположиве људске и војне ресурсе, или када једна од страна успе да оствари одлучујућу победу. Авај, у наше време мале земље су принуђене да пристају на прекид борбених дејстава… То доводи до тога да сваки пут кад у овом или оном региону почне рат, прекидају га и самим тим не дају му да се претвори у стабилан мир”.

Унутрашњост манастира Грачаница

         Изразито антисрпски настројени професор даље размишља о томе  колико би за САД било јефтиније и практичније да се не гурају на Косово, него да дају Албанцима да изађу на крај са том ужасном „интервенционистичком српском солдатеском” на челу са Милошевићем.

         Према томе, идеолошка оправданост права на Косово помоћу „реверзибилног историцизма” својственог како Србима, тако и Албанцима, у спољнополитичком контексту једноставно не функционише; српски и албански „историцизми”, будући да су супротстављени, међусобно се девалвирају и обесмиљшавају.

         Логичан излаз из „ћорсокака историцизма” за западну дипломатију постали су концепција „инстант историје”, прагматизма (Олбрајт) и „нео-прагматизма (Лутвак). При том, за интерну употребу (како међу Србима, тако и међу косовским Албанцима) „реверзибилни историцизам” наставља да функционише и све до данас представља  најјачи мобилизациони фактор.

         Корен проблема је у томе што за Србију „историцизам” поимања Косова није више од материјалистичке, атеистичке изведенице од сакралног поимања Косова, које је Србима било својствено све до половине XX века.

         У време социјализма трудом таквих аутора као што је писац и академик Добрица Ћосић, изведена је „секуларизација” поимања за Србе свете косовске земље. Чињеница да је Косово постало место где су Срби стекли Христову веру, колевка хришћанства у Србији и седиште предстојатеља Српске православне цркве (од 1219. до 1766.), у секуларној верзији замењује се тезом о „огромном културном значају” косовских средњевековних цркава и манастира. Одаје се признање косовском епу и подвигу српског народа у бици на Косовом пољу (1389.), али се прећуткује да је за средњевековне српске владаре одупирање „злим агарјанима” имало пре свега верски карактер.

         Србија је на Косовом пољу стала на пут не само агресивним освајачима, него на пут силе која је довела у питање само постојање европске културе, односно, хришћанске културе (где су она срећна предлиберална времена када су ти појмови били идентични!).

         Подвиг српског народа на Косовом пољу – то је чин управо религијски, као што је и шестовековна историја српског мучеништва на Косову од руку Турака и Албанаца, најпре историја страдања за православну веру. И, наравно, није случајно да су српски просветитељи XVIII-XIX века Вук Караџић и Димитрије (у монаштву Доситеј) Обрадовић називали Косово српским Јерусалимом.

         Велика трагедија владавине Слободана Милошевића управо је у томе што су он лично, његови сарадници и његова супруга Мира Марковић која је имала огроман утицај на њега, као српске патриоте, при том, остали атеисти.

         Дакле, неминовно су били таоци „грубог историцизма”, неспосбни да схвате и осмисле сакрално значење Косова, његову важност не само за Србију него и за хришћанство у целини.

         То је још тужније зато што је у годинама Милошевићеве владавине предстојатељ Српске православне цркве био Његова Светост Патријарх Павле (Стојчевић). Патријарх Павле био је диван пример истинског хришћанског живота, смирења, аскетизма, љубави и свепраштања, а уз то и – доследне борбе за очување Косова под окриљем православне цркве.

         Док је још био епископ Рашко-призренски, владика Павле чинио је све што је могао за очување хришћанства на Косову. Није се плашио ни да улази у директну полемику са Титовим атеистичким режимом.

         Недавно је у Србији објављена његова преписка са властима Југославије и патријархом Германом поводом положаја православних верника и хришћанске цркве на Косову. По својој снази то је потресна хроника непрекидног рушења православних светиња и хришћанског начина живота Срба на Косову од стране Албанаца уз благонаклоност цивилних власти укључујући и етничке Србе-комунисте.

         „Овде је народ као овце без пастира, остављен сам себи, тако да не чуди што су људи заплашени и поколебани у својој вери под навалом свих могућих невоља које их снажно ударају. Углавном, ја бих њих позвао да сачувају најважније – своју душу и част свог народа, оно заједничко благо које смо наследили од наших светих предака …” – пише епископ Павле о стањуна Косову током 60-их година.

         Из писама будућег патријарха постаје потпуно очигледна примарна религијска компонента у трагедији Срба на Косову – очување православне вере било је не само главни ослонац српског живота у тој покрајини, него и циљ и смисао самог враћања тих земаља у састав српске државе 1912.

         Након што је почео прогањање православних, Титов режим је обесмислио и ослабио идеју српског Косова.Пошто су изгубили везу са својим парохијама и уопште са црквеним животом, Срби су почели масовно  да се пресељавају из унутрашњих подручја Косова и Метохије у индустријски развијени север покрајине препуштајући судбини светиње обливене крвљу својих очева и дедова.

         Истинска трагедија косовских Срба, која је предодредила прогон Срба из покрајине и на крају њено одвајање од Србије, јесте – у одустајању локалног становништва од хришћанске вере. Са своје стране, неразумевање те чињенице предодредило је узалудност Милошевићеве косовске политике.

         Међутим, бићемо праведни према српском лидеру напаћеном у Хашком трибуналу. Натовска бомбардовања Југославије у пролеће 1999. приморала су га да значајно ревидира своју слику света.

         У септембру 1999. у Београду је под покровитељством Српске православне цркве одржана изузетно велика изложба „Распето Косово”, а затим издата истоимена књига за чије су штампање издвојена средства из личних фондова Милошевића. Управо та књига први пут сакупља у једну целину сва страдања која је српски народ претрпео на Косову од турских поробљивача до натовских бомби и ставља их у религијски, сакрални контекст.

         Идеја сакралног а не само историјског значења Косова за Србију (и за читаво хришћанство) наставља свој развој у време владавине Војислава Коштунице који се декларисао као српски националиста и који, за разлику од Милошевића, није био спутан догмама комунистичке идеологије.

         У контексту удаљавања од „грубог историцизма”, повратка од телеологије на теологију, принципијелно је важна делатност владике Јована (Ћулибрка), епископа Липљанског у периоду од 2011-2014, од 2014. – епископа Славонског.

         Искуство владике Јована доказује да сакрално поимање Косова могу да схвате и прихвате не само Срби него и уопште сви верујући људи, при том и не само хришћани. Владика Јован је одбранио докторску дисертацију у Израелу, у меморијалном центру Јад ва-Шем, која је посвећена геноциду над Србима током година Другог светског рата од стране хрватских усташа.


Ово су урадили манастиру Девич

         Како каже владика, у Израелу је мало ко знао, укључујући и научнике, о зверствима усташа током Другог светског рата, без обзира што су жртве хрватских фашиста били и неколико десетина хиљада локалних Јевреја. За низ публикација на ту тему у израелским научним издањима, као и за одржавање научних конференција у Србији и Израелу, српском владици указана је част и додељена награда „Голда Меир”.

         „И тада сам се одлучио на нешто што ми је у почетку изгледало недостижно” – сећа се владика Јован. „Ако сам успео да придобијем наклоност Израелаца према Србима повлачећи паралелу између страдања Срба и Јевреја у Другом светском рату, зашто онда не бих пробао да им објасним шта је за Србе Косово. Јер, то није само нека територија, то је наша Света Земља”.

         Намера владике Јована показала се више него успешном. У Пећкој патријаршији, центру православља на Косову, 2012. одржана је међународна конференција „Балкан и Блиски Исток: заједничко и посебности” у којој су учествовали српски, израелски и европски научници. Главни циљ конференције био је – показати да се ни конфликт на Косову, ни конфликти на Блиском Истоку не могу не само решити, него ни бар донекле минимализовати ако стављамо у заграде фактор посебног, сакралног значења Косова (за Србе, православље, хришћанство у целини) и Свету Земљу (за три светске религије).

         „Без разумевања сакралног значења тих територија, прилично скроман ефекат преговора у Рамбујеу и споразума потписаних у Ослу постаје још скромнији и непоузданији, а будућност – непредвидива…” – закључује своје излагање владика Јован.

         Таквој оцени придружују се и други учесници конференције, на пример, професор Јерусалимског универзитета Мартин ван Кревелд.

         Пример владике Јована доказује да повратак на сакрално поимање косовског конфликта – није корак назад, како тврде неки либерални публицисти, него корак напред. Поред осталог, то је могућност да суштина догађања на Косову допре до значајног броја људи који нису изгубили веру, него су ошамућени и преварени западном антиисторијском пропагандом.

         (објављено у московском онлајн листу „Столетие”)

         Превела

Ксенија Трајковић

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари

garavi's picture
garavi 00:21 02.08.2016.

  • +26
Voting is closed.

С вером у Бога ускоро ће опет бити наше !

ninochka's picture
ninochka 07:18 02.08.2016.

  • +21
Voting is closed.

A sto bi bilo opet nase, da opet ginu ,da opet saljemo generale u Hag, DOKLE... Srbi treba da izumru i ostanu u istoriji kao i mnogi indijanci...bolje da se prica da je bio nekada neki pametni,hrabri narod nego da zivimo ovako kao prognana stoka sa vlascu koja nas svaki dan prodaje za saku dolara i pljuje po svom narodu gde stigne. Nismo zasluzili odavno vec da postojimo ni kao drzava ni kao narod, mrzimo jedni druge, dozvoljavamo da nas drugi pljuju, i sta ocekujemo spas od Boga? Pa ko nevoli samoga sebe nece ga ni Bog voleti. Potapamo manastire i rusimo crkve, MI NE NEKO DRUGI. I onda S verom u Boga...hebalo majku od ironije

Adios Amigos's picture
Adios Amigos 00:51 02.08.2016.

  • +22
Voting is closed.

Bondarev,

nista se vi ne bojte. kad vi udjete u vasu kolevku Kijev uci cemo i mi na nase Kosovo.

Tutinovac's picture
Tutinovac 12:48 02.08.2016.

  • +14
Voting is closed.

Pravi ste entuzijasta među inadžijama, moć Rusije je takva da se u Kijev može ući za 72 sata (to su realne procene iz Generalštaba Ruske Vojske) dok će Srbiji sa ovakvom niskom svešću i posvećenosti za vraćanje na Kosovo trebati 72 godine.

Dejan's picture
Dejan 00:20 03.08.2016.

  • +10
Voting is closed.

Ne znam sta je realna procena, i zasto se Kijev pominje kao cilj? Podotovo sto neki pominju izlazak na Dnjepar. ako Rusija krene, svi pacovi ce biti vise nego zadovolji kada, i ako stane na Dnjestru. Ja stvarno ne znam da li je ova Evropa puna idiota, ili je nsto drugo u pitanju? Vratimo se u 41-vu, i pradpostavimo da neko ima ofanzivnu silu kao sto je bila ona pod komandoma nemackog Feldmarsala Hajnnca Guderijana(uzgred, i pored tolike sile on se strogo protivio ideji invazije na Sovjetski Savez), odnosno ta sredstva i tu i takvu opremu i da je sve koncentrisano u Ukrajini. Zasto pricam o ovoj predpostavci? 50 % tehnika, 50 % Komandant. E, u odnosu na danasnje stanje, cela EU i nato kojekakvi bataljoni (izuzimam nuklearno oruzje) nemaju po ubojitoj moci, cak iako nas 7 decenija deli, snagu Guderijanovih Armija. Tu smo zavrsli sa prvom polovinom. Hajmo onda na drugu. DA li se neko mozda od ovih vucibatina iz nato-a moze porediti sa najboljim nemackim Vojskovodjom? Naravno da ne, jer su takvi karakteri zavrsavali pred zidom.
72 casa za uspostavljnje reda u Ukrajini je malo. Tesko da bi logisitka mogla pratiti blickrig oklpno-mehanizovanih jedinica Ruske Armije, a to je ovde od apsolutnog znacaja, kao i uctivi ljudi na Ruskom Krimu., jer u ovom potencijalnom ratu cilji nije zaravnavanje. Ako bi to bio cilj, casovi bi se brojali onoliko koliko Armati treba da dodj do Pridnjestrovlja.

Slobodanka's picture
Slobodanka 09:20 06.08.2016.

  • +4
Voting is closed.

EU se polako raspada, a istovremeno će se i njen odnos prema Ukrajini bitno i puno menjati. Nestaće tako i zainteresovanost Ukrajinaca za EU integracije, jer EU neće ni biti ili će od nje ostati neke manje celine. Pitanje je kako će to tada izgledati i da li će uopšte u budućnosti biti privlačno za Ukrajince.

Neruski susedi Ukrajine će tek pokazati svoje pravo lice. Ekonomska kriza u Ukrajini je velika i ono što najviše preti Ukrajini je glupost i nemar njenih dosadašnjih i sadašnjih vladajućih garnitura koje se najblaže rečeno ne ponašaju državnički. Dakle najveća opasnost za Ukrajinu u uslovima još veće ekonomske i političke krize biće separatističke tendencije potpomognute spolja iz Poljske, Slovačke, Madjarske i Rumunije, a opasnost za Ukrajinu nije Ruska federacija.
Sada je u toku dalje preumljivanje Ukrajinaca i širenje rusofobije tako da se oni što više udalje od Rusije kao jedinog pravog prirodnog saveznika i zaštitnika, da posle što lakše rastrgnu Ukrajinu. Koliko širenje rusofobije kod njih može da uspe jer su po poreklu isti narod, a katolika u Ukrajini ima tek oko 7%? Najveći problem te zemlje su ukronacisti! Mislim da su se Ukrajinci slično kao mi pogrešno zaljubiškali u EU zbog reklamiranja tobože boljeg života i većih primanja u EU.

Kada rasparčavanje Ukrajine od strane drugih suseda počne da se dešava pitanje je ko će tada vladati Ukrajinom i kakvi će se tada stavovi zauzimati u Kijevu? Možda će tada sadašnja priča u samoj Ukrajini o "ruskoj opasnosti" pretvoriti se u - Draga sestro Rusija, kad dolaziš? Kad dolaziš sestro da me spasavaš?

Slobodanka's picture
Slobodanka 10:19 11.08.2016.

  • +0
Voting is closed.

Ne mogu se baš tako porediti Ukrajina-Kijev i Kosovo, jer neprilike ovde i tamo nisu iste. Ukrajini preti i mogućnost većeg gradjanskog rata izmedju snaga koje su prozapadno orijentisane i izmedju drugih snaga koje nisu za to. U Kijevu su ljudi koji bilo da se izjašnjavaju kao Ukrajinci ili Rusi svi su značajni za Rusiju i postoje nastojanja iz Rusije, npr. Minsk 1 i 2, itd., te da se oni sačuvaju od opasnog scenarija rata i gradjanskog rata. Rusija još uvek ima načina da utiče i u nekoj meri pomogne. Na Kosovu sve je manje Srba, a mi tamo sve manje utičemo pozitivno, niti svojim zemljacima koji su još uvek tamo pomažemo, nego biva i da odmažemo.

Evo jedne takve novije vesti sa Kosova:

Срби са КиМ не могу да продају жито јер се оно довози из централне Србије - понедељак, 01. август 2016. | КМ Новине

Упркос причи да Срби на КиМ уживају на терету државног буџета, што вештачки понајвише имплементира поткупљена булумента такозваног "Инсајндера", чињеница је да Срби на КиМ заправо живе теже јер све послове преузимају трговци из централне Србије....
...Како пише "Нова економија", млинови на Косову и Метохији су престали да откупљују жито од локалних пољопривредника јер је жито које се довози из централне Србије - повољније упркос свим наметнутим таксама и трошковима транспорта! Тако да га овдашњи пољопривредници складиште или често продају и испод цене не би ли евентуално успели да поврате део уложених средстава...

Read more: http://www.kmnovine.com/2016/08/st.html#ixzz4GoK4GwXF

Slobodanka's picture
Slobodanka 00:01 12.08.2016.

  • +0
Voting is closed.

Amigos, kolevka Rusije nije Kijev. Stari najznačajniji ruski gradovi su Novgorod, zatim Rostov, Vladimir, Pskov, Suzdalj. Grad Kijev je bio mali grad na periferiji ruskog sveta, a bio je neko vreme prestoni grad samo zato da se skrati vreme putovanja do Vizantije i Carigrada.

Нада's picture
Нада 17:19 02.08.2016.

  • +13
Voting is closed.

Н. Бондарјев је ушао у саму суштину проблема КиМ почевши од кардиналне и не случајне грешке: "По завршетку Другог светског рата и оснивања Социјалистичке Југославије, српским избеглицама са Косова било је забрањено да се враћају у своја родна места, а Албанци су добили све могуће слободе. Године 1945. Косово је проглашено за аутономну област, 1963. за аутономну покрајину, а 1974. покрајина је у правима практично изједначена са савезним републикама".
Све после тога било је "слагање коцкица" у корист нелегитимне творевине, државе Косово*.
Колико год да је српски народ упорно остајао на свом вековном огњишту, притисци и зверска убиства, уз прећутно одобравање западних сила, отерали су га. Мафијашка држава уз помоћ међународне мафије, постала је реалност, иако нелегитимна по свим правним основама.

Додај коментар