Национализације плус - радничка контрола
ТЕМЕЉ Чавезових реформи представља национализација виталних индустрија. То су потези због којих је постао непопуларан код влада које представљају и штите идеале ’слободе и демократије’ (овде је већ проблем од одбране слободе и демократије то што Чавезова политика угрожава интересе крупног капитала и корпорација у Венецуели којима те владе служе).
Циљ национализације је једноставан – влада је имала план да поправи стандард у земљи, редуцира сиромаштво, те између осталога створи финансијски независну Венезуелу. Сасвим је очито да се наведено није могло остварити препуштањем потпуне контроле над економијом страним компанијама, којима и није сувише стало до тога колико Венецуела има сиромашних или ситих, писмених или неписмених људи.
Неки од сектора у којима се спроводи национализација су нафтни сектор, телекомуникације, производња и дистрибуција електричне енергије, грађевина и прехрамбени сектор. У сектору телекомуникација Чавез је 2007. године национализоао највећу телекомуникацијску компанију CANTV откупивши од америчке компаније 28.5 % удела за 572 милиона $. Надаље, у истој је години купљено 82 % удела у највећем приватном произвођачу струје чији је власник америчка AES. CORP за 740 милиона $. Потом је преузета највећа фабрика цемента у власништву мексичке, француске и швајцарске компаније, пошто су пропали преговори о национализацији, с тим да су европске компаније остале као мањински партнери док CEMEX није.
ЗА СИРОТИЊУ - 40 ОДСТО ЈЕФТИНИЈЕ
У нафтном сектору 2007. године Чавез је исплатио норвешку и француску нафтну компанију са око милијарду долара, док су BP и America's Chevron остали као мањински партнери. Почетком 2009. године на истоку државе национализована је фабрика за компресију плина, затим фабрике челика и керамике Ceramicas Carbobo. Чавез је с радницима уговорио повишицу од 14 долара по дану, уз истовремено смањење плате управе за око 10 – 20%.
Откад је поновно изабран 2006. године, Чавез је купио све већинске уделе заједничких улагања од стране разних компанија на подручју нафтног сектора, највеће фабрике челика, већински удео треће највеће банке, телекомуникације и ел. индустрије. У национализованим предузећима ради се на томе да радници постепено стичу одређени облик утицаја да би се постигнуо крајњи циљ – радничка контрола.
Чавезова влада је ставила нагласак и на социјалну потрошњу у коју спадају здравство, образовање, те политика запошљавања и редуковања сиромаштва. Највећа је промена остварена на подручју здравствене заштите у односу на годину у којој је Чавез преузео власт. Тада је било 1,628 хиљада лекара примарне заштите на 23,4 милиона људи. Крајем 2006. било их је 19,571 за популацију од 27 милиона. Пре Чавеза било је 417 хитних служби и 74 рехабилитационих центара, а крајем 2006. године постојала је 721 хитна служба и 445 рехабилитационих центара. Такође, у односу на почетак 1999. године када је ANTIRETROVIRAL лечење примало 335 пацијената, 2006. га је примало 18,538 ХИВ пацијената.
Чавезова влада ради и на субвенционисању хране, па је тако до 2006. године било преко 15 хиљада трговина у којима је храна јефтинија до 40% од тржишне цене – разлику плаћа управо Чавезова влада. Овде спада и 1,8 милијуна деце које је укључено у школски програм субвенциониране хране, у односу на 252 000 почетком 1999. године.
ДУПЛО МАЊЕ
НЕЗАПОСЛЕНИХ
Велики подухвати остварују се и у образовању где се број ученика (примарна едукација) повећао са 271,593 у 1999. години на преко један милион у 2006.г. Такођер преко милион људи је укључено у програме писмености за одрасле. Овај подухват је од огромног значења за целу заједницу с обзиром на велику стопу неписмености у Венецуели, као уосталом и у целој Латинској Америци.
Од 50.4% у 1998. години, стопа сиромашних у Венецуели пала је на 36.3% у 2006, док је стопа екстремно сиромашних пала са 20.3% на 11.1 %. Политика запошљавања је врло успешна и то се најбоље види по учешћу незапослених и уделу запослених у укупном радно способном становништву. Стопа запослености се од 89% повећала на 90.5% од када је Чавез на власти, а стопа незапослености је ишла редом: 15% у години када Чавез преузима власт, 18.4% у јеку највеће политичке и привредне нестабилности и 8.3 % у 2007. години. Од укупно запослених око 75% их је запослено у приватном сектору, док је осталих 15 % у јавном.
Извор: Радничка борба
