Зашто Америка – са својом застрашујућом силом – губи ратове?

ПЕНТАГОН ПРВИ ПУТ НИЈЕ ДОБИО ДОВОЉНО ВОЈНИКА ПО УГОВОРУ (70.000 УМЕСТО 76.500)

* Питање из наслова отворено је поставио популарни амерички интернет-лист Daily Beast. Овако: „Због чега најсмртоносније оружане снаге у историји нису у стању да побеђују у ратовима које воде?“ И указао да САД са својих 650 милијарди долара војног буџета на војску троше више него заједно седам земаља са највећим војним буџетима после америчког

* Недавно се појавила и књига Харлана Улмана „Анатомија дебакла: зашто Америка губи сваки рат који започне?“ А Улман, који је командовао ратним бродовима, сада је војни стратег и коаутор доктрине `брзог доминирања`, коју су САД примениле у Ираку

* Улман указује да су Сједињене Државе након Другог светског рата ратовале већи део тог периода. Такође: да је од завршетка Хладног рата прошло 28 година, а да оне отад ратују 21-ну и да су за то време имале десетине хиљада убијених. Он једином америчком неспорном победом сматра први ирачки рат, а други упад у Ирак (2003-ће) „можда највећом америчком стратешком катастрофом након Грађанског рата“

* Daily Beast упозорава да је проблем и у томе што амерички политичари и генерали стално потцењују своје противнике. И скреће пажњу на афоризам аутора књиге „Како правилно изгубити рат?“ Доминика Тијернија: „Ми имамо (војну) силу. А они – силу духа“

_____________________________________________________________________

        Аутор: Андреј ШИТОВ, агенција ТАСС

        КАДА зимус обележавана 75-годишњица деблокаде Лењинграда, па град славио своје хероје укључујући легендарну жену-рониоца Нину Соколову, прошло ми је кроз главу да ја уопште не знам за америчке ратне хероје.

        Не мислим на генерале попут Двајта Ајзенхауера, који је потом постао и председник САД, већ на војнике и официре попут наших Александра Матросова или Николаја Гастела.

        Почео сам да их тражим и – нисам нашао.

        Отада ту тему „држим на оку“. И, ево: ових дана је Washington Times написао да прошле године армија САД – први пут за десет година – није добила довољно војника (70.000 уместо 76.500).

        Због тога се у САД родила идеја да се у војну службу почну примати и 16-годишњаци (досад су од 17 година навише). Зато што је у том узрасту мање наркомана и осуђиваних.

        Некима се ово окретање Пентагона средњошколцима одмах није свидело.

        Истовремено су се појавили резултати анкете која је показала да амерички ветерани (а то су сви који су служили у Оружаним снагама САД) позитивније оцењују Доналда Трампа као врховног команданта него грађани САД.

        Већина ветерана се изјаснила против америчких ратова у Авганистану, Ираку и Сирији.

        А тим ратовима се још не види крај. Упркос томе што је још Џорџ Буш-Млађи био 2003-ће објавио да САД завршавају војну мисију у Ираку. Чак је – ради већег ефекта – војним авионом слетео на палубу носача авиона са којег је објавио ту „фантастичну новост“.

        Намеће се питање: због чега САД, са њиховом хваљеном војном моћи, никако не успевају да победе своје слабије противнике?

        Уосталом, пошто себе сматрају моћнијим од свих – где им је, макар, наука о побеђивању?

        Управо ово питање је отворено поставио популарни амерички интернет-лист Daily Beast. овако: „Због чега најсмртоносније оружане снаге у историји нису у стању да побеђују у ратовима које воде?“

        У поднаслову текста у Daily Beast се указује да САД са својих 650 милијарди долара војног буџета на војску троше више него заједно седам земаља са највећим војним буџетима после америчког.

        Међутим, ништа од овога није сасвим ново. Недавно се појавила књига Харлана Улмана „Анатомија дебакла: зашто Америка губи сваки рат који започне?“

Харлан Улман

        Простудирао сам и ту и друге публикације, али нисам до краја схватио због чега је Русија у Сирији успела, а Американци нису. Али, сазнао сам доста тога.

        Улман, који је командовао ратним бродовима а сада је војни стратег и коаутор доктрине `брзог доминирања`, коју су САД примениле у Ираку, указује да су Сједињене Државе након Другог светског рата ратовале већи део тог периода. Такође: да је од завршетка Хладног рата прошло 28 година, а да оне отад ратују 21-ну и да су за то време имале десетине хиљада убијених.

        Улман оцењује да се за САД Корејски рат завршио „нерешено“, а да је Вијетнамски био – срамни пораз.

        Он једином америчком неспорном победом сматра први ирачки рат, а други упад у Ирак (2003-ће) сматра „можда највећом америчком стратешком катастрофом након Грађанског рата“.

        При Бушу-Млађем главну реч су имали неоконзервативци који су тврдили да војну силу не треба просто имати него је и „активно користити за очување устројства света које се истовремено и ослања на америчку хегемонију и сама је подржава“.

        Foreign Affairs је објавио да Трамп води више војних операција од Обаме и то – против ширег круга непријатеља и са лабавијим критеријумима да отпочињање ратних операција.

        Због чега се САД, које су уплићу у све нове и нове ратове, не превише умешно користе своју војну силу?

        Улман процењује да врху у Вашингтону „фали стратешко промишљање засновано на коришћењу мозга“.

        Daily Beast упозорава да је проблем и у томе што амерички политичари и генерали стално потцењују своје противнике“. И скреће пажњу на афоризам аутора књиге „Како правилно изгубити рат?“ Доминика Тијернија: „Ми имамо (војну) силу. А они – силу духа“.

        Ово је сазвучно ономе о чему сам размишљао у Санкт Петербургу. Једна је ствар бранити своју земљу, свој народ и свој град, а сасвим друга – ратовати у далеким земљама, не схватајући за шта.

        У СССР је у своје време била парола: „Народ и армија су једно“. То је изгледало као чиста пропаганда, али ево – Американци су озбиљно забринути и ожалошћени што код њих тог јединства нема ни од корова.       

        О томе пишу историчар Ендрју Басевич у свом „Новом америком милитаризму“ и публициста Џејмс Фелоуз у „Трагедији америчких војника".

        Војни експерти у САД сматрају да ће Вашингтон наставити са ратним авантурама све док у њима не буду морала да учествују и деца припадника америчке елите.

        Иначе, бивши председник Комитета начелника штабова оружаних снага САД - адмирал Мајкл Мален – већ је предложио да Сједињене Државе битно смање своју оружану силу, а да је у кризним ситуацијама повећавају позивањем резервиста. И нагласио:

        „У то треба да буде укључена цела Америка. А док буде овако као досад – и даље ћемо све скупо плаћати“.

        (из ширег текста)

 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари