Трампов рат против Ирана све више уништава – амерички свет
НЕ РАЗАРА САМО АМЕРИЧКЕ ВОЈНЕ БАЗЕ И ИНТЕРЕСЕ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ ВЕЋ И АМЕРИЧКЕ САВЕЗЕ
Педро Санчез и Доналд Трамп
* Шпанија је почетком марта забранила Вашингтону да користи америчке базе на својој територији за напад на Иран, а сада је предузела нови корак – забранила је коришћење и свог ваздушног простора
* Европљани верују да, уместо да спасавају Трампа, треба да делују у складу са логиком „гурни онога који пада“. У овом случају - шпанским рукама. Међутим, ова логика има најмање две озбиљне мане. Прво, пораз у рату не би био само Трампов пораз. Па чак ни само пораз Сједињених Држава, које би морале да се повуку са Блиског истока. Био би то пораз целог Запада
* Ако САД не успеју у Ирану, то ће лидерима такозваног света у развоју демонстрирати ограничења западне моћи. А када виде, као што показује ирански рат, да више нема колективног Запада, те земље би могле покушати да трансформишу садашњи Глобални Југ у колективни
____________________________________________________________________
Аутор: Геворг МИРЗАЈАН
АМЕРИЧКИ рат против Ирана наставља да уништава амерички свет. Ово се не односи само на америчке базе на Блиском истоку, већ и на америчке савезе.
Шпанија, која је почетком марта забранила Вашингтону да користи америчке базе на својој територији за напад на Иран, предузела је нови корак – забранила је коришћење свог ваздушног простора.
„Мадрид не само да забрањује коришћење ваздухопловних база Рота и Морон од стране борбених авиона или авиона-танкера који учествују у нападу, већ и затвара свој ваздушни простор за америчке авионе базиране у трећим земљама, попут Велике Британије и Француске“, наводи се у чланку у Ел Паису.
Министар спољних послова Хосе Мануел Албарез објаснио је да шпанске власти теже „да не ураде ништа што би могло допринети ескалацији тог рата“.
Изгледа да ће САД ово преживети. Доналд Трамп је већ изјавио да му није потребна помоћ Шпаније и формално - то је тачно. Дани шпанске војне моћи, када су легендарни Терсији чинили терор широм Европе, прошли су пре више од 400 година, а сада је то, у најбољем случају, другоразредна војна сила. Проблем је, међутим, у томе што Шпанија по овом питању говори у име целе Европе. Или боље речено, Европа говори језиком Шпаније.
Ово су изјаве које би, пре само 15 година, деловале, ако не јеретички, свакако изузетно опасно. Тада се идеја трансатлантског јединства и америчко-европске солидарности сматрала практично кичмом целог колективног Запада.
Тада Европа није видела никакву прилику, па чак ни потребу, да изађе испод америчког одбрамбеног кишобрана, а САД су европске ресурсе и капацитете (економске, културне, политичке и идеолошке) посматрале као део сопственог арсенала за унапређење америчких интереса и света усмереног на Америку.
Када је, почетком 2010-их, Европи била потребна америчка помоћ да сломе Либију, Американци су им прискочили у помоћ.
Када је Европи била потребна америчка помоћ почетком 2020-их да спаси кијевски режим и покуша да нанесе стратешки пораз Русији, Америка је такође интервенисала.
Када је, истих раних 2020-их, амерички председник Џо Бајден прогласио идеју глобалне конфронтације између аутократија и демократија, Европљани су се окупили око њега.
Сада, међутим, отворено и без стида нападају Доналда Трампа. Истина, нису сви Европљани деловали тако оштро и бескомпромисно као шпанска влада, коју предводи премијер Педро Санчез. Међутим, цела Европа, предвођена председницом Европске комисије, Урсулом фон дер Лајен, објавила је да ће заштитити Мадрид од било каквих санкција које би САД могле да јој уведу (а Трамп је Шпанцима већ обећао потпуни трговински ембарго).
Логика Европљана је једноставна. Они искрено верују да њихови поступци не уништавају, већ, напротив, обнављају трансатлантску сарадњу.
Европа види Доналда Трампа као главну препреку развоју те сарадње и, сходно томе, верује да ће пораз САД у иранском рату уклонити ову препреку.
Ако амерички председник изгуби новембарске конгресне изборе, постаће у најбољем случају „хрома патка“ до краја свог мандата (републиканци би у новембру могли да изгубе контролу над оба дома Конгреса). У најгорем случају, Трамп се суочава са потпуним импичментом због покретања агресивног и непотребног рата.
Сходно томе, Европљани верују да, уместо да спасавају Трампа, треба да делују у складу са логиком „гурни онога који пада“. У овом случају - шпанским рукама.
Међутим, ова логика има најмање две озбиљне мане. Прво, пораз у рату не би био само Трампов пораз. Па чак ни само пораз Сједињених Држава, које би морале да се повуку са Блиског истока.
Био би то пораз целог Запада.
Ако САД не успеју у Ирану, то ће лидерима такозваног света у развоју демонстрирати ограничења западне моћи.
То су земље које се тренутно потчињавају Западу - више из страха или навике, упркос томе што га већ надмашују (а посебно Европљане) у економском развоју и технолошком напретку, а посебно у војним способностима. А када виде, као што показује ирански рат, да више нема колективног Запада, могле би покушати да трансформишу садашњи Глобални Југ у колективни.
Са свим последицама које из тога произилазе по западноцентрични глобални финансијски и политички систем.
Друго, Трамп није неки феномен, већ потпуно логична манифестација новог америчког политичког размишљања у којем се садашње европске елите све више доживљавају као паразити. А тренутак када је Европа ефикасно издала Сједињене Државе неће бити заборављен на Капитол Хилу.
Можда ће се из тога чак и извући поуке.
Уосталом, државни секретар Марко Рубио не само да је поступке Мадрида назвао „разочаравајућим“, већ је и изјавио да би након завршетка рата у Ирану Сједињене Државе могле да преиспитају свој приступ НАТО-у као организацији, а и својој обавези да заштите Европу. Јер, она је одбила да брани Америку у часу када је њој било најпотребније.
А тада би Европљани могли да другачије сагледају и европски систем колективне безбедности, своје покушаје да застраше Русију и на своје место у глобалном ланцу исхране.
Могли би потом и да зажале што Шпанију нису на време ударили по рукама...
