Сви чекају битку између САД и Кине која за Америку – ако је изгуби – може бити смртна пресуда

ХЕГСЕТ РАТ ПРОТИВ ИРАНА ПОКУШАО ДА ПРОДА ЗА „РАТ У ИМЕ ХРИСТА“, АЛИ РЕЛИГИОЗНЕ МОТИВЕ ИМАЈУ И ИРАН И ИЗРАЕЛ

* Шиитска грана ислама има снажан есхатолошки елемент, па се филозофија историје за исламски Иран своди на ишчекивање коначне битке између добра и зла, између муслимана и неверника

* И трећи учесник у блискоисточном рату, Израел, учинио је тај егзистенцијални сукоб темељем самог свог постојања. За ту државу, спољни непријатељ је уграђен у њен идентитет, а данас је Иран постао оличење тог непријатеља

* И Украјина је уградила непријатеља у свој идентитет. Њена државна идеја не садржи ништа осим жеље да буде АнтиРусија и да, ако буде могла, уништи Русију. Стога се и у Русији постепено учврстила идеја да никада неће имати мира док год украјинска држава постоји у свом садашњем облику

* Видећемо „ново небо и нову земљу“ иза хоризонта сукоба тек када се и сами променимо. Немогуће је изаћи из ове муке и вратити се нашим пређашњим животима зарад њиховог пређашњег значаја. Будућност није никоме загарантована; неизвесност је пред нама, али то није разлог да подлегнемо обамрлости и да одустанемо

__________________________________________________________________

             Аутор: Игор КАРАУЛОВ, песник и публициста

             ДОНАЛД Трамп час прети Ирану да ће му приредити „пакао“, а час - да ће преко ноћи уништити иранску цивилизацију.

             У међувремену, његов министар одбране, Пит Хегсет, говори о рату „у име Христа“.

             Ова склоност тражења мистичних и религиозних мотива за борбу против противника вероватно ће се само интензивирати.

             Прагматизам уступа место апокалиптицизму.

             Иран, нападнут од стране Сједињених Држава, спремно прихвата овај егзистенцијални изазов. Шиитска грана ислама има снажан есхатолошки елемент, па се филозофија историје за исламски Иран своди на ишчекивање коначне битке између добра и зла, између муслимана и неверника.

             Трећи учесник у блискоисточном рату, Израел, учинио је тај егзистенцијални сукоб темељем самог свог постојања. За ту државу, спољни непријатељ је уграђен у њен идентитет, а данас је Иран постао оличење тог непријатеља.

             Израелци су у овом случају реп који маше америчким псом, што може објаснити постојање унутар америчке елите хришћанско-ционистичке секте.

             Ако су приче о тој секти тачне, то увелико проширује основу гзистенцијалног сукоба на Блиском истоку.

             Иначе, постоји још једна држава која је уградила непријатеља у свој идентитет. То је Украјина, чија државна идеја не садржи ништа осим жеље да буде АнтиРусија и да, ако буде могла, уништи Русију. Стога се и у Русији постепено учврстила идеја да она никада неће имати мира док год украјинска држава постоји у свом садашњем облику.

             Међутим, и Европској унији је био потребан апсолутни непријатељ, антагониста, да чврсто обнови своју лабаву конфедерацију. Улазак у руско-украјински сукоб јој је дао таквог непријатеља, истовремено оживљавајући линије поделе наслеђене из прошлих векова.

             А ево шта се даље десило: Европа, уједињена под заставом русофобије, почела је да се удаљава од Сједињених Држава, и тај нови тектонски раскол се шири пред нашим очима. Запад као цивилизацијски феномен престаје да буде уједињен, а прозор за његову фрагментацију је отворен.

             Коначно, пред нама је битка коју сви чекају: између Сједињених Држава и Кине. У питању је титула водеће светске силе, а за Америку губитак те титуле би врло лако могао бити - смртна пресуда.

             Стога се и овде борба води по принципу „може остати само један“.

             Претећи глобални сукоб можда неће постати рат маса, што су била оба претходна светска рата. Барем бисмо волели да верујемо да неће.

             Али ће постати, у још већој мери, рат погледа на свет, рат смислова.

             У крајњој линији, мораће да се траже одговори на следећа питања: по којим принципима ће људи живети? Шта ће испунити њихове умове? Како ће оправдавати своје животе?

             Упркос људском инстинкту избегавања великих сукоба, ова питања ће бити постављена свима, будући да је и наша свест бојно поље.

             Када нам време обећа, речима Винстона Черчила, „крв, труд, сузе и зној“, стрпљење, марљивост, будност и самоконтрола су потребни и државама и од појединцима.

             Само, чак ни то није довољно.

             Видећемо „ново небо и нову земљу“ иза хоризонта сукоба тек када се и сами променимо. Немогуће је изаћи из ове муке и вратити се нашим пређашњим животима зарад њиховог пређашњег значаја.

             Будућност није никоме загарантована; неизвесност је пред нама, али то није разлог да подлегнемо обамрлости и да одустанемо.