Путину и Лаврову из Москве посаветовано да руска дипломатија мање буде `биљојед`

УЗ ОЦЕНУ ДА РУСИЈИ ТРЕБА И МАЛО ТРАМПОВЕ И ЕРДОГАНОВЕ „ГУСАРСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ“

* Русији није потребна само морална, већ и мало гусарске дипломатије. Не тако што ћемо јашући са исуканом сабљом „летети на непријатеља“, већ демонстрирањем спремности да ускочимо у седло и да са исуканом сабљом полетимо на непријатеља

* Гусарска дипломатија је сада у моди. Захваљујући њеној употреби, Доналд Трамп непрестано притиска Европу, а и друге државе, намећући им сопствену вољу под претњом увођења санкција и употребе силе

* Још успешније „гусарску дипломатију“ користи Турска, која уз њену помоћ напредује на свим фронтовима. Прети грчким територијалним водама, заузима Либију, штити терористе у Сирији, истискује Руску Федерацију са Кавказа и формира простор туранског света, на челу са председником-султаном Реџепом Ердоганом

* Наравно, Русија не треба да се понаша као Турска. Анкара користи гусарску дипломатију у офанзивној спољној политици, а Русији је потребно да је користи искључиво у одбрамбеној. А да би убедила хулигане да јој не прелазе пут, неопходно је само да им покаже да морају да воде рачуна да ће Москва - у случају било какве агресије - једноставно ускочити у седло и са исуканом сабљом полетети на непријатеља

________________________________________________________________

       Аутор: Геворг МИРЗАЈАН, доцент на Финансијском универзитету који је у систему Владе РФ

       МИНИСТАР иностраних послова Русије, Сергеј Лавров, одржао је конференцију за штампу за неколико руских медија.

       Најпопуларније питање новинара, мада је било различитим сосевима и у различитим формулацијама, гласило је: „Зашто смо оволики биљоједи?“

       Присутне новинаре је занимало и зашто су сви према нама безобразни, зашто Европа прелази све могуће законске норме (бар у случају Наваљни), зашто Запад уводи санкције ради санкција, зашто се Турска пење на Кавказ - а Кремљ се понаша као дипломирала на институту за девојке из добрих породица.

       Постављана питања као да су сугерисала да Русија - уместо што се држи новозаветног принципа „окрени и други образ“ – треба да почне да реагује по старозаветном  „око за око“.

       То је било сугерисање: показујте мишиће, браните наше интересе не осврћући се на морал и договоре које нико с друге стране не поштује.

       Грубо речено, Москви је сугерисано да крене путем Сједињених Држава и Турске.

       Министар Лавров се са тим није сложио. Објаснио је да, прво, Русија увек брани своје интересе. Друго, да грубост и демонстративно кршење међународних норми „није наш начин“:

       „Ипак смо ми пристојни људи, као што знате. Уверен сам да Русија, упркос свему, треба да остане у оквирима међународног права. Морамо остати посвећени свим споразумима који су постигнути уз наше учешће“.

       Министар је навео и да „морална супериорност припада онима који своје ставове увек могу објаснити универзалним међународним правним нормама које су све државе без изузетка прихватиле самим приступањем УН“.

       И формално, Лавров је, наравно, у праву. Међународно право није само колекција докумената, већ најважнији кодификовани скуп принципа на којима се заснива читав систем међународних односа. То су правила игре којих се сви морају придржавати.

       Штавише, ако делује на основу ових правила (а не према жељама неких лидера или по захтевима америчког Сената или Европског парламента), постаће у добром смислу предвидљив играч са којим треба сарађивати.

       Стога, министар Лавров јасно ставља до знања да се не треба приклонити оним играчима који занемарују међународне законе и уништавају општи систем међународних односа, а с тим и сопствену репутацију у свету. Међутим, делимично се не могу сложити са министром.

       Да, међународно право је једнообразно и неопходно, све државе га се морају придржавати - међутим, тај систем функционише само када постоји јасан механизам контроле и кажњавања прекршилаца.

       Међутим, хулигани раде шта год пожеле користећи се и тиме што насрпрам себе имају групу играча који поштују законе.

       Повлаче се из најважнијих међународних споразума, уводе санкције ради санкција, вређају и без доказа било каквог оптужују друге за мешања у изборе и тровања познатих блогера, отворено и без оклевања подстичу сукобе у близини туђих граница, демонстративно саботирајући напоре посредовања Русије ради јачања сопственог присуства у најважнијој регији за Русију.

       Хулигани који не играју по правилима, искоришћаваће учтивост осталих играча све док се не нађе најпристојнији (у руском поимању те речи) који оставити правила по страни и хулигана распалити по челу.

       А можда неће ни долазити до појаве таквих хулигана ако се само буде демонстрирала спремност да онај ко поштује закон – у било ком тренутку, на најмању манифестацију хулиганизма - од играча који поштује закон претвори у „учтивог играча“.

       Стога Русији није потребна само морална, већ и мало гусарске дипломатије.

       Не тако што ћемо јашући са исуканом сабљом „летети на непријатеља“, већ демонстрирањем спремности да ускочимо у седло и да са исуканом сабљом полетимо на непријатеља.

       Оваква дипломатија је сада у моди. Захваљујући њеној употреби, Доналд Трамп непрестано притиска Европу, а и друге државе, намећући им сопствену вољу под претњом увођења санкција и употребе силе.

Ердоган у посети својима у Либији

       Још успешније „гусарску дипломатију“ користи Турска, која уз њену помоћ напредује на свим фронтовима. Прети грчким територијалним водама, заузима Либију, штити терористе у Сирији, истискује Руску Федерацију са Кавказа и формира простор туранског света, на челу са председником-султаном Реџепом Ердоганом.

       Критичари овог приступа тврдиће да ће се Трампу и Ердогану ослањање на силу и претњу снагом вратити као бумеранг.Да ће таква гусарска дипломатија довести до обједињавања политичких противника против агресора.

       Ако Америци засад прети само гунђање оних који су јој у опозицији, за мање јаку и утицајну Турску таква консолидација може донети санкције, довести је до прекомерног ширнапрезања и притисака на њу дуж целе периферије – са стране Грчке, Египта, Саудијске Арабије, Ирана, Француске, ЕУ која се буди и Русије.

       Бивши непријатељи се често уједињују како би зауставили насилника и ударили га међу очи. Још ће ресурси обједињених бити вишеструко већи од агресора.

       Наравно, ако се Москва - која је несумњиво јача од Анкаре, али не толико да буде ближа Вашингтону по укупној моћи - буде понашала као гусар, и она ће објединити своје противнике.

       Међутим, Русија се неће понашати као Турска. Анкара користи гусарску дипломатију у офанзивној спољној политици, а Русији је потребно да је користи искључиво у одбрамбеној.

       Москва се не меша у послове Запада, не покушава да било кога учи како да живи, нема амбицију да  обнови совјетску сферу утицаја од Берлина до Владивостока и од Арктика до Индијског океана.

       Русија само жели да је не дирају, да јој се дозволи да се нормално развија и да нико не ствара на њеној периферији (на пост-совјетском простору) зоне нестабилности.

       А да би убедила хулигане да јој не прелазе пут, неопходно је само да им покаже да морају да воде рачуна да ће Москва - у случају било какве агресије - једноставно ускочити у седло и са исуканом сабљом полетети на непријатеља.

       Да ће га – у бољем случају по њега – распалити по глави, а  у најгорем – да ће му и главу скинути.

       Само у том случају ће хулигани два пута размислити пре него што одлуче да се уплићу у ствари Русије.