Newsweek доделио Русији целу Европу, али - Русији није потребна цела Европа

НЕЋЕ БИТИ ПОДЕЛЕ СВЕТА – НЕЋЕ ЈЕ НИ СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ, НИ РУСИЈА, НИ ИНДИЈА, НИ ЈАПАН...

Руски војници вежбају за прославу 80-годишњице

Победе у Другом светском рату

* Ако би се Москва напрегла, ако би сконцентрисала све своје ресурсе, могла би покушати да контролише Европу. Али, за њу то била игра без праве вајде. Зашто би Русија поново спашавала Европу од ратова, криза и непријатеља, ако за то Москва неће имати чак ни захвалност, већ бити проклињана?

* У стварности, амбиције Русије су много скромније: Москви треба само да контролише постсовјетски простор. Белорусија, Украјина, Молдавија, земље Кавказа и, наравно, Централна Азија

* Кина заиста гледа на целу источну Азију — од Јапана до Индонезије, од Пакистана до Филипина — као на своју сферу утицаја. Проблем је, међутим, што се жеље Пекинга не поклапају са његовим могућностима, нити са жељама других центара моћи. Прво, Индија себе види као доминантну силу у Јужној Азији. Друго, жеље кинеског руководства се не поклапају сни а тежњама Јапанаца. Токио се никада неће сложити са кинеским руководством, а ако дође до притиска, у року од неколико месеци ће моћи да поткрепи своје позиције нуклеарним оружјем

________________________________________________________

           Аутор: Геворг МИРЗАЈАН

           УСРЕД разговора о „новој Јалти“, односно подели света на сфере утицаја између великих сила, неки стручњаци и новинари су већ почели да цртају грубе карте такве поделе.

           У то се упустио и амерички њуз-магазин Newsweek. Чак је навео да ће „Јалта-2 имати три актера: Русију, САД и Кина.

           Да ће Европа, Турска и цео Кавказ доћи под контролу Москве. Да ће Америка преузети контролу над Канадом и Мексиком.

           Кина ће наводно добити целу источну Азију, док ће истовремено Централна Азија остати зона ривалства између Кине и Русије, а Централна и Јужна Америка – између Кине и Сједињених Држава.

           Звучи прелепо, наравно. За неке је чак примамљиво. Проблем је, међутим, што таква подела није одржива. У најмању руку зато што не одговара руским интересима.

           Зашто, с обзиром да је цела Европа дата Москви – од Бреста до Лисабона?

           Проблем је у томе што Русија не може и не намерава да контролише цео регион.

           Аутори Newsweek претпостављају да Москва то жели и намерава. Наводе тобожње „руско мешање“ у изборе у источној и западној Европи: Румунији, Молдавији, Француској и Словачкој, као доказ „руске заинтересованости“.

           Руског „подстицања протеста“ у побројаним државама нема и никада га није ни било – све је то фантазија западних новинара или технологија европских политичара који покушавају да консолидују Европску унију иза подметања руске „хибридне агресије“.

           Русија није Совјетски Савез. Она нема економске, војне и, што је најважније, идеолошке способности да управља Европом. Да, постоје снаге које су нам блиске, исповедају конзервативне вредности и наглашавају националне интересе. Међутим, те снаге су – немачка АфД, рецимо – националистичке природе и не прихватају никакву спољну контролу над својим земљама.

           Ни из Брисела ни из Москве.

           А исто то не прихватају ни националистичке снаге које су већ на челу Турске, односно њен председник Реџеп Ердоган.

           Штавише, не треба заборавити на садашњи ниво мржње помешан са страхом, који европске елите исповедају према Русији.

           Европска комисија је прогласила крсташки рат против Русије, Француска и Велика Британија показују спремност да пошаљу трупе у Украјину – о каквој контроли Москве над Европом се може говорити у таквој ситуацији?

           Да, ако би се Москва напрегла, ако би сконцентрисала све своје ресурсе, могла би (узимајући у обзир системску економску, идеолошку, војну и политичку кризу у ЕУ) - покушати да контролише Европу. Али, очигледно је да би за њу то била игра без праве вајде. Поготово ако се присетимо историје: зашто би Русија поново спашавала Европу од ратова, криза и непријатеља, ако за то Москва неће имати ни захвалност, већ бити проклињана?

           Дакле, у стварности, амбиције Русије су много скромније: Москви треба само да контролише постсовјетски простор. Белорусија, Украјина, Молдавија, земље Кавказа и, наравно, Централна Азија. Овде се не може говорити ни о каквој „зони ривалства са Кином“. Уместо тога, на несрећу аутора Newsweek, ту ће постојати зона сарадње Са Пекингом. Уосталом, Москва и Пекинг су заинтересовани за секуларизацију и стабилизацију региона (за разлику од Турске и Запада који играју на исламисте и сукобе).

           Бесмислени сукоб није потребан ни Русији ни Кини. Зато, у најгорем сценарију за Москву, могло би се говорити о цивилизованој економској конкуренцији уз војно-политичку сарадњу.

           Што се тиче кинеске зоне, чини се да су аутори близу истине. Кина заиста гледа на целу источну Азију — од Јапана до Индонезије, од Пакистана до Филипина — као на своју сферу утицаја. Проблем је, међутим, што се жеље Пекинга не поклапају са његовим могућностима, нити са жељама других центара моћи.

           Најмање два центра. Прво, Индија себе види као доминантну силу у Јужној Азији. Њу Делхи није спреман да препусти вођство Пекингу, посебно с обзиром на то да Индијци и Кинези имају територијалне спорове који се периодично преливају у војну акцију. А Индија своје жеље поткрепљује нуклеарним оружјем.

           Друго, жеље кинеског руководства се не поклапају са тежњама Јапанаца. Токио нема нуклеарно оружје, али има национални дух и дубок сукоб са Кином који се протеже далеко изван територијалних спорова око острва Сенкаку. Постоје економске разлике, историјски спорови и вековна мржња. Према томе, Токио се никада неће сложити са кинеским руководством, а ако дође до притиска, онда ће у року од неколико месеци моћи да поткрепи своје позиције нуклеарним оружјем.

           Ту су и земље југоисточне Азије које се консолидују у АСЕАН да би се заједнички супротставиле Кини. Јужна Кореја страхује од кинеске експанзије. Па чак и Северна Кореја, која је наизглед савезник Кине, истовремено негује сопствени суверенитет.

           Коначно, САД се неће сложити. Вашингтон није спреман да преда Кини економски најперспективнији регион планете.

           А није спреман ни да призна Јужну и Централну Америку заспорну територију. За Вашингтон је читаво подручје од Аљаске до рта Хорн ексклузивна америчка сфера утицаја. Нема кинеских лука у Централној Америци, нема кинеских база у близини Панамског канала, нема кинеских економских супер-пројеката у Јужној Америци, нема посебних односа између Пекинга и јужноамеричких земаља.

           Према томе, неће бити поделе света. Штавише, од три земље, најмање две суштински нису спремне за то.

           Сједињене Државе и даље теже светској доминацији.

            А Кина верује да ће јој економски мишићи омогућити да ионако добије све територије за које је заинтересована.