Немци су у оба светска рата изгубили пропагандни рат против Англосаксонаца

ХОЛИВУД ЈЕ АГИТПРОП-МОНСТРУМ СА РЕМЕК-ДЕЛИМА ПРОПАГАНДНОГ РАТА - СВЕ ДО „ИГРЕ ПРЕСТОЛА“

* Док су Енглези и Американци Немце представљали „свирепим Хунима“, који живе бебе једу за доручак, секу трудницама стомаке -Немци су њих меко критиковали и исмејавали. И са Французима је било исто. Њих су називали налицканим кукавицама, а Русе сиромашним пијандурама

* Највећи немачки новински концерни у то време су припадали браћи Улштајн и Рудолфу Мозесу чији листови су се продавали и у четири милиона примерака. А углавном су били либерални и фактички су били у рукама међународног капитала и били његове пропагандне полуге

* Уочи Другог светског рата је изгледало да су Хитлерови национал-социјалисти овладали методима англосаксонске пропаганде, али Немци се нису били изменили. Како су су назвали своју пропагандну установу? Немачки директно и просто: министарство пропаганде

____________________________________________________________________

         Пише: Владимир МОЖЕГОВ

         ПРЕ тачно сто година се парадом победе у Лондону, која је трајала 21 сат, завршио Први светски рат.

         Један од главних узрока пораза немачке била је неумешност у вођењу пропаганде. Англосаксонци су у томе били супериорни, а славили су „победу демократије“ над четири империје – немачком, руском, аустро-угарском и турском.

         На плану испирања мозгова, 21. век је штафету преузео од 20-ог и вештину пропаганде је довео до епског савршенства.

         Сада суверено влада Холивуд, монструм светског агитпропа који народима нуди нови илузорни свет прошлости, садашњицце и будућности. У дијапазону од фантастичног епоса „Игра престола“ до „Чернобиља“ – ремек-дела светског пропагандистичког рата.

         Немачка политичка филозофија оличена Вернером Зомбартом или Шпенглером представљала је светски рат као рат идеја културе против идеја млаћења новца. То је била солидна и моћна идеја, али немачка пропаганда није била у стању да је развије.

         Сама идеја се показала потпуно бесперспективном. Култура није имала чиме да парира лагању без пардона.

         Немци су по завршетку рата схватили горку истину да рат нису изгубили само на бојним пољима него још више на менталном плану и у умовима људи. Да је немачки поглед на свет изгубио против англосаксонског.

         Немци су по природи добродушни и склони објективности. То су добре особине за филозофију, можда и за витешке турнире, али су биле неподесне за нови цинични свет.

         Истакнути немачки обавештајац, начелник обавештајне управе врховне команде своје земље – Валтер Николаи – оставио је иза себе сећања у којима је поштено описао грешке немачке пропаганде за време првог светског рата:

         „Јесмо ли ми у том рату имали икакву пропаганду? Мој одговор је, на жалост, негативан. И оно што се покушавало – често је доносило више штете него користи. Чак и директне штете“.

         Пропаганда тражи наметљиву примитивну лаж са поштеним лицем. За Енглезе, који су током целе своје историје правили завере, то је нешто нормално. Код њих је на лицу увек једно, а у глави друго. Немци су по својој природи прости, поштени и наивни. А то је за за пропаганду – смрт.

         Немци пред почетак рата нису имали обједињену пропаганду. За њу је било задужено више од 20 различитих `бироа`, а сви заједно били су – прилично беспомоћни.

         Као и у филозофији, и у пропаганди су се тррудили да буду објективни, паметни, не одступајући превише од здравог разума и пристојности.

         Док су Енглези и Американци Немце представљали „свирепим Хунима“, који живе бебе једу за доручак, секу трудницама стомаке -Немци су њих меко критиковали и исмејавали.

         И са Французима је било исто. Њих су називали налицканим кукавицама, а Русе сиромашним пијандурама.

         Енглези су штампали фалсификоване бројеве немачких новина са текстовима у којима се тврдило да немачке трупе трпе поразе (у време када су побеђивале), а да у унутрашњости немачке царују глад и болести. А Немци су узвраћали – ратови су неспоразуми за које су криви сви.

         Немци су на крају и сами почели да верују да су криви за све. Толико да је њихова револуција новембра 1918-те фактички преузела пароле британске пропаганде.

         Међутим, није све ни у немачком менталитету ни у потењивању пропаганде.

         Безмало сва немачка штампа, као и немачке финансије, у то време су били у рукама оних које би било неопрезно сматрати немачким патриотама.

         Највећи немачки новински концерни у то време су припадали браћи Улштајн и Рудолфу Мозесу чији листови су се продавали и у четири милиона примерака. А углавном су били либерални и фактички су били у рукама међународног капитала и били његове пропагандне полуге.

         Главни Мозесов лист „Берлинер Тагеблат“ и у Немачкој, и ван ње, сматран је огледалом јавности, а фактички се бавио – саботажом.

         У текстовима тих листова говорило се о „немачкој кривици“, а услови версајског мира оцењивани су као сасвим прихватљиви.

         Уочи Другог светског рата је изгледало да су Хитлерови национал-социјалисти овладали методима англосаксонске пропаганде, али Немци се нису били изменили.

         Како су су назвали своју пропагандну установу?

         Немачки директно и просто: министарство пропаганде.

         Без икаквих „веза са друштвом“ и осталих змијских вијугања у стилу господе Бернејса и Липмана.

         Немац увек: певам о ономе што видим...