Мирзајан: Тешко да ће се Кључна петорка (C5) појавити до краја Трамповог мандата

АМЕРИЧКИ ЛИДЕР ЖЕЛИ ЗАПАДНУ ХЕМИСФЕРУ ЗА СЕБЕ, А ЗА СВЕТ – ГЛОБАЛНИ „БОРД ДИРЕКТОРА“

* Постојећи формати глобалног управљања многима нису по вољи. Г7 је, прво, нерепрезентативан. Укључује само земље колективног Запада, од којих су многе изгубиле политичку и економску моћ. Француска, Велика Британија, Италија, Канада, па чак донекле и Немачка, препустиле су глобално лидерство земљама које су донедавно сматране земљама у развоју

* Незападни формати - пре свега ШОС и БРИКС - већ су преузели контролу над безбедносним и економским питањима у Евроазији и полажу право на улогу глобалног борда директора. То значи да ће пре или касније изоловати Сједињене Државе

* Тешко да ће Њу Делхи одбити да уђе у С-5, али је са Кинезима све сложеније. Учешће у уском борду директора, у којем се не мора бити у конфликту са Америком, можда им неће бити довољно привлачно због Јапана. Тачније, неће им бити по вољи учешће Јапана у С-5. А Русија, којој је добро у БРИКС и ШОС, водиће рачуна и о позицији Кине и Индије

________________________________________________________________________

            Аутор: Геворг МИРЗАЈАН

            СЈЕДИЊЕНЕ Државе разматрају формирање «Кључне петорке» (Core 5, или C5).

            Ово је објавио Politico, наводећи да би у С-5 били Сједињене Државе, Русија, Индија, Кина и Јапан. Вашингтон замишља С-5 као замену за постојеће мултилатералне формате глобалног управљања и прототип глобалног борда директора.

            „Ово се поклапа са Трамповим погледом на свет. Он се не води идеологијом, већ жељом да сарађује са јаким лидерима и са оним великим силама које имају сфере утицаја у свом региону“, рекао је Politico Тори Таусиг, бивши директор за европска питања у америчком Савету за националну безбедност.

            Трампова доктрина националне безбедности ефикасно проглашава неоизолационизам и концентрацију свих напора на два региона (Латинска Америка и Источна Азија). Међутим, Америка није равнодушна према томе како се управља остатком света.

            Одрицање од глобализма не значи да је Вашингтон спреман да дозволи да му глобални послови пропадну.

            Постојећи формати глобалног управљања многима нису по вољи.

            Г7 је, прво, нерепрезентативнa. Укључује само земље колективног Запада, од којих су многе изгубиле политичку и економску моћ. Француска, Велика Британија, Италија, Канада, па чак донекле и Немачка, препустиле су глобално лидерство земљама које су донедавно сматране земљама у развоју.

            Сједињене Државе очигледно су, са својим прагматизмом, у мањини у овом формату – могу се ослонити само на Јапан, док четири европске земље, и Канада, која им се придружила, деле чисто идеолошки поглед на глобалну политику. Једноставно речено, оне је виде као неку врсту сукоба између демократија и аутократија.

            Сматрало се да би Г20, који уједињује такозване развијене и такозване земље у развоју, био адекватнији формат, где би сви учесници тражили компромис и преговарали једни са другима. Међутим, представници колективног Запада су паралисали тај формат.

            Уместо да сарађују са колегама из других важних земаља на јачању глобалне безбедности, суверенитета, трговине и економије, они намећу своју агенду другима и осуђују Русију.

            Није изненађујуће што се на самитима Г20 на крају не доносе озбиљне одлуке.

            Међутим, најштетнији фактор за Трампове амбиције јесте то што су земље у развоју, разочаране заједничким форматима са Западом, почеле да стварају сопствена удружења – пре свега ШОС и БРИКС.

            Ови незападни формати су већ преузели контролу над безбедносним и економским питањима у Евроазији и полажу право на улогу глобалног борда директора. То значи да ће пре или касније изоловати Сједињене Државе.

            Стога је Трамп одлучио да је боље да се не бори против неизбежног, већ да покуша да организује глобално преформатирање према сопственим правилима, у оквиру „Кључне петорке“.

            Избор земаља за овај формат је потпуно прагматичан. Русија је укључена на листу јер је водећа сила у Евроазији, али и део европске цивилизације. Такође је, упркос ономе што неки могу рећи, слободна од било каквог огорченог антагонизма са Сједињеним Државама ван граница постсовјетског простора (где су се Американци мешали и стога створили овај антагонизам ни из чега).

            Американци морају да укључе Кину. Друга највећа светска економија, гигантска земља по броју становника, која већ формира свој незападни блок држава, једноставно не може бити остављена по страни и без надзора. А ту су и Индија и Јапан, који „балансирају“ Кину.

            Индија, највећа демократија на планети, има сталне територијалне спорове са Кином. Јапан, једна од највећих економија, апсолутно је лојалан Сједињеним Државама и не може себе да замисли без савеза са Вашингтоном.

            Истовремено, присуство неких земаља је логично, као и одсуство других. Ситуација са Европом и Канадом је јасна – нису то заслужиле, а њихова идеолошка спољна политика могла би да сахрани формат.

            Одсуство афричких држава објашњава се чињеницом да ниједна од њих – чак ни Јужна Африка – није достигла ниво моћи потребан за учешће у глобалном борду директора.

            Одсуство Бразила и других латиноамеричких земаља значи да Сједињене Државе сматрају цео тај регион „својим“ и желе да га представљају у сјајној изолацији.

            Блиски исток је одсутан из истог разлога.

            Једино питање је: како се логика Вашингтона поклапа са ставовима других земаља. На пример, према речима Торија Таусига, одсуство Европе из С-5 ће натерати европске земље да поверују да Трамп Русију види као водећу силу која има право на сферу утицаја у Европи и, сходно томе, коначно ће сахранити трансатлантске односе.

            Сама Русија би могла да одбије да се придружи новом блоку – Москва се прилично пријатно осећа у ШОС и БРИКС-у, али ће узети у обзир и ставове Њу Делхија и Пекинга.

            Ако је са Индијом све јасно (тешко да ће Њу Делхи одбити да уђе у С-5) – са Кинезима је све сложеније.

            Учешће у уском борду директора, у којем се не мора бити у конфликту са Америком, можда им неће бити довољно привлачно због Јапана. Тачније, неће им бити по вољи учешће Јапана у С-5.

            Стога нису велики изгледи да ће С-5 бити формиран у 2026-ој.

            За то ће бити потребни многи месеци преговора и проналажења равнотеже.

             Уосталом, није сигурно да ће се преговори о С-5 успешно завршити у овом Трамповом мандату.