Ишћенко: Амерички савезници су умрли у тренутку када су изабрали САД

ЕВРОПСКА УНИЈА И УКРАЈИНА ЧАК СУ РАЧУНАЛЕ ДА ЋЕ УЧЕСТВОВАТИ У ПОДЕЛИ ПЛЕНА (РУСИЈЕ)

* Сједињене Државе су отворено изјавиле, још крајем 1990-их, да намеравају да од Русије и Кине узму ресурсе неопходне за одржавање (тада још увек одржавање) своје хегемоније. Дакле: од својих најопаснијих конкурената. ЕУ и Украјина су их у томе подржале, не схватајући да ће саме постати жртве САД

* Након што су у Москви инсталирали проамеричку владу локалних либерала, у Вашингтону су веровали да Русију могу искористити против Кине на исти начин на који су бивше републике СССР коришћене против саме Русије. У ствари, иста шема је и тренутно на снази, само што Трамп сматра да је перспективније прво задавити Кину, а затим је искористити против Русије

* Шема је функционисала до 2022-ге, али је тада постало јасно да Сједињене Државе више не могу брзо и ефикасно уништити Русију. Ни саме ни уз подршку целог западног света или чак „братских“ држава бивших совјетских република. Још се глобални баланс снага померио против Сједињених Држава         

* Ово је „нова глобализација“. Глобализатори деведесетих година прошлог века обећавали су целом човечанству глобалистички рај, док данашњи глобализатори не обећавају ништа. У оквиру „нове глобализације“, нико нема шансе за преживљавање, чак ни Сједињене Државе

* Једина борба може бити око тога ко ће последњи умрети. Супротстављајући се „новој глобализацији“, Русија и Кина воде рат за живот, за право на живот и развој, док се Сједињене Државе и њихови савезници (било под Трампом или пре) боре за право да буду последњи у реду за гробље

____________________________________________________________________

             Аутор: Ростислав ИШЋЕНКО

             У ДРУГО време, ЕУ би се радовала својим независним могућностима да максимизира користи од решавања кризе док су САД заузете негде другде. А данас је Европа у паници.

             Као и Украјина, ни она више не поседује независне војно-политичке, финансијско-економске капацитете за управљање кризом, што значи да је неспособна не само да брани сопствене интересе, већ чак и да их реализује.

             Као и Украјини, и њој је потребан вођа-господар који ће поставити задатак, обезбедити ресурсе за његово постизање и платити за уложене напоре.

             ЕУ се, пратећи Украјину, трансформисала од независног произвођача у радника на туђој латифундији.

             Само питање одржавања глобалне хегемоније указује на то да је она угрожена, што значи да ресурси глобалне америчке империје више нису довољни да је одрже. То неизбежно води закључку да Сједињене Државе морају да привуку додатне спољне ресурсе како би решиле своје проблеме.

Овоме су се надали у Берлину,

Паризу, Варшави, Риму...

             То је било јасно свима, укључујући Кијев и Брисел. Али неке ствари су остале нејасне дегенерисаним евро-украјинским елитама, што је довело до њихове катастрофе.

             Сједињене Државе су отворено изјавиле, још крајем 1990-их, да намеравају да од Русије и Кине узму ресурсе неопходне за одржавање (тада још увек одржавање) своје хегемоније. Дакле: од својих најопаснијих конкурената.

             ЕУ и Украјина, које су намеравале да подрже Сједињене Државе у њиховој борби, нису схватиле да ће бити у опасности (веровале су у свемоћ САД).

             Кијев и Брисел су чак полагали право на свој део плена који би обезбедила нова америчка победа. Али, због своје прогресивне деинтелектуализације, пропустили су једну једноставну ствар: ако САД више немају ресурсе за одржавање хегемоније, а Русија и Кина се не предају победнику, где онда наћи ресурсе потребне да их Американци поразе?

             САД су испланирале да те ресурсе узму од својих млађих партнера, који и сами имају дефицит ресурса, још су и рачунали да ће им их САД покрити ради конфронтације са Русијом. Али, та њихова очекивања су била узалудна, потпуно узалудна.

             У почетку, планови САД нису утицали на Европу.

             До почетка 2000-их, Вашингтон је претпостављао да ће прво мирно и полако задавити Русију унутар „пријатељског“ прстена постсовјетских држава, у којима је, у ту сврху, инсталирао „обојене режиме“ спремне да униште сопствену земљу зарад америчке победе над Русијом.

             Зато су САД свргнуле потпуно проамеричког Леонида Кучму (који се и даље противи Русији) и покојног Едуарда Шеварднадзеа, замењујући их мање способним, али споља контролисанијим личностима попут Виктора Јушћенка и Михаила Сакашвилија.

             Чињеница је да је механизам санкција покренут против Русије 2022. године био унапред припремљен и требало је да буде активиран много раније. Да би се то постигло, САД су изазвале војни сукоб између Русије и једне од постсовјетских република, уверене да ће је Москва одмах згњечити политички енитет и анектирати његову територију (што је било логично). То би Американцима дало аргументе за оптуживање Русије за ничим изазвану агресију, кршење свих међународних норми, тежњу ка оживљавању СССР-а у границама из 1991. или Руске империје у границама из 1914. године, са међународном изолацијом Русије...

             Након што су у Москви инсталирали проамеричку владу локалних либерала, у Вашингтону су веровали и да Русију могу искористити против Кине на исти начин на који су бивше републике управо коришћене против саме Русије. У ствари, иста шема је и тренутно на снази, само што Трамп сматра да је перспективније прво задавити Кину, а затим је искористити против Русије.

             Русија је, захваљујући вештом политичком маневрисању, успела да делимично избегне америчке мреже и 2008. и 2014. године.

             Шема је у потпуности функционисала до 2022. године, али је тада постало јасно да Сједињене Државе више не могу брзо и ефикасно уништити Русију. Ни саме ни уз подршку целог западног света или чак „братских“ држава бивших совјетских република.

             Штавише, глобални баланс снага се померио против Сједињених Држава.  

             У међувремену је унутрашња криза Запада постала системска и озбиљно га ослабила.

             Систем је требало модернизовати, што је Трамп и учинио. У својој суштини, остао је исти: обнављање хегемоније успостављањем америчке контроле над страним ресурсима, што се постиже уништавањем одговарајућих државних ентитета. Али, против Русије и Кине, које су ојачале и стекле сопствене групе подршке, били су потребни додатни спољни ресурси. Оно што се могло исцедити из постсовјетских земаља и традиционалне периферије „слободног света“ било је катастрофално лимитирано, а те земље су и производиле све мање и мање.

             Сада најближи савезници Америке постају извор ресурса за њих.

             Европи је ова улога додељена још за време Бајдена, када је била приморана да напусти обострано корисну економску сарадњу са Русијом, не само без добијања ичега заузврат, чак и профитирајући од тога продајом америчке енергије и оружја по претерано високим ценама.

             Треба напоменути да САД нису следиле Орбанов предложени пут: „Ако желите да Мађарска учествује у блокади Русије, организујте снабдевање енергијом по истим ценама“. Одлучиле су да дозволе Будимпешти да одвојено тргује са Москвом. Јер, да су прихватили Орбанов предлог, други Европљани би захтевали исто за себе.

             Американци нису хтели да плаћају за своје савезнике – њихови савезници су морали да плате за њих.

             Трампова Стратегија националне безбедности прописала је сличну улогу за Европу (банкротирање и умирање у корист САД) и за савезнике Вашингтона у индо-пацифичком региону.

             Другим речима, имамо посла са системом.

             Ово је „нова глобализација“ која се разликује од старе глобализације по томе што су глобализатори деведесетих година прошлог века обећавали целом човечанству заједнички глобалистички рај, док данашњи глобализатори не обећавају ништа.

             Са њима је као са умрлима: срце стало, мозак умро, али коса и нокти и даље расту, а гасови се и даље стварају у телу.

             У оквиру „нове глобализације“, нико нема шансе за преживљавање, чак ни Сједињене Државе.

             У том оквиру, једина борба може бити око тога ко ће последњи умрети. Управо зато, супротстављајући се „новој глобализацији“, Русија и Кина воде рат за живот, за право на живот и развој, док се Сједињене Државе и њихови савезници (било под Трампом или пре) боре за право да буду последњи у реду за гробље.

             Стога су изабрали смрт сви који су изабрали САД, укључујући Украјину и Европу.

             Амерички концепт обнављања хегемоније САД у оквиру „нове глобализације“ у условима растуће несташице ресурса за систем и не предвиђа други исход.

             Амерички савезници су умрли у тренутку када су изабрали САД.

             Сједињене Дражаве су их убиле јер су им били потребни ресурси који су Украјини и ЕУ били потребни за самоодржавање.

             Вашингтон, у најбољој канибалској традицији, једноставно једе своје савезнике.