Дугин: Иза Трампа је део дубоке државе који је прешао на позиције „мрачног просветитељства“

ТРАМП РАТУЈЕ ПРОТИВ ДУБОКЕ ДРЖАВЕ, А ОНА МУ ПОМОГЛА ДА СЕ ВРАТИ У БЕЛУ КУЋУ – У ЧЕМУ ЈЕ ПАРАДОКС? (крај)

Питер Тил

* На изборима 2024. Трампа су подржале кључне личности из Силицијумске долине – олигарси и технократе који су се раније традиционално повезивали искључиво са Демократском странком. Та група је фасцинирана процесом убрзања времена који је изнедрио посебан појам и одговарајућу филозофију – акцелерационизам

* Њене присталице сматрају да је постојање концентрисано само у времену и да је убрзањем времена, убрзањем техничког напретка и посебно сфере друштвених мрежа и вештачке интелигенције могуће остварити прелазак човечанства на квалитативно нови ниво. У ствари, то је скок ка постхуманости, или надчовечанству

* Интелектуалци ове школе, Кертис Јарвин и Ник Ленд, формулисали су теорију „мрачног просветитељства” по којој је, да би се ушло у будућност, потребно одбацити предрасуде хуманизма и уобичајеног просветитељства, чак – окренути се традиционалним институцијама као што су монархија, класно друштво, касте и затворени системи јер ће много више допринети техничком напретку

* Пресудно је било што су ову идеју активно подржали поједини олигарси – а пре свега Питер Тил, творац PayPal, Palantir и других успешних пројеката, као и Илон Маск

* Јасније је зашто Трамп делује овако одлучно: то није само његов темперамент, већ глобални план за убрзавање времена. То више није популизам. То је филозофија, стратегија, па чак и метафизика

____________________________________________________________

          Аутор: Александар ДУГИН, РИА Новости

          ДУБОКА држава у Сједињеним Државама је до извесног тренутка посматрала смењивање демократске и републиканске администрације као промену фасаде истог система.

          Али, појавило се нешто суштински ново, нешто чега у раном трампизму није било.

          На изборима 2024. Трампа су подржале кључне личности из Силицијумске долине – олигарси и технократе који су се раније традиционално повезивали искључиво са Демократском странком.

          Та група је фасцинирана процесом убрзања времена који је изнедрио посебан појам и одговарајућу филозофију – акцелерационизам.

          Присталице акцелеракционизма сматрају да је постојање концентрисано само у времену и да је убрзањем времена, убрзањем техничког напретка и посебно сфере друштвених мрежа и вештачке интелигенције могуће остварити прелазак човечанства на квалитативно нови ниво. У ствари, то је скок ка постхуманости, или надчовечанству.

          Али, у неком тренутку, акцелерационисти из Силицијумске долине су се поделили на две струје: на леве акцелерациониста (леве acc) и десне акцелерационисте (десне acc). Први су веровали да је технолошки напредак природно компатибилан са леволибералном агендом и били су безусловни противници конзервативизма и популизма.

          Али, ови други су пре неколико деценија изнели прилично парадоксалну тезу да технички напредак и акцелеракционизам уопште не зависе од тога каква идеологија влада у друштву. Још радикалније: да либерална идеологија са својим непоколебљивим ставовима, родном политиком, вокизмом, DEI, поништавањем културе, цензуром, брисањем граница, неконтролисаним миграцијама једноставно кочи развој, самим тим – не само да не убрзава време, већ га успорава.

          Интелектуалци ове школе, Кертис Јарвин и Ник Ленд, формулисали су теорију „мрачног просветитељства” по којој је, да би се ушло у будућност, потребно одбацити предрасуде хуманизма и уобичајеног просветитељства, чак напротив – окренути се традиционалним институцијама као што су монархија, класно друштво, касте и затворени системи јер ће много више допринети техничком напретку.

          Важно је било што су ову идеју активно подржали поједини олигарси – а пре свега Питер Тил, творац PayPal, Palantir и других успешних пројеката, као и Илон Маск.

          Технолошки гиганти продрли су дубоко у амерички естаблишмент јер су контролисали критичне технологије за надзор, умрежавање и електронску интелигенцију. Такође су остварили значајан напредак у развоју инжењеринга, што је илустровано Масковим свемирским достигнућима.

          Тако се у Силицијумској долини појавио посебан тренд, који се – по Петеру Тилу - понекад назива „тилизам“.

          Акцелерационистичка десница је била тесно повезана група моћних олигарха који су се у неком тренутку осетили довољно снажним да унесу идеје „мрачног просветитељства“ у америчку политику.

          Моја хипотеза је да је овај феномен из сенке формирао основу још дубљег стања. Они нису толико десни конзервативци колико су идеолошки противници левог либерализма и глобализма. Штавише, према њиховој теорији, успешан технички развој и одлучујући продор ка новим технологијама и новом типу постојања могући су само у релативно затвореним друштвено-политичким и културним системима који на новом нивоу репродукују феудално-монархијске облике друштвеног уређења.

          Сам Тил се рано придружио Трампу, стварајући ужи круг који је укључивао чланове Трампове породице, као и бројне републиканске политичаре у успону, укључујући Џеј Ди Венса.

          Системи Palantir постали су неопходан део свакодневне праксе ЦИА и других америчких обавештајних агенција, а мрачно просветитељство је међу њима постепено регрутовало своје присталице.

          Истовремено, популизам и национализам су свесно бирани од њих као масовно покриће за авангардне и делимично злокобне идеје.

          Изборно језгро је било неопходно, али у исто време само оно није било довољно за победу.

          Тада су „десничарски акцелерационисти” одлучили да користе друштвене мреже, што је резултирало тиме да је Илон Маск купио Твитер.

          Маск је постао симбол другог пола трампизма, који се називао техничком десницом, док су популисти почели да се називају трговачком десницом.

          Управо је активно учешће технолошке деснице и привлачење младих Трампу преко друштвених мрежа, као и других високотехнолошких алата утицаја, обезбедило његову победу.

          И “Пројекат 2025“ је развијен у истом окружењу. А сами тилисти и кандидати које су одабрали добили су високе функције у новој администрацији.

          Венс и Маск су пред очима јавности, али то је само врх леденог брега. Многе личности из ове групе заузимају кључне позиције на различитим нивоима управе. Конкретно, Расел Воут, који је представио „Пројекат 2025“, преузео је функцију директора Департмана за буџет и управљање.

          Десничарски акцелерационизам је кренуо путем разбијања либералне и глобалистичке дубоке државе, не од обичних конзервативних бирача, већ продором у систем.

          Тамо се, почевши од Трамповог првог мандата и током његове борбе за нови, одвијао огроман невидљиви рад, чији су резултати откривени тек у изборном периоду.

          Трамп је наоружан моћном и системском идеологијом, при чему традиционална десница (као што су Стив Бенон и Џек Пособек) обезбеђује популистички преносни каиш, а технолошка десница (Питер Тил, Илон Маск, Вивек Рамсвами, Марк Андресен, Дејвид Сакс и други) осваја амерички технолошки сектор и превлачи га на своју страну.

          „Убрзана десница“ промовише криптовалуте, мисију на Марс, па чак и претвара Гренланд у огромну лабораторију за најсмелије и најрадикалније експерименте.

          Док је техно-десница мањина у мору народног трампизма, она представља оно што смо привремено назвали - још дубљом државом.

          У суштини, то је идеологија која даје приоритет чистој технологији и убрзању глобалне транзиције човечанства на нови ниво – на вештачку интелигенцију, сингуларност.

          Илон Муск је недавно написао на свом Х налогу: „Налазимо се на хоризонту догађаја сингуларности. А препрека овој транзицији је (идиотска у очима технократа) либерална идеологија, коју они успешно руше у САД заједно са дубоком државом у којој је заживела“.

          Ако је ова конструкција тачна, онда много тога постаје јасно. Пре свега: који су то конкретни ауторитети и за које дугорочне циљеве омогућили Трампу да победи (како су га могли опет спречити да победи показали су избори 2020. у САД и сада у европској политици).

          Постаје јасније и зашто је отпор дубоке државе било релативно лако сломити.

          А било је јер је један од њених делова (сектор високих технологија и поједини блокови сектора безбедности и обавештајне заједнице) био идеолошки реформисан у духу „мрачног просветитељства“.

          Јасније је, коначно, и зашто Трамп делује овако одлучно: то није само његов темперамент, већ глобални план за убрзавање времена.

           То више није популизам. То је филозофија, стратегија, па чак и метафизика.