Прилепин: У Северној Кореји се аутомобили и станови додељују бесплатно

СВЕТСКИ ПОЗНАТИ РУСКИ КЊИЖЕВНИК У ЗЕМЉИ КИМ ЏОНГ-УНА ПРОВЕО ШЕСТ ДАНА

* Пјонгјанг је изузетно добро одржаван град (апсолутна чистоћа свуда - не може се поредити са париским и римским депонијама смећа), са потпуно новим аеродромом, потпуно новим хотелима, прелепим авенијама и небодерима. Аутомобила је, наравно, мање него у Москви (и нема никаквих гужви и саобраћајки), али сва возила су нова. Лете разни џипови и пикапови, а редови одличних таксија напросто јуре

* Возили смо се поред неких љупких кућа са становима у два нивоа, а ја питам: "Ко овде живи?" Рекли су ми да ту живе „почасни домари“, „почасни електричари“ и остали истакнути радници...

* Ресторани су светске класе (био сам у најбољим ресторанима у скоро свим европским престоницама и другде и знам о чему причам), особље је оличење љубазности. Енглески му није као, рецимо, у Индији, али је сасвим сношљив и разумљив

* У Северној Кореји постоје будистички храмови. У центру Пјонгјанга... налази се дивна православна црква Животворне Тројице. Упознао сам локалног свештеника: веома љубазног и пријатног човека. На најистакнутијем месту у цркви је икона која је поклон Владимира Путина. Службе се одржавају сваке недеље. Касније сам на улици питао упућене: А да ли је ваш свештеник члан комунистичке партије? „Наравно“, одговорили су ми мирно. То је овде у реду...

* Северна Кореја је земља врхунске технологије која се развија скоковито. Има једну од најмоћнијих војски на свету (1,5 милиона на 25 милиона становника), изузетно висок ниво науке (своју, ми им дуго нисмо ни на који начин помагали), што им, између осталог, омогућава да лансирају нуклеарне ракете на било коју тачку у САД или Јапану. То знају и Американци и Јапанци. Ову земљу нико никада неће дирати

___________________________________________________________________

Аутор: Захар ПРИЛЕПИН

ПРОВЕО сам шест дана у Северној Кореји.

Чак и особа која дубоко саосећа са том земљом (као ја) неизбежно потпада под запањујућу масу либерално-буржоаских дезинформација у вези са Северном Корејом.

Читате разумне књиге о историји Северне Кореје, и пратите разумне вести које вам достављају другови који тамо одлазе, али се и даље плашите: шта ако изађете из авиона а тамо кратери по улицама, грађани се шуњају по зидовима и око барака, портрети вођа изнад касарни, а све је опасано бодљикавом жицом.

Од целе ове листе, на лицу места сам пронашао само портрете вођа. Али, само на владиним зградама. Иначе, Пјонгјанг је изузетно добро одржаван град (апсолутна чистоћа свуда - не може се поредити са париским и римским депонијама смећа), са потпуно новим аеродромом, потпуно новим хотелима, прелепим авенијама и небодерима.

А кажу да уопште није једини такав град у Северној Кореји.

Аутомобила је, наравно, мање него у Москви (и нема никаквих гужви и саобраћајки), али сва возила су нова. Лете разни џипови и пикапови, а редови одличних таксија напросто јуре.

Превоз од града до аеродрома је десет долара. То значи да људи имају новца за таква путовања.

Аутомобилски транспорт је и приватни (мањински) и државни.

Аутомобили и станови се додељују бесплатно, пре свега научницима, уметницима, пролетерима и сељацима који су успешно радили на једном месту.

Возили смо се поред неких љупких кућа са становима у два нивоа, а ја питам: "Ко овде живи?"

Рекли су ми да ту живе „почасни домари“, „почасни електричари“ и остали истакнути радници.

Ресторани су светске класе (био сам у најбољим ресторанима у скоро свим европским престоницама и другде и знам о чему причам), особље је оличење љубазности.

Енглески му није као, рецимо, у Индији, али је сасвим сношљив и разумљив.

Нови пивски бар је отворио лично Ким Џонг-ун и био је задивљен најизврснијим врстама пива. Имају своје пиво (јечам и пиринач) и вотку (25 степени, пиринач).

Одавно сам престао да пијем алкохол јер се код нас заради мамурлук после три чаше вотке, али је радозналост победила. Укратко, гарантујем: овде можете попити локалну вотку са пивом (они воле да их мешају, као и Руси), па се ујутру пробудити свеж и бистре главе.

У ресторану је локални „девојачки“ бенд извео задивљујући концерт на таквом нивоу вештине да сам првих 15 минута заиста посумњао да је то плејбек јер ми се чинило да је немогуће да у Пјонгјангу тако свирају. На крају сам седео тик до гитаристе са акустичном гитаром, саксофонисте и хармоникаша и срамно себи признао:ово је најпоштенији звук уживо на свету.

Певали су наизменично америчке обраде и совјетске песме...

Девојке су овде (многе од њих) невероватно лепе.

Мушкарци су строги и прибрани.

Већина паметних телефона су нови модели. Они имају свој интернет, не читају своје непријатеље.
Колико год да сам гледао, никада нисам видео ниједну неуредно одевену особу, ни једног просјака, пијанца, па чак ни ругобу било које врсте.

Тешких злочина практично нема.

Распитивао сам се о зависности од дрога и педофилији, а домаћи су ме искрено стално питали: „Шта је то?“

Када би коначно схватили шта питам, узвраћали су: „А зашто би то требало да постоји код нас?“

Људи се овде венчавају са 25-29 година. Развода је 2-3 одсто. У случају развода, деца чешће остају код очева.

Многи овде уче руски. Био сам на локалном универзитету и свратио сам на час руског: сала је била огромна, препуна. Течно говоре руски, практично без нагласка. Русија се третира са наглашеним поштовањем.

Прво што смо урадили по доласку је да смо отишли да се помолимо са мојим друговима (било нас је троје: ветеран – официр СВО, проректор – такође добровољац Донбаса и ја).

Северна Кореја, као и Кина, није баш религиозна земља – или, другачије речено, религиозна је на свој начин. На овај или онај начин, постоји моћан култ предака и систем сложених традиционалних веровања која живе у народу.
Што се саме религије тиче, севернокорејски лидери, који настављају да граде социјализам, не боре се против ње, али је и не промовишу.

У Северној Кореји постоје будистички храмови.

У центру Пјонгјанга... налази се дивна православна црква Животворне Тројице.
Упознао сам локалног свештеника: веома љубазног и пријатног човека. На најистакнутијем месту у цркви је икона која је поклон Владимира Путина. Службе се одржавају сваке недеље. Касније сам на улици питао упућене:

— А да ли је ваш свештеник члан комунистичке партије?

„Наравно“, одговорили су ми мирно.

То је овде у реду.

Утицај касног стаљинистичког СССР-а на ову земљу, на њен (у најширем смислу) стил је огроман. Као да је ово Стаљинов монументални СССР из 1953. године, који је зауставио време.

Северна Кореја је земља врхунске технологије која се развија скоковито.

Има једну од најмоћнијих војски на свету (1,5 милиона на 25 милиона становника), изузетно висок ниво науке (своју, ми им дуго нисмо ни на који начин помагали), што им, између осталог, омогућава да лансирају нуклеарне ракете на било коју тачку у САД или Јапану.

То знају и Американци и Јапанци.

Ову земљу нико никада неће дирати.

Нико се никада неће усудити да јој диктира своје услове.

Зависност од Кине, како се испоставило, такође је мит – две земље сарађују и пријатељске су, али данашњи Ким периодично доноси одлуке које се Кини категорички не свиђају. Међутим, са те стране им нико ништа не замера.

Ово је једна од најсуверенијих и најсамодовољнијих земаља на планети - то је оно што разумете са искреним изненађењем и великим поштовањем.

То се у потпуности потврдилло и током наше Специјалне војне операције. Али, о томе други пут.