Симонопетра

(Игуман: Јелисеј)

Пише: Милослав Рајковић

         О Други ктитор Симонопетре био је српски деспот Јован Угљеша Мрњавчевић, који је владао Серском облашћу, у чијем саставу је била и Света Гора

        О  Главна црква у уском манастирском дворишту саграђена је после тог последњег пожара, малих је размера, нема фресака, премда је старији храм био осликан 1633, али је сва мистична, једноставно и јединствено молитвено место

         О Данас је Симонопетра једна од најнапреднијих светогорских обитељи, позната и као јак интелектуални центар, веома привлачна монасима који долазе из Француске



         МАНАСТИР Симона Петра, познатији као Симонопетра, - Σίμωνος Πέτρα, Σιμωνόπετρα (Рођење Спаситељево, 25. децембар/7. јануар) - најоригиналнија је и неимарски најсмелије изведена монашка грађевина на Светој Гори.

         На врху 230 метара високе литице, која се окомито успиње над морем, са својих седам спратова она изгледа као чардак ни на небу ни на земљи. Смештена између Григоријата, од кога је удаљена сат хода узбрдо, колико и од сопственог пристаништа, и луке Дафни до које је потребно двоструко више времена (гости данас углавном користе превоз манастирским возилом), Симонопетра својим импресивним положајем и изгледом сваког посетиоца, било он Грк или странац, осваја на први поглед.

         Манастир је у XIV веку основао монах Симон, који је најпре живео  у том крају у једној пећини крај извора (данас познатог као Света вода преподобног Симона) Према предању, овај анахорета је одлучио да подигне манастир на једној неприступачној стени где му се указала звезда, као што мудраци са Истока видоше Христову звезду и дођоше да му се поклоне у витлејемској пећини. Отуда је првобитно назван Нови Витлејем. Градњу је започео новцем тројице богатих ученика који су му се у међувремену придружили.

         ИСАИЈА САЧУВАО И ВИНО

         Наднесени над стравичном провалијом неимари су из дана у дан имали све више тешкоћа и одлучили су да прекину градњу. Преподобни наложи свом ученику Исаији да их пре него што пођу понуди храном и вином. Прилазећи им с послужавником у руци, ученик се оклизне и падне у понор. Али приликом пада не само да је остао потпуно неповређен него није пролио ни кап вина. Градитељи су ово чудо протумачили као «знак Божје воље“ да манастир буде подигнут баш на том месту и наставили градњу.
Христу вели да је манастир Симона постојао још у XI веку (да ли и на истом месту?) и да је оснивач данашњег манастира можда узео име у част неког старијег Симона.

         Други ктитор Симонопетре био је српски деспот Јован Угљеша Мрњавчевић, који је владао Серском облашћу, у чијем саставу је била и Света Гора. Угљеша је 1364. године послао свог духовника Јефтимија са новцем за проширење конака и куповину имања за манастир на Светој Гори и изван ње.

         Сава Хиландарац је забележио легенду да је деспот једном уснио како ће му кћи оздравити од падавице ако се за њу буде молио отац Симон, па кад тако би - богато је обдарио манастир „златом и имањем, и беше му у своје време највећи добротвор“. И још бележи монах Сава да се после Угљешине погибије на Марици, његов најстарији син Јован замонашио у Симонопетри, где је до смрти био баштован. Тек се, каже, на последњем часу сазнало да је монах Јоасаф био  уствари син деспота Угљеше.

         Братство и данас почетком октобра свеноћним бдењем прославља свог негдашњег добротвора.

         Симонопетру су често погађали велики пожари. Најгори се догодио 1580, када је већина конака изгорела до темеља а многи калуђери пострадали. Они који су се спасли понели су и манастирску касу и уточиште нашли у Ксенофонту, где им је чак била поверена и управа.

         ТУРЦИ ОПУСТОШИЛИ ЦРКВУ И РИЗНИЦУ

         Обнове манастира латио се предузимљиви игуман Евгеније. Наишао је на великодушну подршку угровлашког војводе Михаила Воде, који је Симонопетријцима, 1599, доделио читав манастир Светог Николе у Букурешту. Симонопетра је још дуго финансијски добро стајала, што сведочи податак да је Свештена општина 1661. године манастиру одредила да плати допринос од педесет пет пјастара.

         Тачно после једног столећа (1761) манастир је био потпуно запустео и Општина га је уступила руском духовном вођи Пајсију Величковском, који је тражио место погодно за смештај својих многобројних следбеника. Духовник Пајсије је, суочен с тежином дугова, после три месеца отишао из манастира. Затворено светилиште преузела је Велика лавра, а онда га је, према једној хроници, поново отворио његов негдашњи игуман Јоасаф из Митилене.

         Обновљена Симонопетра је 1801. године повељом патријарха Калиника V постала општежитељном. Манастир је поново годинама остао затворен после грчког устанка, када су монаси морали да оду а турски војници опустошили цркву и ризницу. Опоравак је уследио доласком у манастир, 1868, бившег митрополита Пантелејмона. Пожар који је задесио Симонопетру 1891. захватио је саборни храм и библиотеку.

         ПРИВЛАЧНА ЗА МОНАХЕ ФРАНЦУЗЕ

         Главна црква у уском манастирском дворишту саграђена је после тог последњег пожара, малих је размера, нема фресака, премда је старији храм био осликан 1633, али је сва мистична, једноставно и јединствено молитвено место. У оквиру зидина има четири параклиса, од којих онај посвећен Јовану Богослову украшавају фреске из 1702. У порти нема фијале а трпезарија је уклопљена у комплекс конака.

         Симонопетра у Кареји има пет келија, у којима су живели есфигменски монаси, са којима је, пошто су се одрекли послушности игуману свог манастира, патријарх Вартоломеј приликом последње посете Светој Гори основао братство „новог Есфигмена“.

         Манастирски представник пребива у огромној келији Свих светих, коју је за манастир купио бивши митрополит Пентаполиса Нил. Реч је о митрополиту који је био најупорнији да се манастиру Св. Пантелејмона призна „руски карактер“. Симонопетра има метох у Ормилији на Халкидики у коме делује врло напредно сестринство.

         После многих катастрофалних пожара, у манастирском архиву, ризници и библиотеци мало је шта остало.

         За Србе је важно да знају да је међу сачуваним документима и златопечатна повеља деспота Јована Угљеше, у преводу на грчки, као и оригинал хрисовуље Михаила Воде. Пре последњег пожара Ламброс је био пописао леп број рукописних књига, али ватра је већину заувек прогутала.

         Данас је Симонопетра једна од најнапреднијих светогорских обитељи, позната и као јак интелектуални центар, веома привлачна монасима који долазе из Француске.