Есфигмен
(Настојатељ: Методије)
Пише: Милослав Рајковић
О Есфигменци не одобравају екуменистичке акције цариградских патријараха, и још од сусрета патријарха Атинагоре са римским папом Паволом Шестим, на службама не помињу име свог духовног поглавара
О У овом манастиру су боравиле славне личности: цариградски патријарх Атанасије, Григорије Палама, историчар и гласовити тумач канона Православне цркве Јован Зонара, учени Герасим Смирнакис, први писац историје Свете Горе
О Есфигмен су у средњем веку помагали Јован V Палеолог, српски цар Душан, деспот Ђурађ Бранковић, његова ћерка султанија Мара
ЕСФИГМЕН – Εσφιγμένου Вазнесење Господње (Спасовдан, 40 дана после Васкрса) - лежи на самој обали морског затона. Између обронака брда Самарија и Живоносни источник (Зоодохос Пиги).
Према једном предању, манастир су основали цар Теодосије II и његова сестра Пулхерија, супруга цара Марцијана (њој сродна традиција приписује и оснивање манастира Ксиропотама, недалеко од луке Дафни). Следећи ту традицију, Есфигменци су пре коју годину у једном атинском хотелу обележили миленијум и по постојања (првобитно су то намеравали да учине на старом атинском стадиону, али им то на нечију интервенцију, они претпостављају цариградског патријарха, није било дозвољено).
Први писани помен манастира датира из 998. године. У тим првим документима манастир се помиње под именом Есфагмен (што значи убијен, искасапљен, посечен). Мишљење да је име манастира изведено из положаја на коме се налази - стешњен између брда и мора (грч. еsphigmenos) - не чини се основаним. Прихватљивије је оно да се његов оснивач можда звао Есфигмен, под условом да је тај монах неко ко врло чврсто затеже појас око струка (Христу).
ПАО НА 18-то МЕСТО
Из прве половине XI века познат је игуман Теоктист, који је 1037. године изабран за прота Свете Горе. Пре тога је за монаха пострижен руски подвижник Антоније, који је у једној пећини поред манастира провео десет година (данас се изнад ње уздиже истоимени параклис), кога Есфигменци сматрају оцем руског монаштва (када се вратио у Русију, Антоније је основао Кијевско-печерску лавру) и с поштовањем и данас говоре о овом светитељу.
Есфигемен је 1015. године у светогорској хијерархији заузимао шесто а у Мономаховом типику (1045) пето место, у Антонијевом девето, а данас је пао на осамнаесто.
Поред Антонија Печерског (о чему иначе нема писаних извора), у манастиру су боравиле и друге славне личности: монах Акакије (касније цариградски патријарх Атанасије), Григорије Палама, историчар и гласовити тумач канона Православне цркве Јован Зонара, учени Герасим Смирнакис, први писац једне историје Свете Горе као монашке заједнице, и други.
Данашњу главну цркву је на месту старе подигао игуман Теодорит 1810. године, а посвећена је Вазнесењу Господњем. Два параклиса, у унутрашњој односно спољној припрати, дограђена су 1845, благословом патријарха Антима VI, који је својевремено био есфигменски монах. У време градње католикона, подигнута је фијала на коју посетилац наиђе чим прође кроз главну капију, као и трпезарија насупрот улаза у цркву. Живопис је потамнео од ватри турских војника који су ту логоровали за време грчког устанка.
ПАРАКЛИС ПОСВЕЋЕН ПАЛАМИ
Унутар манастирских зидина има још осам параклиса, а један је посвећен Палами, чувеном исихасти, потоњем архиепископу солунском и последњем од великих Светих Отаца. За нове, импресивне градитељске подухвате заслужан је игуман Агантангел Калиполит, који је 40 година управљао манастиром (1832-1871).
Есфигмен су у средњем веку помагали Јован V Палеолог, српски цар Душан, деспот Ђурађ Бранковић, његова ћерка султанија Мара.
Међу манастирским драгоценостима, које се чувају у олтару, издвајају се мошти више светитеља, мозаичка икона Спаситеља како стоји и десном руком благосиља а у левој руци држи јеванђеље (XIII век), Пулхеријин крст украшен бисерима и смарагдима, док се у ризници налази четвртина Наполеоновог шатора, дар патријарха Григорија V.
Литијске иконе и манастирски архив похрањени су у старом игуманском конаку, као и Есфигменска повеља Ђурђа Бранковића, са портретима деспотове супруге и њихове деце. Српски деспот је повељом од 11. новембра 1430, писаној у Жичи, одредио манастиру годишње 50 литара сребра од новобрдске царине, а деспотица Ангелина овај поклон потврђује 1499.
Од четири стотине рукописа у манастирској бибилиотеци 75 су на пергаменту, посебно су занимљиви бр. 14 и 19, оба из једанаестог века. Први је књига месечних служби од септембра до децембра са илустрацијама „велике вредности“, а други примерак јеванђеља, с портретима четворице јеванђелиста и дивним иницијалима.
И ПЕТ СРБА-МОНАХА
У Есфигмену данас живи око стотину монаха, међу којима и петорица Срба, које медији називају зилотима. Манастир је, заиста, постао центар антиекуменизма, не само на Светој Гори. Есфигменци не одобравају екуменистичке акције цариградских патријараха, и још од сусрета патријарха Атинагоре са римским папом Паволом Шестим, на службама не помињу име свог духовног поглавара.
На спољњем зиду, с морске стране, од 1974. године стоји комад црног платна с натписом Orthodoxia e Tanatos (Православље или смрт).
Сви досадашњи покушаји да се есфигменско братство протера са Атоса нису успели. Непоколебљиви у вери, чувању канона и светотачког предања, и уз прећутну подршку многих Светогораца, али и побожних становника Солуна и Халкидика, Есфигменци опстају и поред забране допремања хране и лекова, одузетих добара и блокаде банковног рачуна.
Канонски сукоб с првојерархом Цариградске цркве је у последњој декади ескалирао у отворену нетрпељивост и прогон. Приликом последње посете Светој Гори, патријарх Вартоломеј је у Кареји, тик уз стари конак, положио камен темељац „новог Есфигмена“, чије „братство“ чине есфигменски келиоти који су се приклонили патријарху.
Уставна повеља Свете Горе изричито забрањује оснивање нових манастира. Патријарх Вартоломеј је том приликом посетио и Хиландар, са до зуба наоружаном полицијском пратњом. Испред закључане капије Есфигмена портир је пропуштао у манастир само оне намернике који су неког познавали у братству.
