Григоријат

(Игуман: Георгије)

Пише: Милослав Рајковић

О Легенда вели да је на овом месту у античко доба био Посејдонов храм

О Сава Хиландарац, у деветој деценији XIX века, бележи да је манастир основао пустињак Григорије, да је био Србин и да су у манастиру првобитно живели Срби који су га после пожара напустили, поневши са собом мошти свога земљака


          ГРИГОРИЈАТ - Οσίου Γρηγορίου (Свети Никола, 6/19. децембар) – припада групи манастира основаних у четрнаестом веку на западној обали, јужно од луке Дафни. Уздиже се на једној стени изнад мора, знатно нижој од оне на којој се успиње њему суседни Дионисијат.

         Из овога се у Григоријат може стићи уском, каменитом стазом за сат, сат и по хода. Најлакше је, наравно, користити бродски превоз. Пејзаж у пристаништу је потпуно измењен у односу на онај од пре три деценије. У њему је сада и архондарик и конак за госте.
 
         Легенда вели да је на овом месту у античко доба био Посејдонов храм. Не зна се ко су оснивачи Григоријата ни када је тачно подигнут. Нарочито су прва два века његова обавијена тамом.

         Све што се предањем сачувало, бележи Сава Хиландарац, у деветој деценији XIX века, то је: да је у том крају у пећини живео некада п

устињак Григорије, да је основао манастир, да је био Србин и да су у манастиру првобитно живели Срби а да су га после пожара напустили поневши са собом мошти свога земљака. Григоријат је свакако постојао у доба византијског цара Андроника III јер се његово име спомиње у списку светогорских манастира тог времена. У Антонијевом типику је од двадесет пет манастира заузимао двадесет друго место.

         ДАРОВИ МОЛДАВСКИХ ВЛАДАРА
     

Као његов оснивач помињу се Григорије Синаит и Григрије из Сирије, чак и обојица истовремено. Новија истраживања кажу да га је основао један млађи Григорије, ученик Григорија Синаита, управо онај чије су мошти сачуване у Србији.

         Барски је у првој половини ХVIII века два пута походио Свету Гору и о Григоријату оставио посебну студију, коју је на грчки превео Атанасије Псалидас, док она, као и његов путопис („монографија“) о Светој Гори још чекају преводиоца на српски. Он вели да је Григоријат најмањи међу двадесет манастира. Невиликог пречника, заправо да се састојао од једне зграде облика кружне куле, са јединственим кровом, на три или четири спрата.

         У стешњеној порти је била мала црква, под кровом заливеним оловом, а имала је облик издуженог правоугаоника, са куполом без тамбура, ослоњеном на четири зидана стуба. Унутар зграда били су четири параклиса, трпезарија, гостинске просторије, прихватилиште за болесне, собе за пријем и осмадесет келија са балконима.

         Све је ово нестало у пожару од 1761. године, заједно са многим драгоценостима. Обнове се прихватио бивши сабрат Григоријата Јоаким Макригена, из Акарнаније, који је тада као пустињак тиховао у Светој Ани а манастир је, захваљујући прилозима влашких и молдавских владара, као и дарежљивих верника, већ 1783. године повратио свој стари изглед.

         ИМАЛИ И ДВА ИГУМАНА

         Временом се поново нашао у озбиљним дуговима. Године 1840, одлуком братства и патријарха Антима IV, манастир је постао општежитељан а за првог игумана је изабран Неофит, ученик Теодорита Есфигменског. Под игуманом Симеоном Tрипољским манастир је успео да отплати дугове, сагради нове конаке са северне и западне стране и добије данашњи изглед, са две порте.

         Главна црква, посвећена светом Николи, изграђена је после пожара, и из времена градње потиче и њен живопис. Осликали су је мајстори из Костура, Георгије и Гаврило. Дрвени иконостас је украшен старозаветним мотивима. Припрата је дограђена и осликана у време игумана Неофита (1864), а на њеној левој страни је параклис посвећен преподобном Григорију, подигнут 1851. Григоријат има по шест параклиса унутар и изван зидина од којих је онај на гробљу, посвећен Свим светима, украшен фрескама 1739.

          Сем три станишта у непосредној близини, манастир у Кареји има шест келија. У келији посвећеној Сретењу Господњем смештени су Јосафеји, у келији Светих бесребреника живе Пахомеји, док у келији Светог Трифуна пребива манастирски представник. У овој келији је својевремено било толико монаха да је имала и игумана.

          Међу литијским иконама које се чувају у католикону истичу се Богородица Млекопитатељница (Галактотрофуса) и Свевладарака (Пантанаса). Обе су чудотворне. Прва спада међу ретке иконе Богородице како доји малог Христа, док је друга копија древне Путеводитељке (Одигитрије) која би требало, како се мисли, да је уништена приликом освајања Царигарда.

         ЗБИРКА ЗЛАТПЕЧАТНИХ ПОВЕЉА

          Манастир је крајем ХV века копију добио од супруге Стефана Великог, Гркиње по рођењу, што се види из натписа: Молитвени прилог најпобожније госпе Марије Асанине Палеолог, господарице над Молдавијом и Влашком.

         Међу драгоценостима су и делови моштију Григорија Назијанзина, Григорија Богослова, Дионисија Ареопагита, Анастасије Римске, два златоткана покрова из ХV и ХVII века. У библиотеци се чува 297 рукописних кодекса (11 на пергаменту), које су све пописали григоријатски монаси Варлаам и Висарион и тако довршили посао који је започео С. Ламброс. Поронађени су и неки досад непознати.
 

         Посебно заслужује да се помене кодекс из ХIV века који садржи једини постојићи текст Јерминог пастира, коме недостаје неколико листова. Затим псалтир из XII века (кодекс бр. 3), а рукопис бр. 139 је заправо итинерер из 1680, који садржи занимљиве минијатуре с приказом места ходочашћа на Светој Гори.

         У архиви се чува збирка златопечатних и других  повеља, као и турских докумената од којих су најстарији један сурет из 1429 и вакуфнама из 1561.