Србија са Русијом - као Израел са САД

ИЗ ИЗЛАГАЊА ЂУРЕ БИЛБИЈЕ НА СЛУШАЊУ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ

О ЕВРОАЗИЈСКОМ ЕКОНОМСКОМ САВЕЗУ

Ђуро Билбија

• Србији и Србима увек је одговарала јака Русија. Са Путином су је добили. Али, и данас је отворено питање: хоће ли и сме ли званична Србија да са оснаженом Русијом иде онолико далеко колико би Кремљ био заинтересован и спреман
• Времена су, дакако, друга, али је чувена формула Николе Пашића и данас на снази. Јер, наслон на данашњу „Аустро-Угарску“ - Вашингтон, Брисел, Лондон и Берлин - Србију је већ деиндустријализовао, осиромашио и увалио у дугове за деценије унапред, лишио је доброг дела суверенитета, војне силе и гравитационог поља
• А наслон на Русију и њен Евроазијски савез - уз односе са Москвом сличне онима који постоје између Тел Авива и Вашингтона - омогућио би Србији да поврати суверенитет, да изађе из историјске слепе улице све већег пропадања и зависности од туђе воље и интереса
• Свима који као контрааргумент потежу чињеницу да Србија са Русијом нема заједничку границу, постављам просто питање: а има ли Израел са САД „заједничку границу“?

        ИСТОРИЈА на несумњив начин говори: да је Србији и Србима увек одговарала јака Русија.

        Карађорђев устанак би имао други исход да Наполеон није 1812. ударио и на Москву.

        Све што је Србија током Првог светског рата радила са собом и са будућом Југославијом - сигурно би изгледало знатно друкчије да револуције из 1917. нису Русију одвојиле од њене велике историје.

        И Деведесете би за Србију и Србе биле бар мало боље да Русија тада није била слаба и са Борисом Јељцином на челу.

        Али, ево: Русија је са Владимиром Путином повратила снагу, успоставила везу са својом историјском вертикалом и поново твори и своју и светску историју. Поново је велика држава са глобалном улогом и глобалним интересима.

        „Живи докази“ су и Сирија, и Иран, и Украјина.

        Узгред, до јуче је било отворено питање: да ли је Србија будућност Украјине, а данас се већ ми можемо условно питати - хоће ли Украјина бити будућност Србије?

        Независно од овога, има смисла изближе погледати Путинову источну алтернативу и историјске гене Евроазијског савеза чије формирање је најавио за 2015. годину.

        Евроазијска идеја на територији будућег Евроазијског савеза има и солидне корене и сопствену историју.

        Класици евроазијства - Николај Трубецкој, Пјотр Савицкиј и Георгиј Вернадски - писали су још током првих година Стаљинове владавине да СССР етапно треба претворити у Евроазијски Савез, уз замену комунистичке идеологије - евроазијском.

        Први разрађени евроазијски пројекат био је ипак дело атомског физичара Андреја Сахарова. Појавио се уочи распада Совјетског Савеза, а нобеловац је нову државу, коју је предлагао, назвао Савезом Совјетских Република Европе и Азије.

        Својеврсни међучин била је Савезна држава Русије и Белорусије која је конфедералним везама поново приближила Москву и Минск.

        Међуфазом се могу сматрати и кораци постсовјетске Цaринске уније.

        Моћни удар који је „пробудио искру у камену“ дошао је почетком октобра 2011. - са Путиновим програмским текстом „Нови интеграциони пројекат за Евроазију - будућност која се рађа данас“. Са основном тезом да ће са стварањем Евроазијског савеза и он сам и Русија постати један од полова савременог света.

        Евроазијски савез - посебно је нагласио Путин - неће бити нови СССР већ пунокрвна економска унија и моћна наднационална интеграција на бази царинског савеза и јединственог економског простора са преласком на тешњу координацију економске и монетарне политике.

        Председник Русије у истом програмском тексту је указао да Евроазијски савез не треба супротстављати ни Европској унији ни Заједници Независних Држава.

        Подвукавши да је Евроазијски савез отворени пројекат, рекао је да греше сви који тврде да чланство у њему противречи ничијем „европском избору“.

        „Евроазијски савез ће - истакао је Путин - почивати на универзалним принципима као неодвојиви део Велике Европе, обједињене заједничким вредностима слободе, демократије и тржишних закона. Економски логично и избалансирано партнерство између Евроазијског савеза и Европске уније створило би реалне услове за измену геополитичке и геоекономске конфигурације на целом континенту, а имало би и несумњив позитивни глобални ефекат“.

        За Србију - ако се имају у виду речи Томислава Николића о отвореним вратима и на Запад и на Исток - од посебног значаја могу да буду ове Путинове речи:

        „Сада је наша Царинска унија актер дијалога са Европском унијом, а надаље ће то бити Евроазијски савез. Ово значи да ће улазак у Евроазијски савез - поред директних економских погодности - сваком његовом члану омогућити и да се брже и са јачим позицијама интегрише у Европу“.

        Да Путин и Русија покрећу и творе нешто велико и историјско - не хотећи је признала и Хилари Клинтон, изјавивши да САД неће дозволити обнову СССР. Јер, није се уздржала иако је Путин сам подвуко да Евроазијски савез неће значити васкрсавање Совјетског Савеза ни у којој форми.

        Дакле, са Владимиром Путином Србија је коначно поново дочекала јаку Русију. То би за Србију било потенцијално добро и да са Русијом нема ни споразум о слободној трговини нити о стратешким односима.

        Међутим, током целог Путиновог другог председничког мандата - врху Србије јака Русија није била суштински потребна. Београд није од Русије тражио ни оно у чему је Москва била спремна да га прати и да подржи Србију.

        Утолико су Руси у том периоду били већи „Срби” од владајућих Срба.

        И данас је отворено питање: хоће ли и сме ли званична Србија да са оснаженом Русијом иде онолико далеко колико би Кремљ био заинтересован и спреман?

        Другим речима: отворено је питање прикључивања Србије нарастајућој животној снази Русије, укључујући макар неку форму придруживања Евроазијском савезу?

        Ово је питање националне стратегије и историјског избора. Бирања сопствене судбине и будућности. Утолико важније што Путинова Русија ни Србе не ставља пред избор: или-или. Јер, Путин је, да поновим, рекао: „Ово значи да ће улазак у Евроазијски савез - поред директних економских погодности - сваком његовом члану омогућити и да се брже и са јачим позицијама интегрише у Европу“.

        Ако званичном Београду буде да вагања - прикључити се или не прикључити - било би добро да „поразговара“ и са вертикалном своје националне и државне историје.

        Ево само две „епизоде“.

        У време босанскохерцеговачког устанка 1875. Светозар Милетић је изговорио кратку и једноставну геополитичку формулу:

        „Устадоше по други пут херцеговачки соколови, довикујући Србима у Србији: Браћо, помозите!, а Русима: Браћо, не дајте да други ОДМАЖУ...

        Милетић, као што се види, није очекивао ни да Руси буду већи Срби од Срба, нити да Русија ратује за Србе. Њему је од Русије било довољно да други не ОДМАЖУ.

        Путин и Русија поводом Сирије демонстрирају како може да изгледа реално помагање да други фатално не ОДМАЖУ, а чинили су то последњих година - колико им је Београд омогућавао - и поводом Косова и Метохије.

        Срби Николи Пашићу дугују и ово готово пророчко упозорење: „У политици српској може да се сматра као утврђено правило: наслон у унутрашњој политици на парламентарну владу, на владу која ужива поверење већине народа, води неминовно у спољној политици наслону на словенску правослану Русију. А наслон у спољној политици на Аустро-Угарску води неминовно реакцији, влади мањине, сукобу са народом, к мерама строгим и ванредним“.

        Ово је говорио председник владе реално суверене земље који је желео да Србија то и остане заувек.

        Времена су, дакако, друга, али је Пашићева формула на снази.

        Наслон на данашњу „Аустро-Угарску“ - Вашингтон, Брисел, Лондон и Берлин - Србију је већ деиндустријализовао, осиромашио и увалио у дугове за деценије унапред, лишио је доброг дела суверенитета, војне силе и гравитационог поља.

        Наслон на Русију и њен Евроазијски савез - уз односе са Москвом сличне онима који постоје између Тел Авива и Вашингтона - омогућио би Србији да поврати суверенитет, да изађе из историјске слепе улице све већег пропадања и зависности од туђе воље и интереса.

        Свима који као контрааргумент потежу чињеницу да Србија са Русијом нема заједничку границу, постављам просто питање: а има ли Израел са САД „заједничку границу“?