Чак и ако ЕУ нестане са политичке мапе Европе, неће се зауставити разваљивање Србије

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ:

ПРЕГОВОРЕ О КИМ ТРЕБА ВРАТИТИ У САВЕТ БЕЗБЕДНОСТИ УН (КРАЈ)

• Већина чланица ЕУ ради на штету Србије, већ су се навикли. Знају, кажу, како треба са Србима. Штап и шаргарепа! Не звучи много цивилизовано, али даје резултате. Док једна гарнитура испоручује, остаје на власти. Кад посустане, долази друга, па трећа, четврта...
• Да ли Србија треба да буде захвална ЕУ и САД што је, иако понижена, опљачкана, презадужена и у беди - још увек на  ногама! Шта се у међувремену променило у Европи и свету да би Србија данас могла више да верује у искреност и добре намере европских комесара пуних комплимената за рационалност, одговорност и, гле чуда, чак и за храброст, наших руководилаца?
• С ким су се и где они то борили, где су и према коме исказивали храброст? Зар ти комплименти и неодмерене хвале, после свега, не позивају, бар, на опрез? 
• Најутицајније чланице ЕУ су континуитетом свог односа и поступака доста јасно показале да не желе целовиту, развијену и снажну Србију, већ територијално, политички и морално осакаћену, кажњену и понижену. На дуги рок
• Србија треба да се сети пријатеља и да смогне куражи да их позове и уважи. Србија нема коме у Европи да се исповеда. Кад је требало, тој Европи све је дала

Пише: Живадин Јовановић

        ВЕЋИНА чланица ЕУ су чланице НАТО пакта који је 1999. водио освајачки рат против Србије. Оне данас настоје да своје циљеве консолидују, допуне и прошире. Да награде своје пријатеље у Приштини, као што су већ наградили друге.

       Да све то могу урадити на штету Србије већ су се навикли. Знају, кажу, како треба са Србима. Штап и шаргарепа! Не звучи много цивилизовано, али даје резултате.

       Док једна гарнитура испоручује, остаје на власти. Кад посустане, долази друга, па трећа, четврта...

       Осим прве, оне из 2000. која је своју озбиљност у Брислу и Вашингтону морала да доказује заклињањем у дисконтинуитет, свака друга ту оцену мора да доказује континуитетом. Као у дисциплини штафете 4 пута 100! Оптимизација квалитета сваког члана екипе ради постизања максималне брзине.

       Цивилизација је то, све је осмишљено!

       А да ли се сећамо какву је улогу ЕУ имала у процесу разбијања СФРЈ? Има ли то за демократску Србију значаја?

       ЕУ је, готово, у свему фаворизовала сецесионисте, помагала и награђивала Хрватску, Словенију и босанске Муслимане (касније ће то чинити и према Албанцима са Косова и Метохије, иако је то „уникални случај“), кажњавала Србију и српски народ.

       Јесмо ли већ предали забораву улоге Геншера, Фишера, Шарпинга, Кука, Бадинтера?...

       Заиста, немојмо робовати прошлости, покажимо да смо модерни, будимо реални, окренути будућности, изађимо из ровова прошлости...            

       На крају, како уопште мислите да попунимо буџет, хоћете ли бонове, редове ...

       Политика двоструких стандарда, негативна стратегија водећих чланица ЕУ према Србији и српском народу јесте део прошлости, али шта да радимо, кад се она наставља и данас! Чудно је мало да то боље виде обични људи, него њихова елита! Социологија и историја ће тек одгонетнути откуда тај парадокс.

       Од 80-тих година до данас, те чланице ЕУ континуирано промовишу интересе косметских Албанаца на штету Србије. С обзиром на историјска искуства, поставља се питање да ли је реално, да ли је вероватно, да би било које концесије Србије у погледу Косова и Метохије, или било којег другог питања, могле, у догледној будућности, задовољити најутицајније чланице ЕУ?

       Рецимо да Србија прихвати расформирање постојећих институција самоуправе, судова и јавних служби на северу Косова и Метохије, рецимо да преда Приштини сва природна богатства, руднике, воде, шуме, да се сагласи са чланством Приштине у Ујединјеним нацијама, да до датума неког састанка у Брислу  потпише Уговор о пријатељству и сарадњи са Приштином, да до другог датума размени ноте о подизању канцеларија у ранг амбасада и потпише споразум о успостављању дипломатских односа између Републике Србије и Републике Косово... Рецимо да ће ЕУ и даље постојати у неком облику. Да ли би ту био крај уценама према Србији?

       Не верујем.

       Ако се прихвати континуитет спољне и безбедносне политике претходне власти, ако се у релативно краћем року не изврши озбиљна ревизија спољне и безбедносне политике Србије, уцене ће се спирално наставити, а перпектива је њено даље дробљење и черупање.

       Чак и ако ЕУ, далеко било, нестане са политичке мапе Европе, то неће зауставити разваљивање Србије.

       Ево, коначно и мене да се позовем на реалност. Шта је Србија од 2000. до данас добила од САД и ЕУ у реалном животу – у привреди, индустријализацији, пољопривреди, стандарду људи, запошљавању, степену задужености, култури и очувању националног идентитета (музеји, библиотеке, галерије, позоришта) и другим областима? А не може се рећи,  верно се повиновала захтевима Брисла, Вашингтона, Хага, њени лидери су одлазили на доручке у Вашингтон, напримали медаља и диплом по европским престоницама, проглашавани за нај-Европљане, хваљени на сав глас.

       Да ли Србија треба да буде захвална ЕУ и САД што је, иако понижена, опљачкана, презадужена и у беди - још увек на  ногама! Шта се у међувремену променило у Европи и свету да би Србија данас могла више да верује у искреност и добре намере европских комесара пуних комплимената за рационалност, одговорност и, гле чуда, чак и за храброст, наших руководилаца? С ким су се и где они то борили, где су и према коме исказивали храброст? Зар ти комплименти и неодмерене хвале, после свега, не позивају, бар, на опрез?  

       Јасно је, дакле, да се Форум и данас залаже за враћање процеса у оквире резолуције СБ УН 1244 и на колосек УН. За такав потез, заиста, је потребна храброст. За то се, вероватно, не би добила ни једна медаља у Брислу, Берлину, Лондону, или у Хагу, али би Влада добила подршку у народу а Србија би заслужила поштовање у свету.

       На руководству Србије је историјска одговорност да се окане калкулација у којима су важни тренутни, парцијални и комерцијални интереси, да одбије потпуно јасне захтеве за фактичким признавањем независности Косова и Метохије (нормализација односа, уговор о добросуседству и сарадњи, чланство у УН, укидање институција српске локалне самоуправе на Северу и др.). Од става да неће признати илегалну независност, руководство треба да афирмише одлучност да се легитимним средствима бори за очување суверенитета и територијалног интегритета Србије у границама Лондонског уговора од 1913., Версајског из 1920, и граница из 1945.

       Од „кооперативности“ Београда и темпа евентуалног даљег узмицања пред захтевима у погледу Косова и Метохије, директно зависи темпо отварања листе других захтева. Нећемо их набрајати.

       Стратегија смањивања и слабљења Србије и српског народа као политичког фактора, није ничија фатаморгана, нити теорија. То је стварност       која се одвија пред нашим очима. Питање је хоћемо ли жмурити, дати легалитет, сарађивати у томе, или признати да је истина само то што видимо, знамо и свакодневно осећамо: Најутицајније чланице ЕУ су континуитетом свог односа и поступака доста јасно показале да не желе целовиту, развијену и снажну Србију, већ територијално, политички и морално осакаћену, кажњену и понижену. На дуги рок. То, на један или други начин, потврђују и мишљења утицајних политичара из низа земаља чланица.

       Друго важно питање које је заокупљало нашу пажњу је – рад Хашког трибунала, његова улога у тумачењу узрока југословенске кризе, наметању колективне одговорности према српском народу, амнестирању других за злочине према Србима у грађанским ратовима у БиХ и Хрватској, као и у агресији НАТО 1999. Та политика искључиве, асиметричне одговорности на штету Срба, која се доследно спроводи од самог оснивања Трибунала, доживела је свој врхунац недавним ослобађајућим пресудама за хрватсдке генерале Готовину и Меркача, а потом, и за Рамуша Харадинаја, команданта терористичке ОВК. Раније је одговорности ослобођен и Насер Орић, а Србија одустала од настављања поступка против Ејуба Ганића, одговорног за ликвидацију војника у Добровољачкој улици.

Селективна правда и двоструки стандарди – део су стандардне политике Хашког трибунала и његових политичких и финансијских покровитеља. По том Трибуналу, нико није одговоран за највеће етничко чишћење у послератној Европи, за протеривање око 250.000 и убиство преко 2000 Срба током операције „Олуја“ 1995! Нико није одговоран за за етничко чишћење око 250.000 Срба и других неалбанаца са Косова и Метохијеи, за масовне злочине терористичке ОВК, за рушење преко 150 српских цркава и средњевековних манастира! Нико није одговоран за паљење српских села и хиљаде убијених Срба, жена, деце и старих у Источној Босни! Нико није одговоран за ликвидацију војника у повлачељу у Добровољачкој улици! Нема одговорних за злочине против Срба!

       „Све у свему – забележиће Дејвид Хајланд почетком овог месеца у Њујорк тајмсу – скоро сви пријатељи Запада су ослобођени. Скоро сви Срби су проглашени кривим. Ови резултати не одговарају стварном односу почињених злочина... Осуђивати само Србе једноставно нема смисла у контексту правде, реалности и полчитике“ – заклључује Харланд у свом коментару у Њујорк тајмсу. А нама остаје само да поновимо оно што је много пута речено - да је Хашки трибунал инструменат водећих сила Запада, што значи, водећих чланица НАТО и ЕУ, за наметање колективне одговорности српском народу, за понижавање и сатанизовање тог народа и за слабљење Србије. Има ли то значаја за политику Србије данас и у будућности?

       Србији је неопходна дугорочна стратегија уравнотежене спољне политике. Очување и унапређење достигнутог нивоа односа са Западом и бржи развој сарадње и односа са Русијом, Кином, свим земљама БРИКС-а, са несврстаним, укључујући пријатељске арапске земље, кључ је за уравнотежење међународног положаја Србије. Односи са суседима треба да се развијају на основама принципа реципроцитета, узајамности интереса.

       Београдски форум ће подржавати политику ширења сарадње и јачања стратешких односа са  Руском  федерацијом, Кином, Индијом, Бразилом, са  традиционално пријатељским земљама у Европи и свету. Форум се залаже за политику неутралности. Форум је против чланства Србије у НАТО, зато што је НАТО офанзивни и освајачки савез, а Србија је мирољубива земља која се не меша ни у чије унутрашње послове и не тежи туђим богатствима.

       Уравнотежена спољна политика захтева и уравнотежене односе у војно-безбедносној и одбрамбеној политици. Форум подржава учешће војске Србије у мировним мисијама УН, али је против учешћа српских војника у војним мисијама ЕУ јер су оне део  стратегије интервенционизма, економске, политичке и војне доминације. На Самиту НАТО 2009. у Лисабону, ЕУ је у потпуности прихватила стратегију глобалног интервенционизма чији су циљеви освајачки.

       Чланови и пријатељи Београдског форума дубоко верују да Србија није немоћна и беспомоћна, како то по неко говори, или пише. Није ни толико заостала за суседима, како се систематски тврди. Србија је, поготову, богата у области културе, духовности, знања и искустава која су веома значајна и за социјално-економски напредак. Природне и геополитичке потенцијалие непотребно је истицати, јер су ти потенцијали такође мотив притисака, уцена и територијалног уситњавања. Србији нису потребне поруке типа „да је све изгубила и да нема шта више да изгуби“. Такве поруке, без обзира шта им је повод и циљ, нити су тачне, нити одговорне. Оне су најмање покретачке.

       На Србији, на њеним институцијама, је да размисли о својој државној и националној стратегији. Да осмисли ту стратегију. Стратегију о непосредним, али још више о дугорочним циљевима и интересима.

       На Србији је да се окрене себи, да активира своје ресурсе, а не да концесијама у погледу „изгубљњеног“ Косова и Метохије плаћа „донације“ за попуњавање рупа у буџету!

       Србија треба да преполови бирократију, да одстрани партократију која је постала рак рана на дцржавном ткиву, да мање расипа и више штеди, да у најкраћем року удвостручи производњу хране, да не дозволи да је, поред Војводине, Мачве, Стига и Поморавља било ко уцењују да ће њена деца гладовати, да се одлучно окрене пријатељима који су спремни да равноправно сарађују и да је подрже, без уцена и мешања. А таквих има и у Европи и широм света.

       Србија треба да се сети пријатеља и да смогне куражи да их позове и уважи. Србија нема коме у Европи да се исповеда. Кад је требало, тој Европи све је дала.

       Катарза је потребна ЕУ, којом доминира комесарска логика зачињена реваншизмом, егоизмом и неоколонијализмом, мање Србији.

       Због Европе, мање због Србије.